• Након три године паузе које су настале због пандемије короне у Зрењанину је одржано 14. херцеговачко сијело под слоганом “Све, од Хума и Травуније, до Баната и Паноније”.

 

Била је ово прилика да се Херцеговци подсјете на оснивача и дугогодишњег предсједника овог Удружења Уроша Милојевића, који је уснуо у Господу прије пет година, а вече је прошла у духу његове завјетне жеље да дружење у Зрењанину има карактер сабора Срба Херцеговаца и њихових пријатеља.

За разлику од неких других средина, овдашњи домаћини предвођени предсједником Скупштине Града Зрењанина Чедомиром Јањићем и предсједником Удружења Миланом Белим Бјелогрлићем, већ по традицији имају жељу и довољну ширину да угосте представнике свих херцеговачких удружења од Суботице, Вршца, Ковина, Новог Сада, као и бројна београдска удружења Срба Херцеговаца.

Међу драгим гостима био је директор представништва Република Српске у Београду Млађен Цицовић, градоначелник Требиња Мирко Ћурић, народни посланик Угљеша Мрдић, начелник Средњобанатског управног округа, Предраг Рађеновић, политичар Синиша Вучинић, легендарни фудбалски тренер Томислав Тоша Манојловић, бивши прослављени српски репрезентативац џудиста Небојша Мандић и бројне личности из јавног живота.

Да је велики изазов направити скуп након дуже паузе домаћини су се увјерили и неочекиваним, али оправданим одсуством академика Матије Бећковића и српског члана предсједништва Милорада Додика који су се и претходних година се радо одазивали на позив Херцеговаца из овог дијела Баната.

Свечани програм започео је извођењем пјесме Востани Сербије у извођењу сјајне домаће пјевачке групе Свети Серафим Саровски, након чега је уз гусле запјевао народни гуслар Славко Алексић.

БАЈЧЕТИЋ: Поријекло нам налаже да будемо часни и достојанствени!

Присутнима се потом обратио легендарни Петар Пејо Бајчетић, родоначелник херцеговачких удружења у Србији и добитник Златне плакете Слободне Херцеговине. Он није крио радост због великог одзива, одајући признање млађим генерацијама које проналазе мотив да се окупљају и повезују Банат и Херцеговину.

– Тешко је онима који данас живе у Херцеговини објаснити жудњу за завичајем – то је као жеђ. Кад ми мисао одлута у Херцеговину, то је налик молитви упућеној Господу – рекао је Бајчетић подсјећајући на лик и дјело Уроша Милојевића, који је оставио вјечни печат на рад удружења у Зрењанину.

У својој поруци упућеној завичајним удружењима истакао је да живимо у времену у коме владају подлост, лаж и отимачина.

– У оваквом времену бити са својим оклеветаним народом је питање морала и части на шта нас је обавезало наше херцеговачко поријекло. Ако је за Херцеговину Црњански рекао да је “срце нашег народа”, онда је очување имена и свјетлог образа – наш основни циљ и задатак. Вријеме о коме причам је језгровито описао ђед Танасије који вели: „ Ако ти није стало до уважавања од стране поштених људи, онда слободно буди пропалица“ – закључио је Бајчетић.

БЈЕЛОГРЛИЋ: Додика морамо да сачувамо!

Објашњавајући разлоге изостанка академика Матије Бећковића и српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, домаћин скупа Милан Бели Бјелогрлић је истакао да је програм умјесто државних химни Србије и Републике Српске започео пјесмом “Востани Сербије”.

– Званични протокол подразумjевао би емитовање двије химне – Републике Српске и Србије. Ипак жељели смо да својим избором пјесме нескривено саопштимо наше снове и наде. Овај народ, српски народ, заслужује једну и јединствену химну – рекао је Бјелогрлић.

Он је истакао да су захваљујући сачуваним епским стиховима и у Банату и Панонији лекције историје биле у надлежности поезије, а ријеч слобода српска легитимација пред свијетом.

– Слобода је уз Косово кључна ријеч и одредница националног идентитета. Она је једини жижак и поуздани компас у маглама будућности. Управо стога ријеч Милорада Додика доживљавамо као прави кликтај слободе, непристајање на притиске, уцјене и пријетње, на завјере и преваре тзв. међународних представника и комесара, окрепљују нашу душу и срца. Са Додиком нема клонућа, држимо се усправно и његујемо наше поуздање и самопоштовање. Драго нам је свако слово које Милорад Додик прозбори одважно и досјетљиво, онако у Кочићевом духу. Ријечи Додикове и нас овдје придижу и подижу, усправљају, кураже и храбре, нашем лицу враћају осмјех и ведрину. Тренутак је да га причувамо. Прочитали су га зато што је он њих прочитао – рекао је Бјелогрлић који је свој говор завршио ефектним Гандијевим цитатом „Када видиш да се двије рибе у мору свађају, знај да је у близини Енглез“.

ЈАЊИЋ: Урош би данас био поносан!

Као један од домаћина присутне је поздравио Чедомир Јањић, предсједник Скупштине Града Зрењанина који је изразио жал што на скуп није стигао Милорад Додик.

– Велика ми је част што након три године могу да вас поздравим у оволиком броју. Посебно ми је драго што смо се не заборавља траг оснивача нашег Удружења Уроша Милојевића кога свакодневно помињемо и сигуран сам да би сада био поносан- поручио је Јањић.

Он је истакао да је Зрењанин град у ком се поштује историја и традиција.

– Прошле године смо обиљежавали 100 година од првих колонизација послије Првог свјетског рата 1921.  године. Многи су се у ове крајеве доселили током велике савезне колонизације, након 1945. године, а најсвјежије је памћење на несрећне догађаје из деведесетих година. Како у сваком злу има доброг, ти догађаји, односно избјегли и прогнани Срби из бивших југословенских република су  нас ојачали и данас су стасале неке нове генерације зрењанинске дјеце. Надам се да ћемо се сачувати од бројних искушења и убудуће чешће сусретати у здрављу и весељу – поручио је Јањић.

 

ЦИЦОВИЋ: Херцеговци су примјер како се воли и промовише завичај!

Директор Представништва Републике Српске у Београду Млађен Цицовић је пренио поздраве и извињење Милорада Додика што овога пута није био у могућности да се придружи дружењу са Херцеговцима у Зрењанину.

– Лично ми је велико задовољство бити са Херцеговцима, јер се на овај начин чувају традиција, култура и обичаји краја из ког сте дошли у нашу Србију. Ви сте примјер како и на који начин треба да се представља завичај. Уколико сви заједно јединствени и сабрани успијемо сачувати наш национални идентитет, нашу културу, традицију, обичаје и нашу вјеру православну, онда ћемо имати будућност и могућност да економски развијамо и нашу Србију и нашу Републику Српску – поручио је Цицовић.

Мада се на академији није појавио најављивани Матија Бећковић, окупљени у свечаној сали хотела Војводине имали су прилику да чују надахнуто предавање о српском пјеснику и дипломати Јовану Дучићу.

ПЕЦЕЉ: Дучићев посмртни пут личи на судбину Светог Саве!

Милован Пецељ, академик и бивши министар просвјете у Влади Републике Српске одржао је прави час посвећен „књазу пјесника“ од чије смрти се на Благовијести навршило 79 година.

– Јован Дучић, последњи из генерације славног Мостарског песништва. Три године касније су манастирска звона храма Светог Саве у Либертвилу објавила пренос његовог тела из Гери, у манастир Светог Саве у Либертвилу, где је почивало све до 22. октобра 2000. године, када су звона Саборног храма Светог Преображења Господњег у Требињу објавила пренос тела кнеза од песника на брдо Црквина, повише Требиња, по његовој жељи. И Св. Сава је умро у туђини па је пренет у своју земљу Херцеговину – Војводину Светог Саве, у своју цркву синовца му краља Владислава. Ето, судбина Дучићева личи на судбину Светог Саве – рекао је Пецељ.

Он је нагласио да је Дучић имао три отаџбине.

– Херцеговина га је родила, Србија га је духом напојила, а у свет се очарао у младости а разочарао у старости – рекао је Пецељ и додао да је предложио на овогодишњем помену испред Дучићеве бисте на Калемегдану да се симболично засаде два јаблана.

– Прву песму „Самохрана мајка“ објавио је када је имао 15 година, а последња је била збирка песама „Лирика“ која изашла из штампе на дан његове смрти. Сахрањен је са овом књигом која је означила 57 година његовог књижевног стварања. Певао је о великим песничким темама, љубави, отаџбини, родољубљу, песнику, природи, поезији, о Богу прошлости, историји, стању духа… – рекао је Пецељ и додао да су два основна мотива Дучићеве поезије били природа и љубав.

Наводећи бројна Дучићева дјела Пецељ је као посебно значајно навео његов напор да оживи лик и дјело великог Саве Владиславића.

Подсјетио је да је Дучић дошао у Београд 1907. године, а отишао у Букурешт у највишем звању као први амбасадор у Краљевини Југославији.

– Дучић у Београду није дуже био настањен, међутим Београд је њему током 40 година био најважније место из кога је после краћег боравка, полазио на сваку нову дипломатску службу. У тим кратким боравцима коначио је у хотелима Балкану, Бристолу, Петровграду и другима. У Београду је имао значајне пријатеље. Полазећи у Женеву 1900. године у Београду се срео са Јованом Скерлићем, Павлом и Богданом Поповићем који ће му после бити међу најближим пријатељима. Тај круг се ширио, тако да је приликом каснијих боравака између два дипломатска пута проводио дане код Коларца, у хотелу Гранд, Српском краљу, Руској Круни, Москви, Руској лири. Нешто дуже је боравио од 1907. до одласка у дипломатску службу у Софију 1909. године и други пут због суспензије, од 1927 до 1929. године. Била је то „Женевска афера“ са госпођом Вогел и њеном ћерком Aнтонетом. Због јавности је био пензионисан. Тада је објављивао збирке песама и био уредник културне рубрике у Политици, са чијим власником Владиславом Рибникаром је био у блиском пријатељству.

