• Да ли ћемо заборавити дан када је изгорела свака друга кућа у Страгарима зато што су настрадали они које званична политика памћења деценијама није препознавала? Да ли напослетку можемо да изговоримо у себи да је страдање Страгара и „наше страдање“?

  

  CC BY-SA 2.0

Лето је време згуснутих локалних манифестација по Србији, када се на неки чудан начин фаворизује спој гастрономских, музичких и културних садржаја. У недељи за нама остала је Жумарија у Кладурову и Јагњијада у Јагњилу, неколико локалних музичких фестивала и Парадајз фест у Лебану. У наредним данима следи нам Штрудлијада у Новом Милошеву, Белмужијада у Сврљигу, Дани шљиве у Страгарима…

У Страгарима, на пола сата вожње од Крагујевца, у варошици (тако у овдашњим разбијеним планинским селима називају центар места) је живо. Село је укорењено у снажној традицији Карађорђеве Србије: у њему се налазила вождова барутана, у манастиру Вољавча заседао је Совјет (прва устаничка влада), а ово је било и родно место јунака првог и другог устанка Танаска Рајића. Успомена на њих присутна је у селу, више него о Сретењу у престоници. О предстојећој манифестацији доста се говори и ишчекује се доста гостију, како из околних, тако и удаљенијих места. Увид у програм показује да је у плану, поред шаблонских закуски, спортских догађаја и наступа фолклора, и „фијакеријада“, „танасковање“, као и две изложбе са етнолошком и историјском поставком, које је уредила вредна учитељица Јелена Лазић.

Трајање и нестајање

Изложба старих фотографија Страгара и околине носи назив „Настајање и трајање“, а како показују демографска кретања, у наредних неколико година могла би да промени назив у „Трајање и нестајање“.

Стари попис становништва (2011) показао је да у Страгарима живи нешто више од 800 људи, а бојазан је да је до сада број становника опао на 600-650.

Туробни утисак надомешћују честе посете „викендаша“, Страгараца одсељених у околне градове или пак досељеника који су овде откупили куће, којима живописни обронци Рудника пружају задовољство и олакшање у данима жеге. Ипак, право стање ствари показује сеоце Љубичевац, некада део страгарске општине, у коме је преостало свега 11, махом старијих становника. Онамо где је село и насељеније, показује се да се живот у њему убрзано мења; мој саговорник Жељко, који са својим удружењем стиже где други неће или не могу (од кошења гробља до помоћи деци) говори да је 1982. у Љубичевцу било 280 крава, а данас свега четири.

Сваки ламент над судбином села (не само Страгара и Љубичевца) и жеља да се нешто преокрене суочавају се са низом практичних потешкоћа на терену: лошом путном мрежом и инфраструктуром, понегде неуредним водоснабдевањем, удаљеним школама, неадекватном здравственом заштитом. И још нешто: села су остала без свеже крви и без елите која би их вукла напред.

Као да се Шумадија после свих ратова и криза у 20. веку уморила и успавала. Одговор у том правцу показује и спомен-плоча у манастиру Благовештење, у којом су густим словима, једно до другог, исписана имена „палих за ослобођење и уједињење српства“ 1912-1918; из маленог Љубичевца мора да их је било преко 50. Путеви се некако и граде, али та клима, проузрокована пре свега дугогодишњом негативном селекцијом и великим демографским падом, не може да се промени преко ноћи. „Село хвали, а у граду живи“, добациће доброћудни брка са бицикла аутору овог текста, у једном недавном неформалном разговору на сличне теме.

Време буне и „српске револуције“

Занимљиво, на Данима шљиве биће организована чак три велика концерта народне музике, али и један стручни семинар за воћаре. То је негде и пракса локалних летњих „-јада“, да се паралелно одржавају културно-научни и забавни догађаји. Нажалост, други увек на уштрб првих.

Тако је пре десетак година у селу Глибовцу, а то је пракса и за друга места, на манифестацији посвећеној другом устаничком војводи Станоју Главашу, уприличено предавање које је држао највећи стручњак за националну историју 19. века. Говорио је срчано, са рељефним описима, који би слушаоца у трену вратили у време буне и „српске револуције“. Међутим, исто је слушало двадесетак људи, док је испред, под шатром, десет пута по толико било омамљено песмом локалне трећеразредне певачице.

Недостатак културне стратегије и недостатак стратегије за село диктирају да се онда препуштамо некој врсти стихије, окупимо тек о сеоској слави једном годишње, и њу проведемо без разговора на тему „шта даље“, већ препустимо чарима пића. Притом, како манифестације трају неколико дана, једно не мора нужно да искључује друго, али… као да свесно бежимо од проблема и не желимо да га погледамо у очи.

И у Страгарима, које смо само узели за пример стања у коjeм се село у Србији налази, овогодишњи утисак је баш то: много песме и весеља, за које нема превише повода у години која, по свему судећи, неће бити баш родна. И у години када баш у овом селу треба обележити 80-годишњицу страдања под немачком окупацијом.
Шта се десило у Страгарима у лето 1943. године?

Најпре, у време појавe четничког команданта Николе Калабића и његове јединице у овим крајевима, окупаторске снаге спровеле су низ акција не би ли га заробили или уништили. Притом је, на дан 23. јула, бугарска јединица упала у манастир Благовештење и, под сумњом да служи за скривање „шумцима“, запалила трпезарију и конаке. У конацима су живи изгорели јеромонах Јоаникије и манастирска служавка Милка. Од тада, сукоби око овог села су се интензивирали.

Мало иза празника Преображења, у село су дошли четници, који су разоружали локалну посаду Пољске страже (војске колаборационе Српске владе) и протерали је из Страгара. Притом, део војника пришао је својим номиналним непријатељима, а део напустио село. Онда је уследила немачка казнена мера: у село је упућен вод окупаторске шуц-полиције, формално немачки, али попуњен махом муслиманима и Арнаутима из околине Новог Пазара.

Они нису провели у миру у Страгарима ни један читав дан: увече 22. августа напали су их четници под Калабићевом командом и у борби која се заметнула погинула су три, а заробљена 24 окупаторска полицајца. Како наводи извештај са терена Српске државне безбедности, њих осморо успело је да се спаси, док је судбина преосталих била неизвесна. Калабић их је повео дубоко у планину, баш према поменутом селу Љубичевац, не би ли њима уценио немачку команду да не врши одмазду.

Казнена експедиција

Међутим, 23. августа у Страгаре је стигла немачка казнена експедиција. Један део њих отишао је у потеру ка Љубичевцу, где су се сукобили са делом равногорске јединице који није успео да замакне преко планине; једног војника су убили, док се наредник Предраг Суботић, рањен у ногу и онемогућен да се извуче из обруча, сам разнео бомбом.

Немци су се онда дали на темељно спаљивање села (варошице) и убијање сељака који нису могли да се повуку, неке чак живе палећи или их ритуално масакрирајући.

Ова недела је детаљно документовао и описао историчар Борис Томанић. Биланс страдања Страгара био је потресан: „Том приликом попаљено је 160 домова, шест лица (старије особе које нису желеле или могле да побегну) живих је сагорело, једно лице је стрељано, а једно лице је претходно разапето на поду куће заковано ексерима кроз дланове за под и остављено да изгори са кућом (укупно осам убијено). После 15 дана казнена експедиција је у Страгарима попалила још неколико домова, тако да је варошица скоро у потпуности изгорела. Наредних месец дана наилазиле су немачке војне патроле у више махова, око два пута недељно, и пуцале на сваког ко се нашао у близини. За то време су долазили камионима и уз помоћ затвореника сакупљали воће, поврће и житарице. За време паљења варошице похватан је известан број лица која нису успела да се сакрију; они су одведени у Аранђеловац и дуже време остали у затвору као таоци, ради одмазде уколико дође до неког напада или изгреда.“

Ово није био крај сукоба око Страгара: дубоко у шумама планине Рудник следила је и одмазда за одмазду – Калабићеви људи извршили су ликвидацију свих заробљених окупаторских војника. А када су посмртни остаци неких од њих стигли у Нови Пазар, џеназа се претворила у националну светковину муслиманског становништва. Читав догађај на крају се претворио у протест против окупаторских власти за чији су рачун ови гинули, али и талас насиља муслимана над српским становништвом у околини Пазара…
Култура сећања

Како већ написасмо: у лето 2023. у Страгарима треба да се пева и да се игра коло. На крају, то је и доказ да је један народ, иако клан, ипак остао недоклан. И да упркос стрељањима „сто за једног“ васкрсава. Али у лето 2023, када се обележава страдање села, треба наћи начина и за манифестацију којом се исказује култура сећања. За тако нешто још увек нема никаквих назнака

На дан 23. августа 1943. десило се најдраматичније страдање једног шумадијског села, после страдања Крагујевца и околине у октобру 1941. и пре велике битке грађанског рата око Аранђеловцa у септембру 1944. године.

Њихово страдање није имало идеолошки предзнак: невини српски цивили настрадали су од Немаца, само зато што је у њиховом селу нападнута немачка посада. Да ли ћемо данас само преузети немачку етикету да су то били „јатаци Калабића“, па тиме оправдати и своју равнодушност на њихово страдање? Да ли ћемо и заборавити дан када је изгорела свака друга кућа у Страгарима зато што су настрадали они које званична политика памћења деценијама није препознавала? Да ли напослетку можемо да изговоримо у себи да је страдање Страгара и „наше страдање“?

Креирање новог наратива о Другом светском рату у Србији једном мора да почне. Можда је 23. август 2023. прави датум за то.

НЕМАЊА ДЕВИЋ / rt.rs