• „Све награде овог света сам добила већ самим тим што цели живот радим посао који волим“, истакла је Тања Бошковић, доајен српског и југословенског глумишта.

 
Једна од најбољих филмских и позоришних глумица на нашим просторима, Тања Бошковић, дошла је синоћ у Требиње како би присуствовала отварању 4. Фестивала медитеранског и европског филма и том приликом уручена јој је награда „Златни платан“. Глумица је истакла да је веома срећна што је добила ову награду, али и да је носилац свих награда на овом свијету – самом чињеницом да ради посао који воли.
„Преко 40 година радила сам са дивним људима најлепши посао на свету, трудила се, страдавала, узлетала и падала као и сваки нормалан човјек. Да, и срећна сам кад помислим да је све то имало рашта и да је све то некога можда усрећило. Ето, толико награде значе. Могао је и неко бољи, паметнији, талентованији од мене да добије то исто, али ја ћу сматрати да сам још један камичак у тој ниски“, каже Бошковићева.
На коју вашу улогу сте најпоноснији?
– Ми улоге на филму добијамо, не можемо их изабрати. У позоришту могу и да изаберем по коју улогу, али на филму можете само или да прихватите или да одбијете улогу. Веома су ретки они срећници који могу да креирају своје улоге. Улога Лили из Балкан експреса ми је вероватно најдража, али све моје улоге имале су смисла у том расту који је био логичан. Има неких улога где сам волела атмосфере у којима су снимане. Веома сам волела што сам радила са Лолом Ђукићем и са Мијом Алексићем, са Миленом Дравић. Смејали смо се тада, 36 дана, до падања у несвест. То су биле лепе атмосфере.
А какав је ваш однос према позоришту?
– Позориште ми прија изнад свега. То и јесте моја средина. Да није било позоришта ја на филму никада не бих успела. Позориште је права припадност. Ту се развија дар и ту се створи права породица која вам омогући да ту осетљиву душицу пренесете и на филм. У позоришту живите. У позоришту делите живот са људима око вас. Ансамбл сматрам да је страховито важна ствар где стасавате. Не може се изаћи са академије као готов глумац и све одмах знати. Просто – не може. Не постоје на академији предмети који вас оспособављају да савладате, на пример, мјузикл. Да бисте одиграли добре мјузикле, потребна је огромна снага, огромно знање, страховит тренинг и тако даље. У драми, такође. Духовно узрастање је битно. Неопходне су нам и Јулије и Офелије. Без њих се не може. А исто тако мора постојати искуство да би се одиграла Шарлота у Јесењој сонати. Не може то да одигра неко млад јер не зна о чему се ради.

Којим редитељима сте у највећој мјери поклањали своје повјерење?
– Ја то нисам много бирала. Иначе, не волим занимање редитељ. Мислила да су то потпуно сувишни људи у позоришту. Док нисам срела праве, озбиљне који се баве и нечим другим а не само односима на сцени, не само аранжирањем. Они који заиста промишљају о стварности о којој се говори су ретки и необични. Није ми било лако, морам да кажем. Волим побуну, али не волим епохалне ствари. Радила сам са Јушом Ристићем и то је један важан тренутак у мом животу када сам видела нешто што нисам очекивала. Он је другачији од свих са којима сам радила. Он има неку генералну визију.
Када се помиње име Тања Бошковић не мисли се само на велику филмску и позоришну диву него и на вансеријску природну љепоту? Колико вам је она помогла, односно одмогла у каријери?
– Лепота долази са миром. И кад се ослободите свега негативног. Ја сам служила лепоти цели живот. Лепота ми је узбудљива. Понекад има дана када јесам лепа, али има дана и кад нисам. Здравље је моја лепота. Помогла ми је у том смислу. Ја сам „здрава крава“. (смијех) И да, вољела сам физички да радим. Моји послушни мишићи и моје послушно тело заслужно је за то што сам могла да играм десет година сваку вече у мјузиклу огромне улоге. Ту је заслужна моја љепота. И на томе хвала мојим родитељима, то има везе много са генетиком. Они су живи до дана данашњег, певају, здрави су. И надам се да ћу и ја имати ту виталност коју они имају. Гледам младе жене како мисле да је лепота у силиконима и помадама. А грдно се варају. Од Бога добијате то што добијате. Зависти за то што сам лепа има, али искрено, у овим годинама – баш ме брига!
Недавно сте и своју виталност показали у „Плесу са звездама“?
– Да. Позвали су ме и радо сам прихватила јер је то за мене био велики изазов. Кад неко од 60 и кусур година одлучи да плеше друге жанрове које до сада нисам знала. Чула сам када су неки људи рекли : „Ма не може она то, ипак јој је 60 година“. Одмах сам се заинатила и рекла да ћу пробати – па макар цркла. Није било лако, некад сам по десет часова играла, али сам сачувала плућа, срце. Трпим оптерећења као да ми је 30 година.
Како изгледа приватно дан Тање Бошковић?
– Устајем, заиста, веома рано. Између четири ујутру и седам часова. Како кад. Прво пијем кафу, пушим и мислим. Смишљам шта ћу тог дана, размишљам шта сам радила јуче и како да оно што није било добро поправим. И онда почиње тај рад, свакодневни, обичан. Ја сам обична жена, која воли уредност у кући и око куће. Ја сам и сестра и мајка и кћерка и пријатељ. Увијек има посла и увијек има нешто да се ради. Хеклајте, везите, плетите, радите нешто шти видите како расте. Кувајте, нахраните чељад. Правите, стварајте, ширите љепоту око себе. Београду недостаје неколико жена као што сам ја. Ако ништа, да узмемо метле, четке и воду, да оперемо град. Дивим се Требињу, ваш град је чист, умивен. Захваљујући клими, али захваљујући људима који не праве ђубре. Алал вам вера на томе. Овде имам велике пријатеље и има много ствари које ме вежу за Требиње и радо овде боравим.
Ова година није била добра за Србију. Овај свијет напустиле су највеће глумачке легенде. Колико вам то тешко пада?
– Јако тешко. Отишли су потпуно неочекивано, буквално вам је ишчупан комад душе. Са друге стране, разљутим се на себе, зашто немам очи да видим да они постоје, да су они ту, да нас чувају, да брину о нама. Треба да се молим за њих јер се и они моле за нас. Фали ми да се ослоним на њих да се мало одморим. Они су наши анђели чувари…

Сунчица Пешић / Радио Требиње