Пецељ је истакао да је Дучић изабран за члана Српске Краљевске академије 1931. године на предлог Богдана Поповића, Ђорђа Јовановића и Уроша Предића са образложењем да Дучићево „песништво стоји на уметничкој висини до које ниједан наш песник није допро пре њега“.

– Свечану бесједу је одржао 7. марта 1939. године „О Иву Војиновићу“ у сали Коларчевог универзитета, да би А. Белић казао том приликом – „Дучић је једним од првих међу најбољима“. Са Нушићем је испратио посмртне остатке пријатеља великог писца новог Дубровника кнез Ива Војиновића, из Београда, где је он био вољен не само због талента и због свог „властелинског српског господства“, већма што је „носио аустријске окове као српски патриот“.

Пецељ је подсјетио да је Дучић због неслагања са политиком Стојадиновића био уклоњен из Рима и потом послат у Букурешт, где је на Бадњи дан 1939. године постао први амбасадор Краљевине Југославије.

– У нашој дипломатској литератури то се сматра зенитом Дучићеве дипломатске каријере, али се не схвата да је то била истинска кулиса само за јавност, коју је Дучић доживео, не као свој успех, него као један од најтежих тренутака у свом животу, као казну за непослушност, како је одиста и било.

Пецељ је на крају истакао да је Јован Дучић најзначајнији песник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности.

– Дучић је највећи филозоф међу песницима и највећи песник међу филозофима, био је по многима најзначајнија личност српске књижевности у првој половини 20. века – рекао је Пецељ који је своју бесједу закључио освртом на актуелни тренутак.

– Док се запад одриче у овом тренутку свог хуманитарног наслеђа избацивањем Чајковског са концертних дворана и отказивањем предавања о Достојевском који је чак био изгнан у Сибир, јер је тада у царској Русији читао забрањена дјела, ја сам за ову русофобију хтио послати једну даму из Лондона која се зове Вирџинија Вулф која је на тему енглески роман двадесетог века написала нешто лековито што је за мене велико и ја ћу га исказати. То је иначе било почетно предавање виспреног професора Моме Капора на Филозофском факултету. „Ако хоћете да нешто више сазнате о енглеском роману двадесетог века онда морате се вратити и прочитати руски класични роман деветнаестог века. А када прочитате руски класични роман деветнаестог века, онда вам неће никада пасти на вољу да читате енглески роман двадесетог века.“

У склопу програма посебно одушевљење изазвао је веома упечатљив наступ Милице Досковић са пјесмом “Не дам”.

Завичајном пјесмом ово вече је обиљежила група “Ерцеговина” из Сечња коју води Јелена Милићевић.

Након академије Херцеговци су наставили дружење у ресторану хотела Војводина гдје су госте са осмијехом дочекивали Биљана Ружић и Рајко Бјелица.

Угледавши након дуже паузе чланове Боле бенда из Гајдобре око 350 гостију је имало пред собом гаранцију да их чека одличан провод.

Како то обичаји налажу прије вечере свештеници СПЦО Зрењанин очитали су молитву, а сечањски протонамјесник Иван Мучалов одржао је кратку бесједу у којој је поручио да без обзира у којим крајевима живјели сви Срби су исти род.

ЋУРИЋ: Градимо аеродром и пут Фоча – Гацко

Поздраве из Херцеговине пренио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић који је истакао као најургентинији проблем санирање посљедица штете изазване недавним земљотресом у Херцеговини.

– Оштећени су бројни објекти, али заједничким напорима локалних власти, Владе Републике Српске и донатора покушавамо да санирамо насталу штету. На сву срећу у источном дијелу Херцеговине није било људских жртава – рекао је Ћурић и додао да је у пуном јеку инвестициони циклус у најјужнијем граду Српске.

– Градићемо аеродром ма колико неки у Сарајеву жељели да то спријече. Биће то највећа инвестиција Србије у Републици Срској, али и печат заједништва и слоге једног народа с обе стране Дрине – рекао је Ћурић и додао да је Влада Републике Српске одобрила 40 милиона марака за изградњу саобраћајнице од Фоче до Гацка.

– Радови ће почети у овој години, а завршетком ауто-пута до Пожеге ускоро ће се из Београда у Требиње стизати за 6 сати – поручио је Ћурић, уз позив земљацима да наставе да промовишу завичај и буду спона са људима у Војводини и Србији који желе да инвестирају у Херцеговину.

Као и на ранијим херцеговачким скуповима пажњу је изазвао Марко Милошевић. Он је подсјетио на лик и дјело пјесника Божидара М. Глоговца и веома надахнуто казивао стихове његове пјесме “Рађајте Српкиње мајке.”

 

Херцеговање је потрајало до дубоко у ноћ. Они који нису били у Зрењанину, имају за чим да жале.

Они други имају прилику за поправни.

Наиме, наредни завичајни скуп заказан је у петак 20. маја у новосадском ресторану Рибарац када ће се одржати 2. Сабор Херцеговачке омладине.

Претходно, у Новој Гајдобри ће бити одржани свечарски дани поводом храмовне славе Светог Василија Острошког и Тврдошког у склопу којих ће се одржати Сачијада на којој се очекује присуство више од хиљаду људи.

 

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић