Метковићки саборни храм Светог Георгија – понос православних Срба у долини Неретве
-
Обилазећи неретванску долину, села у којима су Срби живели вековима уназад, православну заједницу која је, упркос тешким временима и искушењима која су са собом носила, успела да сачува и обнавља своје светиње, пут нас води до седишта православне парохије у граду Метковићу.
Путем који из новог дела града води ка старој градској језгри, на брду Предолац одакле се пружа поглед на читав Метковић и плодно поље које га окружује, узаном улицом на којој стоји натпис „улица Светог Ђорђа“ стиже се до православног храма Светог Великомученика Георгија. Каменим зидом и чемпресима опасана, уз православно гробље које је окружује и парохијски дом вештим клесарским и зидарским рукама изграђен, представља комплекс вредан дивљења, на понос онима који су га градили и онима којима је у аманет остављен.
Срдачно, очински и братски ту нас дочекује парох метковачке парохије, свештеник Милан Стањевић, показујући нам сву раскош оставштине православних Срба из Метковића у најлепшем делу овог града, и упознајући нас са историјом настанка парохије.
– Метковачка парохија налази се у долини реке Неретве, на њеном ушћу у Јадранско море, и обухвата град Метковић, села Глушце, Кремену-Михаљ и општину Опузен. По предању, око 1716. године православци су се задржали у Метковићу, Глушцима, Кременој и на Трнову. Од насељавања православних Срба, те области сачињавале су једну парохију. У почетку је парохијско седиште било у Трнову, данашњем Опузену, где је живео и парохијски свештеник. Аустријске власти касније су пребациле административне уреде и цивилне власти у Метковић, а 1854. свештеник Никола Влачић преноси и парохијско седиште у Метковић где је две године касније завршен и овај саборни храм. По доласку у Метковић живео је у својој кући, а 1873. године почиње се иницијативом аустријског генерала Гаврила Родића да гради парохијски дом покрај православне цркве који постаје и свештенички дом – појашњава нам свештеник Стањевић.
У периоду од 1823. до 1826. број православних Срба нарастао је до 200 душа, са укупно 42 куће. Парохија 1898. године броји око 300 особа у 57 домова. Нешто више од пола века касније, 1959. године, по записима, парохија броји око 400 душа и та тенденција раста видљива је све до последњих несрећних, ратних дешавања на овим просторима. У протеклом рату иселило се из овога краја преко 200 људи, те их је сада свега око 400 у око стотинак домаћинстава.
– Садашња парохија има око 103 дома са неких 350 до 400 православних душа, док их је на попису становништва из 1991. године било око 600. Морам рећи и да је међу њима и око 50 до 70 активних православних хришћана који учествују на недељним богослужењима, 200 њих долазе повремено и о великим празницима, док њих педесетак, на неки начин, нису црквено активни иако их обилазим у њиховим домовима за Крстовдан и Богојављење. Најзаступљеније славе код православних у парохији су Св. Јован Крститељ, Св. апостол и јеванђелист Лука, Св. великомученик Георгије, Св. Николај Мирликијски, Св. апостол Тома и Архангел Михаило – прецизира нам отац Милан.
Сам град Метковић данас углавном чине људи који су, због различитих околности и малих миграција доселили из села Кремена, Михаља и Глушаца, док је староседелаца остао јако мали број. Њихове куће смештене су у непосредној близини цркве, старом делу града.
– Метковци, како се каже за староседеоце овога града, су данас малобројни. То су презимена Поповац, Мостарац, Влачић, Бојбаше и тај део града који они насељавају зове се хришћанлук и то је најстарији део Метковића. Уређењем Неретве Метковић се почео ширити па су тако настали новији делови града. Дакле, у самом граду живи око шездесетак православних породица, док су остали на адресама у три поменута села; Глушцима, Михаљу, и нешто мало у Опузену и Плочама – наводи свештеник.
Сами обновили своју цркву
По доласку на парохију у Метковић пре годину и по дана, а по причама претходних свештеника, пароха Милана дочекују приче о малом броју деце која се у храмовима окупљају као наследници православне лозе па је и сам, како то каже, очекивао да долази у парохију коју махом чини старачко становништво. Од дана када је почео да предаје православну веронауку, и сам се изненадио чињеницом да није све тако како је замишљао.
– Православну веронауку предајем у овдашњој основној школи „Стјепан Радић“ и ту тренутно имамо 20 ђака, док на читавој парохији имамо 50 деце узраста основне школе. Она млађа генерација рођена у периоду између 1990 – 2000. године се претежно одселила, и фале нам ти људи чијим смо одласком остали ускраћени за већу бројност данас најмлађих генерација. Ако Бог да, сада нам је у плану да овде при храму оснујемо и црквени хор. Захваљујући њиховим бакама, родитељима који су их учили и васпитавали у вери православној, та деца данас редовно долазе у храмове и присуствују богослужењима. Морам рећи да људи из ових крајева заиста рано крштавају своју децу, са неких пар месеци старости, а потом их редовно доводе у храм и причешћују Светим Тајнама. Тако се деца уче, тако постају прави и истински хришћани који на време уче о својој вери и како живети хришћанским животом. Они су наш најсветлији пример и најбољи залог за будућност – поносно истиче свештеник Милан, не скривајући задовољство својим најмлађим парохијанима.
Иако је претходно имао искуство свештеничке службе у Херцеговини, поштовање и уважавање које овде ужива од овдашњих парохијана у Метковићу, отац Милан често истиче. Но, то није само однос према свештеном лицу, већ према цркви и заједници које су их очувале и заједно сачувале у најтежим временима. Важно је напоменути да је у Другом светском рату архива ЦО Метковић уништена, иако је била склоњена у приватну кућу. Црква је била срушена, тачније минирана 31. маја 1992. године и ови људи одавде, сами и без ичије помоћи су је комплетно обновили.
– Један од значајних догађаја за парохију тада је био долазак свештеника након седам година. Горан Спаић, парох Дубровачки, иако је администрирао парохијом Метковачком, уложио је много труда заједно са верним народом док се црква није обновила. Управо та обнова цркве јесте најзначајнији тренутак за вернике. То је обнова и Живе Цркве, духовни препород за народ. Храм су 8. маја 2005. године осветили Епископ Захумско-петровачки и приморски Григорије и тада већ умировљени Епископ ЗХиП Атанасије, уз саслужење бројног свештенства, вративши га тако у службу и Богу и народу. Црква у селу Кремена је исто тако била запаљена у протеклом рату, али су Кадијевићи и Кнежићи једнако удружени, и међу првима, сами обновили свој храм. И данас, када је храм обновљен, а људи обузети својим свакодневним бригама и обавезама, не запостављају свој однос са црквом, свештеником. Било којим послом да се баве, маслинама, мандаринама, поврћем, они те прве дарове у храм и свештенику доносе, јер су учили од својих старијих да прве плодове дарују како би им било благословено оно што раде. Ја на то нисам навикао, и заиста морам рећи да је лепо бити свештеник овим људима овде – каже отац Милан.
По његовим речима, и православни и католички живаљ у граду Метковићу махом је верујући, а различитост између једних и других поштује се кроз уважавање. То поштовање, каже, осетио је и сам носећи православне одежде за време једноипогодишње службе у Метковићу, граду који Неретва својим током грли.