• Уважени господин Саво Штрбац је у одговору на моје отворено писмо јавности, у недостаку аргумената на конкретна питања, примјенио метод напад је најбоља одбрана. Омаловажавањем мог имена покушава да прикрије сопствену  одговорност за учешће у великој превари 200.000 прогнаних Крајишника у злочиначкој акцији «Олуја».

Господин Штрбац истиче да је зналац англо-саксонског правног система у САД «по коме је могуће да и неколико људи састави колективну тужбу, али да то у пракси не значи да је тужбу потписало 200.000 људи, већ у конкретном случају  њих петоро у име свих протјераних Крајишника у Олуји». Штрбац безуспјешно  покушава да нас убиједи «да ни он, ни Веритас нису имали никакве везе са тужбом, сем што су амерички адвокати од њега тражили и добили документацију и доказе».

Објашњење уваженог господина Штрпца да петоро људи може тек тако да заступа стотине хиљада људи, а он тобоже нема никакве везе са тим, већ само доставља документа америчким држављанима је најблаже речено – неозбиљно.  Испада да било може да закуца на врата «Веритаса» и од господина Штрпца добије документа, па да са неколико својих познаника или рођака из САД подигне тужбу у име стотина хиљада прогнаних Срба.

Оно што господин Штрбац неће да помене у својим иступима је назив Задужбине вјешто умотавајући у причу да ће Управни одбора фондације тек да се изабере. Сума од 850.000 долара намијењена је за правну помоћ, обиљежавање наше Крајишке трагедије и стипендирање студената, па хипотетички сасвим јасно наговјештава могућност  да би у наредних 10 година добар дио тог новца могао завршити на рачуну «Веритаса».

Тврдњом да «Америка није Србија, већ уређена држава са јасним правилима игре» господин Штрбац озбиљно оптужује своју земљу која га већ више од 20 година не само финансијски, већ политички и институционално помаже.

Србија га је помагала и у наведеној тужби, а најбољи доказ за то је интервју објављен  у дневном листу «Вечерње новости» 24. марта 2013. године у коме уважени господин Штрбац каже да је од «Владе Србије тражио и добио политичку, правосудну, али и финансијку помоћ».

Сигуран сам да помоћ државе Србије не би изостала ни сада. Одбор за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, чији сам замјеник предсједника, сигурно би дао пуну подршку наставку судског процеса и подстакао Владу и надлежне институције да у томе и даље учествују. На жалост, господин Штрбац и његови амерички пријатељи нису се ниједном у претходне четири године обратили нашем Одбору.

Господин Штрбац би требао коначно да  преузме одговорност  према  200.000 прогнаних Крајишника и каже пуну истину због чега је пристао на срамну нагодбу, у супротном утисак је да је господин Штрбац демантовао сам себе. Можда је он заборавио, али Крајишници добро памте његове изјаве «да ће америчка фирма МПРИ бити осуђена за учешће у прогону Срба», као и да ће «сваки Крајишник добити по 25.000 долара за претрпљени страх и душевну бол за изгубљеним завичајем».

И на крају, то што ме уважени господин Саво Штрбац назива «муљатором» само показује његову нервозу. Јасно је да се Крајишници осјећају превареним и да ће убудуће много пажљивије пратити ко ће и на који начин трошити 850.000 долара хуманитарне помоћи која је добијена од америчке фирме као знак захвалности за пристанак на срамну нагодбу.

У Београду, 16. новембар 2016. године
Предсједник Савеза Срба из региона
Миодраг Линта