• Када дођеш у неки град, прво упитај за пјесму која о њему пјева. Ако ти кажу да такве пјесме нема, знај да то није град!

Сви стари градови, утемељени законом времена и људског трајања имају и своје пјесме. Оне их славе, приповједају о њиховим житељима, спомињу лијепе часе… и велике жалости, дакако. А то и јесте живот. Само то може бити град.

Када дођеш у Требиње упитај за његову пјесму. Без сумње то ће бити чувена и лијепа – „У Требињу граду“.

Има Требиње и других, оштријих пјесама, које може испјевати само хајдучко грло!

Требиње није пјевало само о женској љепоти; ту ћеш чути и женско пјевање: „Ој Требиње покрај воде, гајиш момке к`о јагоде!“

Но градска романса-севдалинка „У Требињу граду“, приповјест вели, настала је по истинитом догађају.

Младу и лијепу Требињку, тек продјевојчену из богате, градске породице Зубчевића, испросио је момак из Мостара.

И он је био врло наочит, складан и здрав, са већ започетим пословима који су добро кренули. У свему са препоруком за удају Зубчевића мезимице.

И он се њој допаде; чим га је видјела на дан прошње, срце јој је рекло – хоћу њега!

И баш негдје у ово вријеме, с краја јануара и почетком фебруара, док су мразеви јаки, а крв у Херцеговини врела, кренули су сватови-коњаници по Злату у Требиње.

Цио град је знао за велико весеље и сви су чекали да се од Поповог поља помоли сватовска ниска што пјева и развија барјак. Жене су на прозорима виркале не би ли свадбаре како процијениле, а дјеца су чекала локуме и бомбоне на улици.

Младу невјесту, тетке и сестре обукле су у најљепше свилено рухо, руком кројено и везено од четири везиље. Накит је на вријеме стигао из Дубровника, зорли рађен за њено грло. И мирисна уља из Измира, допремљена преко трговачких каравана што путују мјесец дана од Цариграда до Сарајева.

Њено окупано тијело су намазале раним јутром тим медитеранским етерима, да увече када дође у Мостар и кад јој младожења први пут приђе, момак не знадне је л` љуби цвијет или дјевојку.

И када се чуше први пуцњи и сеир испод града, сви Зубчевићи и род њихов изађоше на тераце да гледају мостарске разигране коње. Злата не стиже да их види, чувши велику радост паде као у ливади покошена. Браћа је на руке дочекаше, жене шербет принијеше, водом облише ублиједило лице, лозовом ракијом утрљавају руке и врат…

Могла је још само изустит да од ње младожењи дарују мараму, њеном руком извезену.
Од радости и срећe срчана жила јој пуче и сву радост заустави.

И годину дана након што се жалост колико-толико умири, по градским кафанама у Требињу почели су пјевати ову спомен-пјесму на дјевојку и њену срећу неубрану.

Пјесма је као птица прелетјела царевину и свакоме је неку тужну радост донијела.

Требињу је оставила украс у стиху.

Горан Лучић