Времена велике жеђи и обиља воде
-
У вијековима најтежег ропства, за вакта када нису смјели обући ни одјећу свјетлијих боја, нити пуним гласом прославити велику и ријетку радости;
када су звона са цркава скидана и бацана у мочваре, а клепало ни на Васкрс није смјело да се чује, Срби су опстали и сачували Православље!
Нудили су Турци лагоде, а Латини круха.
Довољно је било само рећи:
“ Бог је један, а Мухамед је његов пророк!“
И постајао си инсан, ниси више био роб!
Довољно је било једном пољубити криж и већ је било ражи!
Прва се пророку из Меке поклонила српска властела – није било лако изаћи из мекоте у пустињу. А тек кренути на Голготу и попет се на крст!
Сиротиња оде на крст, али и многи племенити родови кренуше у брда и пештери.
Понесоше иконе, одијела старог српског господства, ћивоте са мртвим синовима и мужевима што изгинуше за име на Косову. Оставише градове, села, винограде, добре оранице, све од чега душа лако страда, а тијело се гоји. Понесоше само оно што одолијева временима. И срамоти!
У каменим црквицама, не већим од пет корака удуљ и три у ширину, у брвнарама од балвана и шиндре, у пећинама, у каменим гредама, под великим стољетним храстовима…ту се Господу молило, уз то се опстало са Христом. Свега је било у оскудици, само је било изобиље претиле и здраве дјеце, чистог образа, поноса, безгрешне гордости, светачке….
Али знало се због чега се страда. Лудо опијени слаткоћом Православља и српском витешком одважношћу, гледајући у Свете краљеве и учитеље, пристајали су и на најстрашније смрти али не и да се назову и уброје у неке друге.
Куд се и могло са висине, него у нискост.
Запамћен је одговор једне Српкиње у западној Херцеговини, када су јој фратри у вријеме велике глади предложили да зарад више брашна напусти православну вјеру и приволи се римском закону.
Љубица устукну и силовито одговори, а стихови се сами посложише:
“ Море биж` и ти и твој криж!
Због мога би Риста висила са крста!“
Данас испод златних крстова, са тамјаном парфемских мирисних нота, фрескописом попут онога што је само Цариград могао да имао, Срби су одлутали! Све им је драже него своје. Истина о свому најмање и знају и са немаром га уче.
Медитација, зен, разне филозофије о срећи и ненапетости, успјеху и ненасиљу, мантре на санскриту….што им је нелогичније то је боље за „духовну“ релаксацију. Млади Срби хоће јака и мишићава тијела, да би била добра подлога за уписивање разних цртеже и квазимолитви, имена која се лако заборављају…. не желе снагу за духовну и врлинску борбу и трпељивост – но чему јако тијело ако не штити душу!?
Није тешко вријеме, Срби више нису заљубљени у Православље, нити више вјерују у себе као достојне за слободан живот. Не желе да закопају у своје дубоко и Свето коријење.
А доље у дубинама, тече Свети српски Јордан, толико снажан и живоносан да напаја сваку жедну душу васељене и васкрсава свако мртвило гробно. Хучи и грми најјаче оружје и најсигурнији штит да Срб побиједи у сваком рату са лажи и злом.
Потребно је само пасти на кољена и завапити….Жива Вода ће сама извирати, јер знали су Свети Срби да ће доћи велика и страшна суша, а да ће ријетки хтјети да је гасе.
Г. Л. / Слободна Херцеговина