• У Дому културе у Гацку, 1. септембра 2025. године,  свечано је отворена документарна изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, посвећена харамбаши Пери Тунгузу, једном од најславнијих устаника и борца за слободу српског народа у Херцеговини.

Вече је започело звуком гусала и стиховима пјесме „Невесињски сердар Перо Тунгуз“, које је извео народни гуслар Милош Паровић из Невесиња. Управо тај тренутак отворио је врата прошлости, подсјећајући присутне на 5. јул 1875. године, када је први пуцањ харамбаше Тунгуза на Ћетној пољани означио почетак Невесињске пушке.

Вјера у слободу не познаје старост

Ауторка поставке, Наташа Глигорић – праунука харамбаше – са поносом и дубоким емоцијама обратила се публици.

– Вечерас се осјећам изузетно почаствованом што смо се у гласовитом, јуначком Гацку сабрали да се подсјетимо слободарских традиција нашег народа и одамо почаст 150-годишњици устанка Невесињска пушка. У готово свакој херцеговачкој породици живо је предање о неком претку – јунаку чија дјела и данас инспиришу и подучавају младе. У нашој породици тај див-јунак је мој прадједа – харамбаша Перо Тунгуз. 

Она је подсјетила и на голготу коју је Тунгуз поднио у позним годинама живота.

– Каже изрека – нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пјешке. А Перо, као добровољац, прешао ју је у 76. години живота. Управо та његова спремност да у сваком добу стане у ред за слободу показује какав је завјет оставио. 

Перо Тунгуз и његови хајдуци нису калкулисали

Историчар Милан Никчевић је за портал Слободна Херцеговина говорио о мање познатим околностима устаничког доба, освјетљавајући Тунгузову улогу из угла који превазилази локално памћење.

– Иако је Невесиње асоцијација за харамбашу Пера Тунгуза он је, заправо, као прототип свих наших хајдука, па и оних гатачких, Петка и Стојана Ковачевића и Филипа Мандића, везан за свако наше херцеговачко мјесто. Уосталом, Петко Ковачевић је Перов ујак, од Филипа Мандића је наслиједио чету а са Стојаном раме уз раме војевао. И касније мијењање граница донијело је да Перово родно мјесто, Сливља, буде у границама данашње гатачке општине. Према томе, прича о Перу одиста је враћање дуга не само према њему него и према свим нашим прецима који су се борили у српским ослободилачким покретима и ратовима друге половине деветнаестог вијека па и касније.

Посебно се осврнуо на Тунгузову непоколебљивост.

– Перо Тунгуз је предводио хајдуке који нису калкулисали као кнезови и као што је калкулисало Цетиње. Због тога је Перо са својим хајдуцима био протјериван од среза до среза, да не би учинио оно што се на Ћетној пољани касније и десило. Иако је било замишљено да сви будемо једна душа – од Бишине до Његуша – на крају се десило да управо у Бишини, не случајно, Перо Тунгуз изведе пресретање турског каравана. Неколико дана раније финансијер устанка, чувени Јово Мрав из Мостара, излазио је у Невесиње, а у Невесињу су чекали миг са Цетиња. Највјероватније је управо излазак Јова Мрава био знак који је Перо препознао.

Сјећање и завјет

Изложбу је свечано отворио професор Радомир Вучковић, дугогодишњи предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко, подсјећајући да је његова генерација потомака дужна да чува сјећање на претке који су жртвовали све за идеал слободе.

Поставка обухвата 27 паноа са документима, фотографијама и личним успоменама, а на њеној припреми као стручни сарадник учествовао је историчар Ненад Урић. Програм је водила Бојана Петковић.

Изложба, која је већ приказана у Београду, Требињу и Невесињу, биће доступна публици у Гацку наредних десетак дана. Реализована је у оквиру пројекта Удружења „Култура без граница“, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

Текст: Слободна Херцеговина 
Фотографије: Радио Гацко, Општина Гацко, приватна архива ауторке