СУСРЕТ СА МИЛУТИНОМ

  • Нисам упознао Милутина, а то сам јако желио. Баш сам хтио! Ништа много, само да му велим једну захвалну реченицу и искрено стегнем руку. Знам, он би ме погледао својим умним и добрим очима, упитао откуд сам и шта радим у Београду… и већ би се нашли као блиски.

Снимак екрана Н1

Ово је прича о два брата из сиромашног шибенског предграђа који су жудећи за образовањем отиснули себе у два велика града, попут нових једрењака мору из шибенске луке, а потом постали тако важни приложници култури ових градова, толико важни да би и Београд и Загреб без њих били мање велики. Милутин Дедић се касније присјећао свог дјетињства, сиромашног али срећног, одважне мајке Јелке која неуморно подстиче и Арсена и њега да се истрајно боре, да више уче. На кухињском столу, обложеном лимом у двије половине, Арсен је вјежбао флауту до `своје половине`, а Милутин је сликао `у својој`. Мајка их је будно надгледала, дијелила оцјене, строго усмјеравала. Отац Јован зарађивао је `насушни крув` радећи као зидар, био је познат као перфектан у послу и са великим талентом за музику. Свирајући у градском дувачком оркестру сви су већ знали да без Јова `глазба није иста`. Ето откуд је Арсен повукао свој музички слух.

Као студент у Београду Милутин се доста намучио, без довољно новца често је мијењао адресе тражећи нешто јефтиније и пространије, по студентским собичцима сретао је најразличитије ликове београдског мозаика, одсједао по топлим кафанама у цичи зими и ту упознавао боемски и културни Београд. У једној тако леденој градској мећави упознао је и Зуку Џумхура, а који га је родитељски примјетио као недовољно обученог и поклонио му сомотни сако и топлу ролку. “Мени су у животу највише помогли непознати, кафански људи.”, истицао је Милутин.

Дипломирао је историју умјетност на Београдском универзитету, Арсен студије за флауту на Загребачком .

Касније је радио на различитим мјестима у Београду, али сума свега било је његово академско сликарство. Приредио је око 30 самосталних изложби у земљи и иностранству. Са његовом изложбом започело је обиљежавање 800 година манастира Хиландара, а Пошта СР Југославије је у част овог великог културног и духовног јубилеја објавила четири поштанске марке са Милутиновим приказима Хиландара. На Свету Гору је ходочасти двадесетак пута, илустровао је савремена хиландарска монашка житија и око 30 књига поезије и прозе, пловио бродом ратне морнарице кроз Средоземље и направио свој албум морнарских портрета, писао о Јерусалиму, Криму, Либану, Украјини и Кијеву, српском војничком гробљу у Француској… али и о чудесној Србији коју, како је он говорио, 99,9% Срба не познаје.

“Србију најмање познају Срби, а ја увек дајем предност српској баштини. Људи који занемарују своју прошлост немају ни своју будућност! Мени је душа у Србији!”

Једну од омиљених емисија Радија Београд 2, “Записи с предумишљајем”, која је водила слушаоце кроз најзанимљивије предјеле свијета, од јадранских обала преко свјетских мора до разних шарених градова, људи и светиња… уређивао је и говорио Милутин Дедић. Од 2018. године Милутин је снимио бројне радио-документарне `записе с предумишљајем`, заправо звучне слике и путописе, оставивши и тако своја виђења у којима се сажима једно чудесно поимање.

Прије неколико година чувши већ однекуд да господин Дедић живи у Владетиној улици, пониже Машинског факултета, кренуо сам у тај београдски кварт да га` нађем`. Помишљао сам у неком свом чудном душевном сликању да ћу га срести док излази да прошета, купи новине или боцун вина… а онда ћу му љубазно прићи, поздравити га и замолити за мало разговора.

И тако, спустио сам се Далматинском до Владетине и цијело једно поподне дискретно осматрао пролазнике, погледивао у излоге, разговарао у мислима са Милутином, итекако чуо његов глас снажних далматинских боја у `лепом` београдском оквиру.

Али њега, ипак, није било.

Опет тако, крајем 2019. године, пролазећи Кнез Михаиловом, у излогу Геце Кона, наше најстарије књижаре, видио сам предивне цртеже манастира у једној свечано изложеној књизи.

Ушао сам у књижару и замолио да купим књигу са цртежима. Био је то албум Милутина Дедића, “Светлост у тами векова”, управо изложен у славу осам вијекова Српске православне цркве. Милутинове цртеже српских манастира, од Студенице до Хиландара, пратили су његови чудесни текстови, јединствене цртице, путописне рефлексије. У њеном поговору аутор је оставио и лични утисак поводом вијековног јубилеја којим смо као светосавски нараштаји били безмјерно почаствовани.

“За такозване мале народе сваки јубилеј, мали или велики, значајан је за очување његовог опстанка и идентитета. Ипак, обележавање осам векова самосталности Српске православне цркве, од кад је 1219. рођена духовна светлост, представља догађај који нас обавезује да ту светлост чувамо. Она не догорева нити троши време већ, захваљујући светлоноши, светли и када се чини да је нема.

Књига “Светлост у тами векова” написана је с намером да буде макар пламичак те светлости, а Календар за 2020. годину да подсећа бар мало на оно што се одупрло тами векова. ”

У првој недељи марта ове године боравио сам у Херцеговини и баш прелазећи ријеку Буну на путу за Мостар сјетио сам се Милутина и његове исповијести. Са ријеке Буне је потицала породица његове мајке, а која се у вријеме Кандијског рата одселила за Далмацију и зауставила покрај ријеке Крке. У том невремену примили су римо-католичку вјеру, али памтили ко су. Мајка Јелка ће удајом са Јована Дедића поново обновити своје православље и тиме симболично затворити круг једног народног хода `кроз таму векова`. Управо је мајка, и Арсену и Милутину, била најснажније једро којим су запловили у живот.

Без њене упорности и вјере ништа не би било баш тако, говорио је Милутин. Кроз њу је научио да таленат без сталног рада и реда у коначном пропада, иако дарован никад се не остварује! На Буни сам изново пожелио да нађем Милутина, овај пут чудно уплашен да га заувијек не изгубим. Недуго потом, враћајући се за Београд купио сам новине и прочитао да нас је напустио велики сликар, путописац, историчар умјетности, брат Арсена Дедића.

Преостала ми је још само једна прилика – да испратим Милутина на вјечни починак. Дан и вријеме опијела нису објављивани у медијима али захваљујући неким дивним људима који су ме разумјели све сам лако дознао.

На Новом гробљу у Београду, 18. марта 2021. године, срео сам Милутина. На одру, иза крста са ћириличним епитафом, изговорио сам реченицу захвалности и положио два ириса. Два плаво-љубичаста цвијета за браћу из Шибеника.

Млади свештеник, духовни насљедник старог шибенског проте Константина Константиновића, који је синове Јована и Јелке Дедић крстио Светим Духом у именима Милутина и Арсенија, достојанствено је служио опијело. Хор цркве Светог Марка дивно је појао, толико васкрсом топло да се осјетила лакоћа којом се велика душа растаје од земног праха. Праштала се прегршт далматинске земље и големи дах цијелог једног народа.

Горан Лучић

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар