ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ПОСЈЕТИ НИКОЛИ ТЕСЛИ: Oво је слика његовог лика, његова дела свом Српству дика

Обишавши 1915. с пок. В. Гаћиновићем и А. Деспићем наше коло-није у Сједињеним Државама у циљу да подигнемо дух за нову борбу и смисао за јединство и да организујемо добровољне прилоге за нашу ратну сиротињу, Гаћиновић и ја смо се вратили у Њујорк, да одатле, средином децембра кренемо натраг у Европу.

Сасвим је била природна и наша жеља да пре тога видимо и г. Николу Теслу, тим пре што смо сваки дан били са његовим пријатељима. Но није била лака ствар доћи до њега. Г. Тесла није примао наше изасланике који су тих година пролазили кроз Њујорк, многобројни и разнолики, сваки у некој „мисији” и с којима је можда имао рђава искуства. Но наши заједнички пријатељи, г. Радосављевић, Стејић, Бркић и други, удесише да нас г. Тесла прими у свом стану. Сећам се да сам ишао с професором Стејићем, сада већ покојником, и чини ми се да је с нама био још и покојни Гаћиновић.

Господин Тесла станује одавно у хотелу „Асторија“, с чијим је чувеним власником био велики пријатељ. Био је леп дан. Попесмо се лифтом на двадесети спрат. У ходнику наиђосмо на једна невелика врата на којима је стајала карта са именом „Никола Тесла“. Стејић закуца и уведе нас. Соба је светла и пространа. Према нама, за једним писаћим столом, на коме је било неколико књига и нешто папира за писање, сеђаше Тесла.

Мој утисак био је неочекиван. Ја сам се сећао његовог лица из раног детињства, и то са ове слике у тробојном венцу на цигар папиру, који се код нас по херцеговачким селима много трошио. Као ђаче основне школе, много пута сам поновио стихове са те слике: „Ово је слика његова лика, његова дела свом Српству дика.“

Већ ту је он изгледао млад али зрео човек, и ја сам очекивао да ћу га сад видети седа и погружена. Уместо тога, мени се он издалека учинио још увек онако млад, са очима веома светлим, косе исто онако кратко подрезане и још црне, брчића танко подсечених, нежна танка стаса, у обичном црном оделу – песник неки који не може да стари!

Кад смо пришли, видио сам му већ и бора по лицу, трагове дуге и хладне мисли, али главни утисак да изгледа млађи него што може бити, остао ми је и даље. Изнад њега на зиду стајао је уоквирен цртеж неке џиновске куле с куглом на врху: мислим план његовог апарата за искоришћавање сунчеве енергије.

Та слика давала је једно симболично залеђе овом танком хероју за столом. Соба је иначе била готово без икаквог украса, намештена сасвим једноставно.

Наш разговор одмах је почео тећи лако и неусиљено. После његове примедбе с осмехом „да и ми можда нисмо какви делегати”, г. Тесла је скренуо разговор на нашу Отаџбину. Говорио је о дивним талентима нашег простог народа и његовој непрестаној борби за слободу, неким другим урођеним идеалима и недораслости наших несређених интелектуалаца. Нарочито се радо задржавао на народној поезији, у којој, то се видело, необично ужива. Господин Тесла писао је о њој више пута у америчким листовима, преводио нешто од Змаја и друго. Он је о лепотама народне поезије говорио тако дивно, тако зналачки да сам ја одмах осетио да у том изузетном изумитељу електричних стројева живи један песник. To ме је, наравно, изненадило, али не много јер сам знао да је његов научни дух визионарске врсте и да је његова инспирација баснословна: а више пута сам сретао у животу, па и међу својим пријатељима, људе који су се бацили на науку, а који су, по осећању, прави велики песници: дух може бити песник колико и душа. Штавише, кад ова последња стане да раколи и певуши увек сама о себи, или о томе „како је Сима волео Јулу, а Јула га није хтела”, то је можда поезија јефтинија од поезије коју осећају велики пророци науке.

Мене је много више изненадила једна друга ствар из разговора са г. Николом Теслом: то је његов идеално лепи српски језик, са акцентом и са дужинама тако чистим, чак и са мало личке локалне боје, као да је тај човек јуче дошао од оваца, и да није давно дошао у ону туђу средину где живи готово сасвим одвојено од свега нашег света, ретко се виђајући са неколико пријатеља.

Ја сам, затим изразивши чуђење о томе, окренуо разговор на његов живот и рад. Он није улазио у појединости, него је, с извесном меланхолијом и мирно, стао да се тужи на оне који искоришћују његове изуме, оспоравајући њему сваку заслугу. Споменуо је једног Србина, онда је говорио о Марконију итд.

„Ја сам – вели – сву своју пажњу упро на оно што је у мом изуму главно, што ће имати непосредније и несравњиво веће вредности за олакшање живота, за осигурање мира на земљи, за оплемењивање човека. А дотле они купе мрвице испод мог стола и с трговачком вештином праве од њих за себе и новац и славу.“

Ја се нисам осећао позваним да улазим дубље у ову страховиту тему, и посматрао сам само тога тако симпатичног, тако неусиљеног, и тако благородног генија, тога човека наше чисте pace, како говори о тим величанственим проблемима тако мирно и љубазно, са сенком туге, својствене ствараоцима. И мислио сам о потенцијама и могућностима културних сила накупљених у нашој раси: кад је из тога дуго задржаног набоја, из дубоке личке долине, ова искра синула тако високо.

Господин Никола Тесла је савршен тип идеалисте. Није без интереса у овом погледу упоредити га са једним другим, такође истакнутим Србином у Америци, г. Пупином, који је сав практичан и реалан. Обојица електротехничари, обојица у младости дошли у Америку, обојица интелигентни и радни, обојица су ни из чега постали славни, они су опет супротни као два пола.

Пупин, пун дежмекаст човек, инкарнација америчког здравља и пословне енергије – Тесла танак и сув, оставља утисак чисте мисли и деликатних снова. Пупин: професор универзитета, члан безбројних стручних комисија – Тесла: посвећен само својој науци. Пупин: богаташ, „бизнисмен“ – Тесла: пуки сиромах. Пупин: организатор, политичар, човек маса, вођа наших радничких организација, посетилац скупштина и седница, жесток и жучан полемичар – Тесла: затворен на свом двадесетом спрату, одвојен од света, занесен сновима о дизању човечанства. Пупин: конзул, дипломатски представник наше земље, изразит Србин, шеф разних ратних помоћних акција, човек рата и пропаганде, заплетен у стотину личних или политичких сукоба у народним пословима – Тесла: Србин по души, али по своме раду само човек, пророк будућности, узвишен изнад буке дневног живота, пацифиста. Једном речи: Обојица обдарени од природе способностима ванредним, али један потпуно човек од овог света, а други потпуно од оног другог.

Публиковано у часопису Народ, бр. 16. (Сарајево, 1922.)

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору