ДРАГИША СПРЕМО: СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА – Прошлост Захумља и Травуније

  • У јавном дијалогу и медијској комуникацији често се сусрећемо са називом Стара Херцеговина. При том се, свакако мисли првенствено на географско, а онда, евентуално, и на друга могућа одређења.

Аутор: PANONIAN – https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Serb_lands_in_the_10th_century_(sr).png#/media/File:Serb_lands_in_the_10th_century_(sr).png

У стручним публикацијама, међутим, тај назив се избјегава и редовно замјењује неким другим, прикладнијим. То је и разумљиво, јер Херцеговина Стефана Вукчића из VX вијека није исто што и Захумље кнеза Мирослава из XII, а поготово не што и Хумска земља Михајла Вишевића из X вијека.

Према историјским изворима, назив Херцеговина први пут се помиње средином XV вијека. Настао је по имену и титули најмоћнијег властелина и најомиљеније личности тога доба у средњовјековној босанској држави – војводи Стефану Вукчићу Косачи (1435–1466).

Наслијеђујући владарски трон свога знаменитога претка Сандаља Хранића, Стефан је настојао да се што више одвоји од Босне, да се, заправо, потпуно осамостали. То је био разлог што се 1448. године прогласио „херцегом од светог Саве“, док је област којом је управљао названа Херцегова земља, односно Херцеговина.  Формални повод за такав назив био је у чињеници да се гроб светог Саве у то вријеме налазио у манстиру Милешеви, а сам манастир, као и читаво Полимље, био је у саставу Херцегове земље. Најкраће, а вјероватно и најбоље објашњење о просторима од којих је настала Херцеговина војводе Стефана Вукчића даје професор Марко Вего („Насеља босанске средњовјековне државе“), који каже да су тај обједињени простор чиниле три посебне области: Хум, Травунија и Подгорје.

Највећи број жупа био је у саставу Хума и Подгорја. То су били централни простори са обе стране Неретве, као и сви планински предјели на истоку и сјеверу земље, док је Травунија обухватала широк појас око Требиња, Драчевицу, Врм, дијелове Зете, Боке и Конавала.

Описујући прошлост ових крајева, проф. Владимир Ћоровић је у својој студији „Историјска Херцеговина“ (Гласник Југословенског професорског друштва,1937) навео да је стара Травунија у свом саставу имала девет жупа, а то су: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевица, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновица.

У дужем или краћем периоду у саставу Подгорја били су: Оногошт, Комарница, Језеро, Пива, Дабар, Гацко, Неретва и Рама. У области Хума, који се често идентификује и као Захумље, Поп Дукљанин у XII вијеку наводи девет жупа: стонску, жапску, Попово, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Имотски и Бишће.

Појам Стара Херцеговина могућ је, наравно, и изван контекста самог имена и времена његовог настанка, али се при том мора имати у виду да су границе тих старих територија биле подложне сталним променама. Понекад су се нагло шириле, уахватајући просторе од Боке которске па све до ријеке Цетине, а онда су сужаване у за тај тренутак реалне оквире.

Константин Порфирогенит и Роман II на византијском златнику – Аутор: Classical Numismatic Group, Inc. http://www.cngcoins.com, CC BY-SA 2.5, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=11341345

Владимир Ћоровић нас подсјећа на то да је у X вијеку када је Константин Порфирогенит писао своје дјело „О управљању државом“ и први записао име Босна, на просторима данашње Херцеговине (тј. Старог Хума, Захумља и Приморја) било само неколико градова. Па ни они, тако малобројни, нису били градови у правом смислу ријечи, јер нису имали подграђе, трг и друге садржаје, већ су то више била утврђења за одбрану од могућих напада.

Да би се стекла јаснија слика о најранијој прошлости овог подручја, потребна су сазнања и о становништву, јер је оно трајнија и поузданија категорија него што су територије. За то ће добро доћи записи већ поменутог Византинца, императора и писца Константина Порфирогенита. Он изричито каже да су цијели овај крај од ријеке Цетине до Котора населили Срби и да су племена Неретвљана, Захумљана, Требињаца и Конављана поријеклом српска.

Читава историја словенске Херцеговине, како је својевремено записао један од њених хроничара Стеван Грковић, испуњена је и обиљежена истом судбином као и остали словенски крајеви: прелажењем – процесом спајања или цијепања – из власти српских под власт хрватских или босанских владара, кнезова или банова. Или заокруживањем простора под влашћу локалних династа и великаша. Тај процес, често испуњаван драматичним обртима, нагло је пресјечен 1482. године турским освајањем Херцеговине.

Најстарији становници ових подручја, која су у XV вијеку названа заједничким именом Херцеговина, били су Илири. Њихови трагови очувани су све до данас у називима појединих ријека и планина, као што су: Неретва, Рама, Буна, Вележ, Прењ. При крају старе ере, ови крајеви дошли су под власт Римљана и утицај римске културе, што је потрајало неколико наредних вијекова. У том периоду одвијао се процес романизације домаћег становништва. У доњем току Неретве, у близини Чапљине и Метковића, и данас постоје видљиви остаци некадашњих палата, утврђења и логора из времена старог Рима, а на Невесињском и Гатачком пољу остаци римских путева.

Почетком VI вијека дијелове ових простора настањивали су Источни Готи, али се ту нису могли одржати, па као етничка скупина нестају са ових простора. У међувремену, ове крајеве постепено насељава словенско становништво. Процес досељавања интензиван је у VII и VIII вијеку, када Словени чине главнину становништва. У наредна два стољећа формирају се и прва територијална језгра будућих области. Тако се почетком X вијека на историјској сцени појављује први познати кнез Захумља Михајло Вишевић (910–950), који је самостално владао том облашћу.

Према монографској студији „Херцеговина“ (издање Архива Регионалног завода за заштиту споменика културе и природе у Мостару), највећи дио данашње Херцеговине био је већ у раном средњем вијеку у саставу захумља–Хума. У вријеме Стефана Немање (1114–1200) и касније, старе херцеговачке области биле су у окриљу српске државе, све до укључивања ових крајева у Босну за владавине бана Стефана Другог Котроманића (1322–1353). Материјални остаци из раног средњег вијека Херцеговине нису бројни, што је само резултат лоше истражености ових крајева.

Већ из описа граница Неретвљанске области, Захумља и Травуније, и побројаних градова на тим подручјима јасно произилази да су те покрајине обухватале и данашње дијеллове средње Далмације, као и дијелове данашње Црне Горе. Према археолошким изворима и подацима Константина Порфирогенита, могуће је са сигурношћу тврдити да су у врло рано доба (до X вијека) на подручју данашње Херцеговине постојала и словенска градска насеља и утврђења: у Требињу, главном граду Травуније, у Клобуку код Требиња, у Благају, центру хумске земље, Стоцу (Видошки град), у Дабрици код Стоца (Коштунград) и Морком код Лиштице.

Овом времену би се могли приписати и остаци цркве S. Pietro di Campo У Чичеву код Требиња. Аутори назначене студије су мишљења да су на овим просторима већ у раним дионицама средњег вијека постојала бројна мања (сеоска) насеља са словенским живљем. На такав закључак упућују их остаци керамике и других предмета које су са ових терена сакупили и проучили. Сматра се да су таква насеља постојала у Панику код Билеће, Ошанићима код Стоца, Варвари код Прозора, Горњој Бијелој код Коњица, Црвеном грму код Љубушког.

Хум или Захумље

Хумска земља и Захумље су термини који припадају прошлости. Данас постоје само као појмови историјске географије који се везују за средњовјековну босанску државу, заправо за њену осамостаљену област која је захватала широке просторе од Дубровника до ушћа Неретве и од неретвљанске котлине и древног града Благаја према југу све до Травуније, а према истоку све до границе са старом Србијом.

У приморском дијелу старог Хума или Захумља, како га историчари најчешће називају, био је Стонски рат (полуострво Пељешац), као и сусједна острва Корчула, Мљет и Ластово. Главни град области био је утврђени град Благај, подигнут на високим стијенама изнад врела Буне, десетак километара југоисточно од Мостара. Остаци масивних кула и зидина на планинској купи изнад ријеке Буне видљиви су и данас из свих дијелова простране неретвљанске котлине.

Благај је већ у X вијеку постао главно сједиште хумских владара и њихове властеле. Други значајни град у Захумљу, у коме су сву власт имали насљедни кнежеви, био је Велики Стон на Пељешцу. Историчари подсјећају на специфичан етнички и геополитички положај средњовјековног захумља. Ове просторе настањивало је претежно словенско становништво, које је успијевало да опстане кроз многе вијекове и да тадржи неки вид самосталности. Формално право управљања територијом, њено правно устројство и припадност зависили су од политичких прилика, економске и војне моћи сусједа.

