• Загреб под ознаком Z-7985 ушао у зону идентитетског апсурда: под називом „слава, крсница, крсно име” заштићен је обичај чији су српски коријени међународно већ потврђени

Министарство културе и медија Републике Хрватске донијело је 20. априла 2026. године одлуку којом се „Слава, крсница или крсно име – прослава обитељског свеца заштитника неретванских католика” проглашава културним добром и уписује на заштићену листу под бројем Z-7985.

На први поглед, ријеч је о локалном етнографском акту. На други — о много озбиљнијем и осјетљивијем случају: хрватска држава је под заштиту ставила терминологију и обредни модел који су у српском културном простору већ јасно дефинисани, именовани и међународно признати.

Јер Крсна слава није било какав „обичај заштитника”. Она је једна од најпрепознатљивијих духовних и породичних институција српског народа. Србија ју је још 2014. године уписала на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства, а у опису се говори о православним породицама у Србији и о обреду који се преноси унутар породице као живи континуитет.

И баш зато је ова хрватска одлука спорна. Не зато што неко у Неретви има право да чува свој локални обичај. То нико не спори. Спорно је нешто друго: што се тај локални обичај назива управо оним именом, и описује управо оним елементима, који су вијековима препознатљиви као српска крснославска традиција.

Шта је, у ствари, Хрватска заштитила?

Заштитила је „славу”, „крсницу” и „крсно име”. Не „дан свеца” у општем смислу, не неки универзални католички ритуал, него баш те појмове који су у српској традицији дубоко укоријењени и јасно означени.

У самом опису обреда појављују се сви кључни елементи: свијећа, жито, хљеб, вино и симболичко гашење свијеће вином. То нису споредни детаљи. То је срж обреда.

А управо та срж је и разлог због кога је ствар политички и идентитетски осјетљива. Хрватска енциклопедија сама каже да је крсна слава обичај „посебно раширен у Срба (у Хрвата само мјестимице)”, уз запаљену свијећу, вино, тамјан, коливо и обредни хљеб.

Дакле, чак и у хрватском научном и енциклопедијском опису, слава није општи хрватски образац него појава везана прије свега за Србе. Зато се с правом поставља питање: зашто је било неопходно управо овакво именовање и овакво институционално уоквиривање?

Овдје није ријеч о фолклору, него о присвајању симбола

Ово није изолован случај. Балканска културна политика је одавно научила да некад није потребно рушити — довољно је преименовати.

Тако се у Широком Бријегу годинама промовише и такозвана „хрватска ћирилица”, уз тврдњу да је ријеч о „старом хрватском писму”, а као аргумент се наводе средњовјековни споменици попут Коћеринске плоче.

Тај примјер је важан јер показује исти образац: оно што је у ширем српском и словенском простору препознато као српски или заједнички историјски феномен, у хрватском јавном дискурсу се често „преводи” у хрватски идентитетски код.

Сада је исти механизам примјењен и на Славу.

Херцеговина као простор споре, али упорне асимилације

Српска јавност за ову одлуку једва да и зна. Шира јавност још мање. И управо је ту проблем.

Овакве ствари не долазе као бучна провокација, него као тихо административно проширење туђег идентитетског простора. Један дан је то „локални обичај”, други дан је већ „културно добро”, трећи дан више нико и не пита шта је ту првобитно било.

У том смислу, ова одлука није само питање баштине. Она је и сигнал. Сигнал да се у Херцеговини и долини Неретве српски културни трагови не само релативизују, него понекад покушавају и институционално прекројити.

Зато није чудо што у српском корпусу ова одлука изазива нелагоду. Не зато што се неко плаши туђег обичаја, него зато што препознаје познату матрицу: најприје се узме термин, потом обредни опис, а онда се све представи као „локална варијанта” нечег што је у историјској свијести већ имало своје име и своју традицију.

Луко Паљетак и логика двоструких аршина

Овдје је важно и питање културне досљедности.

Луко Паљетак је својевремено, у расправама о дубровачкој књижевности, давао изјаве у којима је Србе називао „лупешким народом” — дакле, не у неком насумичном контексту, него у јасном спору око културног насљеђа. Тај детаљ није споредан, него симптоматичан: кад Срби полажу право на нешто своје, онда се то представља као „присвајање”; кад хрватска страна узме српски термин, српски обредни модел и српски симболички код, онда је то наводно само „заштита локалне баштине”.

И ту се види суштина проблема: двоструки аршини.

Исти образац препознаје се и у културним гестовима попут споменика „хрватској ћирилици” у Широком Бријегу.

Када се једно писмо у једном дијелу простора представља као српско и непожељно, а у другом као „старо хрватско”, онда је сасвим јасно да овдје није ријеч о чистој науци, него о борби за симболичко право на историју.

Преузето са https://svetosavlje.org

Крсна слава за Србе није етнографска занимљивост. Она је породични завјет, духовно памћење и један од ријетких обичаја који је преживио царства, идеологије и ратове.

Зато сваки покушај њеног административног прекодирања природно изазива отпор.

Не зато што Срби не признају туђе обичаје. Него зато што знају како почиње брисање: не забраном, него присвајањем; не силом, него папиром; не рушењем, него преименовањем.

И управо зато ова тема треба да доминира. Не зато што је потребно дизати тензију, него зато што је ријеч о ствари коју српска јавност једва познаје, а која дугорочно није безазлена.

Светиња се не присваја печатом

Крсна слава није настала у министарствима. Неће ни нестати у регистрима.

Она живи у кућама, у породичном памћењу, у молитви и у насљеђу које се не пише државним рјешењима него вијековима. УНЕСКО је то препознао 2014. године, а Хрватска је 2026. покушала да исти симболички простор протумачи на свој начин.

Зато ова одлука остаје као још један примјер како на Балкану култура често престаје да буде баштина и почиње да буде политика.

Светиња се не присваја печатом.