Градска борачка организација Требиње организовала је у Народној библиотеци промоцију књиге „Ратна трилогија“ публицисте, новинара и књижевника Небојше Јеврића.
Некадашњи ратни репортер београдске „Дуге“ у „Ратну трилогију“ сабрао је три своја романа са тематиком рата у бившој Југославији – „Српски рулет“, „Херој на магарцу путује у Хаг“ и „Кокошињи рат“.
Док се посљедњи из трилогије бави ратним збивањима на Косову, у „Српском рулету“ Јеврић описује свој ратни пут до 1995. године, а који је као репортер започео у Славонији, одакле је, како признаје, побјегао не због непријатељске војске – већ несношљиве најезде комараца.
Тамо је, додаје, настала и његова прва ратна фотографија, која је обишла свијет – погинулог војника ЗНГ-а са активираном „кашикаром“ у згрченој руци и осигурачем у другој.
А онда редом – како се рат селио, кретао је за њим: од Госпића, Лике, Далмације, Дубровника и Херцеговине, до Сарајева гдје је остао четири године, све до Дејтона.
Најтеже је, казује аутор, било у Сарајеву и са тим искуством не може се мјерити ниједно друго ратиште, гдје су уличне борбе вођене без предаха, а гдје је линија фронта – као што је случај у Београдској улици на Грбавици – ишла и по средини једне зграде.
„У тој згради они су контролисали први и други улаз, трећи је био срушен, а у четвртом, на трећем спрату, по читав дан борбе је водила јединица Славка Алексића… Од 250 бранилаца Касиндолске улице, која спаја Неџариће и Илиџу – 101 је погинуо. У Илијашу је погинуло преко хиљаду људи. Мислим да та прича о Сарајеву није ни дотакнута, акамоли испричана“, каже Јеврић.
У роману „Херој на магарцу путује у Хаг“ Јеврић је пером посвједочио о догађају који је својевремено називан и највећом новинарском подвалом вијека.
Уз писца, главни актер ове истините анегдоте је чувени амерички новинар, који је у једној кафани на Палама свима плаћао пиће само да би из њих „ишчупао“ признање – који је међу Србима највећи силоватељ.
„Ми смо му дали име – Грубана Малића. Јунака романа ‘Херој на магарцу’ нашег прослављеног писца Миодрага Булатовића. И тако се књижевни јунак нашао – на потјерницама. Тај Булатовићев роман је иначе преведен на двадесет језика свијета, па је било лако провјерити да је у питању књижевни лик. Као када бисте Дон Кихота пријавили за ратне злочине у Шпанији. Онда је пукла брука…“, прича Јеврић.
Камо среће, каже писац, да је рат само оно што је прошао – рат он проживљава сваки дан, сјећањем на мртве другове или у сусретима са људима, који носе иста ратна искуства – због чега се прича увијек враћа у то вријеме и „од ране зоре до фајронта – суче се иста крвава пређа“.
Људи га, додаје, често питају, зашто је свој лагодан живот новинара високотиражног дневника који излази у Београду замијенио потуцањем по ратиштима.
„Ја сам читавог живота писао приче. Кад су јунаци мојих прича отишли на ратиште – ја сам отишао са њима. Мени је жао и много сам несрећан што сам био усамљен на том путу, што ми се преко Дрине нису придружиле и друге колеге. Као што никад нисам могао да разумијем човјека који види да му на улици туку мајку, а онда почне са мајком да се објашњава шта је то она скривила“, истиче писац.
Додаје да није било лако издржати на том путу, те да пером није овјековјечио нити један проценат од пакла који је видио и искусио.
„Сваки рат на почетку дјелује као свадба – док не почне да шири око себе смрад“, каже Јеврић додајући да му је као писцу, упркос свему што је проживио – прича остала битнија од живота.
„Сад кад бих знао да негдје у некој колиби на Мон Блану сједи неки дјед који ће ми испричати ону једну једину и најважнију причу за којом писац читавог живота трага – мени не би било тешко да се упутим тамо“, закључује Јеврић.