Без обзира на то у чијем је формалном саставу била хумска земља (у склопу Византије, Венеције, Рашке или Босне), њени кнежеви су успијевали да одрже неки вид независности и самосталности. Највећи степен независности постигнут је у XV вијеку, када се на челу Захумља налазио угледни босански властелин – херцег Стефан Вукчић Косача, који се политички потпуно осамостаљује од утицаја Босне, проглашава се, као што смо рекли, „херцегом од св. Саве“, а своју земљу назива Херцеговином.

Црква Светог Ђорђа у Сопотници код Новог Горажда, задужбина херцег Стефана Косаче https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hercegova_crkva_u_Sopotnici.jpg

Првом значајнијем владару Хума Михајлу Вишевићу Византија је признала титулу проконзула и патриција (племића) још у Х вијеку. Михајло је био у присним политичким везама са хрватским краљем Томиславом, али су касније у Захумљу ипак преовладали српски политички утицаји. Тако је већ у XII вијеку на челу Хума био гласовити кнез Мирослав, брат српског великог жупана Немање, по чијем је налогу Дијак Григорије написао чувено „Мирославово јеванђеље“, сада најстарији и најдрагоценији писани документ тога времена на српском етничком простору.

Према историјским изворима, захумље је и тада било самостална област у оквиру српске државе, која је као „удјелна кнежевина“ давана на управљање неким члановима владарске породице Немањића. Међутим, током превирања до којих је дошло након смрти Стефана Уроша II Милутина, као нови претендент на Захумље јавио се босански бан Стјепан II Котроманић. Он је 1326. године успио да заузме хумску област и од тада је она у саставу Босне. Од почетка XV вијека Захумљем је владао велики босански војвода Сандаљ Хранић, а од 1435. године његов синовац херцег Стефан. Главни град Благај, као и већина других средњовјековних градова, био је добро утврђен. А подигнут је на високом и неприступачном стјеновитом комплексу.

Истраживања су показала да се на том мјесту налазила нека илирска градина, да би касније Римљани на истој локацији изградили утврђење. Тај благајски каструм, процјењује се, подигнут је средином IV вијека, када је добио много веће димензије. Прва велика реконструкција овог каменог џина изнад врела Буне обављена је у XIV вијеку, када су босански феудалци – племићи из владарске породице Косача – извели обимна преграђивања унутрашњих простора тврђаве, на истом локалитету изградили замак и ту успоставили своје стално сједиште. Благај је тада још боље утврђен: прилази су осигурани са четири куле и високим каменим зидовима са мноштвом пушкарница. Благајски утврђени град имао је владарски двор са ризницом, двије чатрње у којима је сакупљана вода, а поред свега другог и – тамницу за заточенике.

У подграђу Шћепан-града, у близини врела Буне и на простору данашњег Благаја, видљиви су трагови давне прошлости. Ту је временом настало пространо насеље. Турци су у Благају средином XVI вијека изградили Цареву џамију и Карађоз-бегов мост на ријеци Буни, а у XVII вијеку и чувену Текију. Давно у прошлости, вјероватно у доба Римљана, на ријеци Буни постојала је такозвана Косорска ћуприја. Њени камени фрагменти, остаци лукова и потпорних стубова, постоје и данас.

Травунија

Ова у историји знаменита област уједно је и најљепше што су стари Хум и Захумље, а тиме и средњовјековна Босна, имали у свом саставу. Травунија је захватала пространо подручје између Боке которске и Дубровника, а у сјевероисточном залеђу Требиња, према Билећи и Гацку, простирала се све до Рудина и насеља у Горњој Зети, обухватајући и стару жупу Врм са градом Клобуком. На пријелазу најљепшем дијелу јужног Јадрана, обогаћена природом и топлим медитеранским поднебљем у коме све издашно рађа, ова област је и данас оно највриједније што Херцеговина има.

Слика са изложбе “Травунија-земља хумска” (аутор Тања Пикула)

Средиште и најзначајнији град Травуније (Terbunia) било је Требиње, које се под садашњим словенским именом први пут јавља 1318. године. Међутим, први писани трагови о постојању овога града потичу из X вијека, од Константина Порфирогенита. Наводећи градове и насеља у овој области, он је поменуо и град Terbunia, из чега би се могло закључити да је то његово старо, изворно име, по коме је онда и читава област тако названа. Средњовјековна Травунија слабо је расвијетљена и мало је позната у односу на нека друга подручја у ширем окружењу, јер има мало писаних извора о њој.

