Прошло је вријеме ћутања, подаци о геноциду извршеним над српским народом у Другом свјетском рату полако улазе у основношколско образовање. Култура сјећања, свијест о страшној историјској судбини српског народа, који се налази на међи некадашњег Источног и Западног римског царства, полако се уобличава у свијести садашњих ђака.
Пише: Милана Бабић
Српски народ, који је кроз историју одувијек његовао слободарски дух и правдољубивост, перфидним методама манипулације јавне свијести дошао је у позицију да на свим фронтовима брани своје право на истину и правду. Народ који је имао два антифашистичка покрета доведен је у ситуацију да ова велика истина бива засјењена његовим наводним злочинима у посљедњем рату. Док већина народа у нашем окружењу измишља своју антифашистичку прошлост (част изузецима) ми као да се устручавамо да је истакнемо! Ми који смо дали милионске жртве у борби против фашизма, ми које је слободорски дух провео кроз вијекове турске окупације, ми који смо крвљу својих предака васкрсли државу, ми који смо најдржавотворнији народ Балкана, ми који се налазимо на средишњој тачки Балкана а коју лажно именују Западним Балканом – ми да ћутимо!
КВАДРАТУРА КРУГА: Како је настала песма Ђурђевдан
Ђурђевданско јутро 1942. године било је погубно за сарајевске Србе који су били заточени у логорима и затворима у том граду.
„6. маја, на Ђурђевдан, отварају се врата ћелије у затвору Беледија и усташа још са врата каже: „Ајте Срби, Ђурђевдански уранак“ – још увек се живо сећа тога јутра професор доктор Жарко Видовић преживели сведок који је са још 3.000 Срба и муслимана који су подржавали Србе био заточен у сарајевским казаматима. Срби су покупљени из затвора и доведени до Вијећнице, градске куће у Сарајеву где су их чекали возови смрти који ће их одвести у Јасеновац.
„На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било места ни за стајање, а камоли за седење. Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо“ – сведочи Жарко Видовић. На том путу Србе су осим страха и неизвесности пратила и питања: Куда нас воде и где ћемо завршити?
У тим возовима смрти који су ишли за Јасеновац, у једном тренутку родила се песма „Ђурђевдан“ која се најпре заорила из грла једног младића, члана Културно-уметничког друштва „Слога“ из Сарајева, а онда се та песма ланчано почела ширити од уста до уста, од вагона до вагона. Усташки одговор на ту песму врло брзо је стигао. Сви прозори на вагонима су затворени, тако да у њима готово да није било више ваздуха па су многи Срби угушени и пре него што су стигли до Славонског Брода где су преседали у друге вагоне који су пут ка Јасеновцу наставили пругом широког колосека.
Песма „Ђурђевдан“, коју је пре готово три деценије обрадио Горан Бреговић је песма туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али и поносу и пркосу сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац, одакле се вратио тек сваки десети Србин од њих 3.000 колико их је одведено тог 6. маја из Сарајева за Јасеновац.
У времену када је Европска унија од свих дана у години одабрала баш 9. мај да слави Дан Европе, у времену када нам је наметнут културолошки модел који не одговара нашем типу цивилизације потребно је ојачати јавну свијест о величини Побједе која се десила у Другом свјетском рату и жтрве која је за слободу положена – готово да нема српске фамилије којој Други свјетски рат није одузео барем једног члана. Потребно је вратити свијест о подвигу наших предака, о снази њихове борбе и вјере у бољи и праведнији свијет. И, изнад свега, потребно је издићи се изнад међусобних подјела, зацијелити ране, схватити шта се десило и зашто. На том путу самосазнања огромну улогу игра култура – када дјеци и омладини предствимо догађај живописно и непосредно, користећи сва средства која на крају дају катарзу, али и остављају печат истинитости, тада знамо да смо предали пламен и да радимо свој посао на прави начин.
Бити учитељ данас је прави изазов. Бити онај који подучава значи бити више од путеводитеља – обучити дјецу како да дођу до праве информације и како да се заштите од лажне информације. Бити учитељ значи саучествовати у радости и туги својих ђака, даровати им инспирацију за добра дјела, за осмишљен истинит пут…
У том циљу смо у ОШ ВукКараџић у Требињу одржали приредбу поводом Васкрса и прољећа. Приредба је одржана на Источни петак, први петак након Христовог Васкресења па су рецитације и пјесме биле тематски везане за прославу побједе живота над смрћу, добра над злим.
Све рецитације су одражавале поруку тријумфа живота у свим његовим видовима: цвјетању биљака, цвркуту птица, топлини сунца, буђењу природе из сна и, као централни догађај који се десио у прољеће – Христово Васкрсење као Побједа којој се радује цијела васељена.
Приредба је замишљена тако да представи ведрију страну живота и направи контраст у односу на претходне које су биле посвећење српском страдању (ритам радости и бола као ритам живота) . Ова приредба уједно својим побједничким духом најављује велику прославу која ће бити одржана уочи Дана Побједе над фашизмом у Културном центру у Требињу.
Милана Бабић,
координатор за дјецу и школску омладину
за подручје Балкана Међународног Савеза Насљедници Побједе
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