Извјесно је, међутим, да је Травунија и као географски и као економски простор била значајна не само за Хум и босанску властелу, него и за управљаче, трговце и предузетнике у Рашкој и Зети. Разлог је једноставан: Травунија је омогућавала прилаз тадашњим поморским и трговачким центрима – Котору и Дубровнику. Кроз њу су пролазили сви трговачки и поштански путеви који су од ових центара водили ка удаљеним рудницима и трговима у Босни Рашкој и Зети. Понешто о овом питомом и економски напредном крају може се сазнати из Љетописа Попа Дукљанина (XII вијек), угледног писца и монаха који је оставио драгоцјене податке о прошлости средњовјековне Дукље (Dioklitije), Рашке, Хума, горње Дрине и других јужнословенских крајева.

Према Дукљанину, Травунија се на југу простирала све до бококоторског залива, а у свом саставу је имала је неколико градова, међу којима Требиње, Врм и Рисан. У својој „Историји Босне“, Владимир Ћоровић биљежи да је овај крај у XI вијеку био накратко под управом Дукље, затим у дужем периоду под влашћу Немањића, а потом босанских краљева. Требиње, стари град на Требишњици, тој бисерној ријеци понорници којој по издашности врела, дужини површинских и подземних токова нема равне на динарском крашком подручју, постојао је, по свему судећи, и у вријеме старих Римљана.

Ближе сазнање о томе биће могуће тек након ископавања и проучавања тла на најстаријим градским локалитетима. Средњовјековно поглавље града на Требишњици почело је доста рано, прије већине других градова на подручју Хума, средње Босне и Подриња. У ближем окружењу Требиња и на просторима који су припадали некадашњој Травунији има више локалитета са очуваним траговима средњовјековних насеља и утврђења.

На десној обали Требишњице, на источној и западној страни Требиња, грађени су у средњем вијеку сакрални и други објекти, од којих су неки обнављани, па и данас свједоче о времену када су настали. Међу такве објекте спада и манастирски комплекс Тврдош, са православном црквом Вазнесења Богородице, који се налази на око пет километара западно од Требиња.

Манастир Тврдош – Туристичка организација Града Требиња https://gotrebinje.com/sr/destinations/tvrdos/

У постојећим хроникама помиње се почетак XVI вијека као вријеме његове изградње. Готово до самог краја XVII вијека Тврдош је био стално сједиште херцеговачких митрополита. У том светилишту увијек је боравило доста монаха, који су, према Јорју Тадићу („Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII–XVI вијека“), одржавали сталну везу са Дубровником и Конавлима. Тако он помиње монаха Матеја, који је као представник манастира „преговарао са Вицом Добрићевићем да пређе у Тврдош и ради фреске на црквеним зидовима 5. јуна 1510. године“. У насељу Полице откопани су темељ и средњовјековне цркве, а недалеко одатле – у Горњим Полицама – налази се масивна камена кула кружне основе, за коју предање каже да ју је подигао Вук Бранковић.

На источној страни, између Требиња и Ластве, постојао је утврђени град Мићевац. Тврђава је имала три високе куле и зидине којима су оне биле опасане. О бројности средњовјековних насеља на овом подручју можда најбоље говоре стара гробља са традиционалним надгробним споменицима. Утврђено је да на просторима око Требиња има 111 некропола са 2046 стећака. У саставу средњовјековне Травуније била је и стара жупа Врм са утврђеним градом Клобуком. И ова жупа и град Клобук често се помињу у документима Дубровачке Републике, јер су туда пролазили главни каравански путеви према Зети, Босни и Србији.

Драгиша Спремо

НАПОМЕНА: Овај текст публикован је у Изворнику (број 2-3, 2006/07 година) чији је издавач огранак Вукове задужбине у Гајдобри

 

БИЉЕШКА О АУТОРУ

Драгиша Спремо (Влајковац 1933 – Бањалука 2011) је био познати публициста и новинар “Гласа Српске”. Писао је о политици у БиХ с једне, и о црквама и манастирима с друге стране. Тај свој дијапазон тема сврставао је у жанрове од колумне до путописа. Док су текстови о политици представљали кратку анализу одређених политичких догађаја или феномена, текстови о црквама и манастирима су се налазили на тромеђи духовности, историје и културе.Рођен је у Влајковцу, код Вршца, у Србији, 1933. године. Као младић почео је свој списатељски таленат да показује у текстовима у мостарским гласилима и у Тузли, одакле је и почињао свој новинарски пут. Послије Тузле, отишао је у Бањалуку, гдје се запослио у “Гласу” 1. марта 1960. године. Вјеран овом листу остао је 37 година, све до 30. јуна 1997. године, када је отишао у пензију. (Извор: Глас Српске)

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар