СОКОЛСКА ДРУШТВА ЗАПАДНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

 СОКОЛСКА ДРУШТВА ЗАПАДНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

  •  Соколско друштво у Имотском основано је 24. 1. 1919. Тамошња интелигенција основала је  друштво под именом Југословенски Сокол у Имотском. На челу друштва били су Марко Данда, др. Миховил Вуковић, Лука Милиновић, Марко Шимић, и Никола Влајчић.

О друштву је Соколском Гласнику писао Марко Шимић, учитељ из Имотског.  (1)  Соколи су настојали да сузбију утицај  римокатоличких клерикалаца. Продужили су своју борбу са католичким клерикалцима који су после пропасти Аустро-Угарске наставили своје активности у Југославији. Најаче упориште клерикализма било је у Западној Херцеговини. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског признаје се да Имотски котар са просветом заостаје за свим котарима у Далмацији. Даље се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заторника просвјете и југославенства … Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем : „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи  онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (2)

Соколско друштво у Имотском основано је 1919. Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. После две године имали су 150 вежбача свих узраста и скоро 200 осталог чланства. Сама варошица Имотски имала је 1.600 до 1.800 становника. Друштво је имало своју фанфару, културно-просвјетни, тамбурашки и глумачки одсек и забавни одбор. Имало је своју читаоницу, књижницу и љетно вјежбалиште. Чланови су вежбали у школској гимнастичкој дворани. Друштво је приређивало академије, излете у околину и јавне вјежбе. Учествовало је слетовима, а посебно се истакло на слету жупе Мостар јуна 1921. Соколи су били изложени нападима клерикалаца и хрватских сепаратиста. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског описан је настанак друштва и први напади : „За вријеме преврата, кад се је сваки човјек осјећао сретним, што се је након толико стољећа ропства, домогао жуђене слободе, кад је сваки дух био склон измирењу и слози, иницијативом неких мјесних родољуба би основано соколско друштво. На позив промицатељног одбора зачлани се скоро сва мјесна омладина, те сложно као један прионуше раду тако, да након три мјесеца друштво приређује своју прву јавну вјежбу, … Тим првим успјехом друштво стиче велики број присташа, али ни противника није узмањкало. Ти су се у почетку некако презирно обазирали на друштво, као на нешто, што им није по вољи, али што им такођер не може ни нашкодити, али послије прве јавне вјежбе увидише, да би им друштво могло постати опасним противником, те почеше нападати било у новинама, било јавним говорима. То није остало без успјеха, јер се неколицина од оних, што се зачланише само зато, да освјетлају свој, током рата, поцрњели патриотизам, брисаше из друштва, не навевши никаква разлога. Та околност потакне чланове на још интензивнији рад, али се је у будуће добро пазило, кога се у друштво прима. … . Противници су пријеким оком мотрили пораст нашега чланства, те су свим силама настојали, да друштво сруше. Неким родитељима, чија су дјеца била у подмлатку, приказаше друштво и сврху му у таковом свијетлу, да су многа дјеца била приморана жалосна срца оставити друштво, којему су били душом привржени, али које су, кривњом заведених родитеља, морали оставити. … друштво, успркос свим нападајима, којим је са разних страна било извргнуто, — ипак устрајало у чисто соколском духу.” (3)

Женски подмладак на слету у Чапљини

У Чапљини је  7 јуна 1924. одржан окружни слет са 100 чланова и чланица, 103 мушког и женског нараштаја, 76 мушке и женске деце и 23 сеоска побратима из Клепаца и  Пребиловаца.  Соколска друштва Чапљина, Блато, Корчула, Љубушки и Имотски одржала су 1929. друштвене течајеве. (4)

Соколско друштво Имотски прославило је 6 и 7. септембра 1930. рођендан престолонаследника Петра и чин предаје нових застава пуковима југословенске војске у Имотском. У католичкој цркви одржано је благодарење 6. септембра 1930, а после благодарења  пошла је свечана поворка кроз град са соколском музиком на челу. У вече у 7 сати приређена је бакљада, а у 8 сати свечана академија. На академији говорио је др. Јанко Рако. Ујутро 7. септембра 1930. у присуству свих друштвених категорија и многобројног грађанства одржан је на  гробљу парастос преминулој браћи и сестрама Соколског друштва Имотски. Том приликом положен је венац  на гроб истакнутог соколског радника и бившег начелника  др. Никице Јерковића. После подне кренула је величанствена поворка на челу са соколском музиком на вежбалиште, где је одржана јавна вежба. На трибини био је управни одбор Соколског друштва у Имотском са старешином Петром Дојмијем, подстарешином Луком Милиновићем, делагати управе Жупе Мостар : просветар жупе др. Миле Докић и начелник жупе Перо Чолић. Др. Миле Докић у свом говору истакао је значај свечаности. После просветара говорио је Антун Бартуловић. После говора одржане су вежбе свих категорија друштва, а нарочито одушевљење изазвала је вежба чете сокола-војника 32. пешадијског пука из Невесиња. Чету војника предводио је соколски радник из Метковића, Мишо Паранос. У вече приређена је академија и концерт соколске музике. На свечаностима  Соколског друштва Имотски учествовали су као гости преко 100 чланова и чланица Соколског друштва Макарске са музиком. У редовима  Соколског друштва Имотски истицала су се браћа Добромир, Живко и  др. Јанко Рако. (5)

Соколско друштво Љубушки одржало је 6 септембра 1931. годишњу јавну вежбу у башти среског суда. По оцени у чланку у листу „Соколски гласник” приредба је надмашила све приредбе одржаване од ослобођења у Првом светског рату до тог дана. Свечаност је објављена раног јутра пуцањем прангија са градине. Грађанима је најављена прослава рођендана престолонаследника Петра. Прво су изведене пробе свих категорија у просторијама соколане у присуству жупског начелника Лазе Прњатовића. У 11 сати пре подне ненадано су стигли Имоћани са својом друштвеном музиком на челу. После њих стизали су гости са стране. Из Мостара командант Јадранске дивизијске области, генерал Мирослав Томић са породицом, окружни инспектор др. Никола Здунић, др. Милан Докић, др. Вељко Јелачић и Душан Бајић, чланови управе жупе. Гости из друштава Чапљине, Стоца и Вргорца дочекани су на улазу у град са имотском музиком, која их је допратила до соколског дома.  Поворка је кренула од соколског дома до вежбалишта на челу са генералом М.  Томићем и члановима управе жупе, предвођена музиком Јадранске дивизијске области из Мостара и друштвеном музиком Соколског друштва Имотски. У поворци су били сви чланови друштва Љубушки, чланови друштва Чапљина са четом Тасовчићи, Столац, Вргорац и Имотски, месних друштава и установа. Старешина друштва Мустафа Назечић поздравио је госте. Војна музика свирала је државну химну. Наступали су женски и мушки подмладак,  женски и мушки нараштај, Соколска чета Клобук, Тасовчићи са 4 просте вежбе, чланство са простим вежбама и вежбама на свим справама. Чланови друштва су сем техничких припрема за наступ, сво слободно време користили за уређење вежбалишта. Заслужни за успех вежбе били су предњак Недељко Наполић, који је месец дана боравио у друштву, одржавајући друштвени предњачки течај и уједно спремао све категорије, друштвени начелник Салих Хрњичевић, те сестре Фахра Орнам и Станка Ђелић. Увече је приређена свечана соколска академија на истом месту. На академији је госте поздравио Жарко Семиз. Декламоване су „Њ. Вис. престолонаследнику Петру” и „Жеље југославенског детета”. Изведено је неколико дечјих игара и 6 пирамида, које су извели чланови вежбачи. После је била игранка. Бруто приход од приредбе био је 12.500 динара. (6)

У Имотском је одржан од 17 до 21 децембра 1932. друштвени учитељски течај са 12 учитеља и  10 учитељица. (7) Соколско  друштво Имотски оснивало је сеоске соколске чете,  којима су на челу стајали учитељи. Чета “Крајишник” наступила је на четним такмичењима 4.9.1932. у Имотском. Најбоља је била соколска чета  Проложац, друга чета Подбабје  и трећа чета Криводол, па затим чета Посушје.  Чету Подбабје водио је њен оснивач учитељ Антон Војко. (8)

Соколска чета у Главини основана је 25 септембра 1932. Као делегат жупе Мостар дошао је Чедо Милић. Заједно са Миром Раком, организатором сеоских чета, обишао је остале чете друштва у Имотском. После подне стигла је у Главину соколска музика са чланством. Окупиле су се соколске чете из Пролошца, Пољица, Каменмоста и Подбабља. Старешина друштва Петар Дојми отворио је збор. Паве Радовановић истакао је потребу организације соколских чета и велико значење соколства за напредак села. Говорио је о оснивачу соколства др. Мирославу Тиршу, о соколским начелима и задацима. Завршио је свој говор наглашавајући да соколство не служи ни појединцу ни партијама, већ служи једино краљу и отаџбини. У свом говору Чеда Милић истакао је да соколовање на селу, где је владала оскудица, значила борбу против свих недаћа. Соколство на селу никло је у сиромашној Херцеговини, где је народу недостајало и најпотребнијих средстава за живот. Соколи су свесни своје дужности, неуморно радили на културном и националном подизању народа. Последња тачка соколске свечаности биле су одржане скупне вежбе соколских чета под управом начелника друштва М. Фурлана и играњем одбојке. Све време соколска музика свирала је веселе корачнице. Касно увече било је завршено зборовање и Чеда Милић задовољан радом Соколског друштва Имотски напустио је село и отишао у Мостар. Соколи су сматрали да је оснивање сеоских чета од велике културног и националног значаја за село. Соколска идеологија одгајала је сељака у свим правцима, учила га познавању самог себе, љубави према ближњем, верској толеранцији, познавању свог народа, учвршћујући му карактер. Упознавајући га са мислима, настојањима и делима соколских идеолога, у првом реду са идејама Мирослава Тирша.  Тако је сељак био спреман за рад и службу краљу и отаџбини. (9)

Друштво је реаговало на  бискупску посланицу уперену против сокола 1933. У листу  „Соколски Гласник” било је објављено :  „Са тромесечне седнице Сокола матице Имотски, огорчени нападајем Соколство по Кат. Епископату, оштро протествујемо. Живео Краљ! Живела Југославија! Чете Подбабље, Проложац, Посушје, Главина, Криводол, Небрижева Жупа.” (10)

У друштвима и четама Соколске жупе Мостар приказивани су поучни филмови. Жупски просветни одбор приказао је 1933. у Имотском, Мостару (3 пута за учеснике IV течаја за вође соколских чета), Дивину (2 пута приликом свечаности развијања четне заставе), Невесињу, Гацку, Автовцу и Надинићима 4 поучна филма са предавањима. Приказани су филмови : „Боље је знати него имати”, „Пошаст”, „Биртија” и „Алкохолизам и туберкулоза”. Филмове је и 1933. Жупском просветном одбору  давао на располагање  Дом Народног здравља у Мостару. Приказивањима је у 10 чета присуствовало 1.457 лица заједно са особама из околних соколских чета. У соколским четама друштва Мостар филмове је приказивао просветни одбор друштва уз сарадњу чланова ЖПО. Осим приказивања филмова жупа је сарађивала са Домом Народног здравља у растурању поучно-пропагандног материјала за социјално-хигијенско, пољопривредно и задружно васпитање широких народних слојева.. Сем активности ЖПО у соколским друштвима Билећа, Чапљина, Гацко, Коњиц, Мостар, Невесиње, Столац и Требиње повереник Просвјетног филма из Београда приказивао је филм о IX Свесоколском слету у Прагу. На тим приказивањима  било је присутно око 5.000 ученика школа, 1.000 војника и око 600 других гледалаца. (11)  У свом просветном раду жупа Мостар је до 1935. приказала  поучних филмова у 78 чета. (12) Жупа Мостар је  1937. у сарадњи са Домом народног здравља из Мостара приказала 11 филмова у 20 сеоских чета пред 4.062 гледалаца. (13) Са управом Дома народног здравља у Мостару 1938. жупа Мостар приказала је 53 пута 10 филмова и 4 серије дијапозитива здравствено-хигијенске садржине. Одржано 12 здравствено-хигијенских предавања. (14) Свих 12 чета друштва је 6 јануара 1935. одржало своје главне годишње скупштине. Скупштина друштва одржана је 13 јануара 1935. У нову управу изабрани  су старешина С. Рако, тајник Н. Матић, начелник П. Поштењак, просветар Н. Вучковић, референт за чете В. Матејовић … .  IV  тромечна седница чета за 1934. одржана је 20 јануара 1935. Из извештаја за 1934. произилазило је: Приређен је тродневни течај за вође и течајце чета, било је 29 полазника из свих чета. Друштво Имотски је имало 12 чета и 2 у припремном раду. Чете су имале 956 припадника, од тога чланова 628, нараштаја 110, деце 218, а вежбача 116.  У четним књижницама било је 2.272 књиге. Одржана су 224 предавања. Било је 60 села и 3 забаве. Засађено је 210 воћака, окречено је 800 кућа, ископано је 85 јама за ђубришта. Чета Проложац завршила је изградњу бунара и скоро завршила дом, први соколски дом у Имотској Крајини. Чета Каменмост је марљиво радила на подизању свог дома. Чета Небрижевац је довршила изградњу моста. Чета Главина I започела је градњу дома и подигла зидове. Чета Криводо изграђивала је бунар, и приправљала камен и песак за градњу дома. (15)

Конференција Савеза Сокола за соколске раднике на селу одржана је 24 и 25 марта 1935. у канцеларији жупе Мостар. Др. Миле Докић  истакао је да је рад на оснивању сеоских чета препородио соколска друштва. Као примере је навео соколска друштва Дубровник, Мостар и Имотски. Иницијатива за оснивање чета на селу је потекла од жупе, али је касније рад пренет на друштва. (16)

Чета  Главина одржала је 4 годишњу скупштину 16.2.1936. Отворио ју је старешина Душан С. Кадијевић. Изабрана је нова управа : старешина Илија И. Кадијевић, заменик старешине Ђуро П. Кадијевић, тајник Јован С. Кадијевић, начелник Илија Ђ. Кадијевић, просветар Јован С. Кадијевић, а за ревизоре Ђуро Р. Кадијевић и Илија Н. Кнежевић. Скупштина је била завршена клицањем краљу Петру, Југославији и Соколству.  (17)  Чета Главина  I  одржала је соколско село 18 априла 1936. Село је отворио са соколском молитвом Јован С. Кадијевић. Затим је Лазо Кадијевић говорио о значају и задацима соколске организације. Деца су рецитовала и певала песме под управом Ј. Кадијевића. Чланови су извели два позоришна комада : “Путник” под управом Младенке Паштровић и “Устанак Срба на дахије” под управом Илије И. Кадијевића. Село је завршено поклицима  краљу Петру, Југославији и Соколству. (18)  Управа чете Главина I је са свим члановима, нараштајем и децом, као и са онима који нису били соколи, приредила 6 маја 1936. ђурђевдански уранак на месту званом “Турића Бриста”. Око 3 и по сата мноштво света је у поворци кренуло на уранак. Док су ишли певали су соколске и националне песме. На месту уранка деца су вежбала просте вежбе, а просветар је говорио о значају ђурђевданског уранка. Око 8 сати вратили су се кући и поворци певајући соколске песме и кличући често краљу Петру, Југославији и Соколству. (19)

Министарство физичког васпитања народа упутило је 22. септембра 1939. бану др. Ивану Шубашићу представку о жалбама Савеза Сокола упућеним поводом сметања рада соколског друштва у Имотском, … . (20) У оквиру Соколског друштва у Имотском 1940. радиле су соколске чете у селима Главина, Каменмост, Небрижевац,  Проложац и  Криводол. Соколска чета у селу  Небрижевац подигла је мост преко реке Врлике, који ни држава, ни бановина, ни општина нису успеле да подигну и ако је за градњу неколико пута припреман камен, песак, креч, … . Други мост, на истој реци, на месту званом „Билило”, подигла је соколска чета у Главини. Мост је преузела и довршила Банска управа у Сплиту, али мост не би био саграђен да га соколи нису започели.  Чета у Главини је добровољним радом  својих чланова, а и многих сељана из Главине који нису били чланови чете, ископала бунар са питком водом, којом се у лето оскудевало.  Сељаци су преко лета морали пешачити преко 3 километра док су дошли до пијаче воде. Копање бунара покушавано је од разних општинских управа, али без успеха. Соколске чете  Каменмост,  Главина  и   Проложац саградили су своје домове.  Чета  Проложац дала је део просторија свог дома на употребу основној школи. За соколе то је био пример како се радом може помоћи запуштеном селу. (21)

Соколи у Имотском били су изложени нападима хрватских сепаратиста. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима. Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Иморског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада  Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни  бедна гарда Сељачке заштите. (22)

Чеда Милић

На вест која је објављена у „Политици” о нападу на Чеду Милића осврнули су се загребачки листови. У свом реаговању на  тај осврт редакција „Соколског Гласника” сматрала је за најзначајнији чланак „Хрватске страже” под називом „Доста је провокација !” па је одговорила на насловној страни свог листа.   Одговорила је да се лажно подвлачи, да је Чеда Милић дошао у Имотски као „један од првака ЈНС” иако је читав Имотски знао да је тог дана била скупштина соколског друштва  на који је Чеда Милић дошао као старешина жупе. У чланку се одобравао напад тврдњом да су „сељаци с правом схватили долазак Чеде Милића у Имотски, као провокацију” и да „је то заиста била провокација!” У листу „Соколски Гласник” се истицало : „Тако дакле, – Чеда Милић, чији је рад год. За Франца Јозефа и за генерала Поћорека значио провокацију; којије због тога рада био осуђен на смрт и неколико година провео у тамницама, а чије име спада међу најсветлија што их наша данашњица има, – ТАЈ ИСТИ ЧЕДА МИЛИЋ ЗНАЧИ ЗА ИЗВЕСНЕ КРУГОВЕ ПРОВОКАЦИЈУ  И У ГОДИНИ 1940! … Закључак је јасан : Пошто је Чеда Милић остао исти као и г. 1914, значи да је и дух, који у њему види провокацију, исти као и г. 1914, – а то је дух Франца Јозефа и Поћорека!” Чеда Милић није хтео да јави о нападу па је  то учинио тек онда када је „Хрватски Гласник” донео први вест окривљујући Милића и соколе да су они изазвали инциденте. Редакција „Соколског Гласника” је коментарисала : „Кад дакле „Хрватска стража” говори о „искоришћавању инцидената, да се шкоди споразуму”, онда треба утврдити , да је брат Милић и сам нападај на свој живот био спреман да прећути, из љубави према миру, док су напротив њихови људи, гњевни што нису добро гађали, покушали да властити зликовачки нападај искористе, да хушкају на нова убиства и да нападну једног од најзаслужнијих родољуба у нашој земљи. Ми, ни након толиких тешких искустава,још увек не можемо да верујемо да се свиме тиме слажу одговорни фактори у Бановини Хрватској. Али безброј случајева које смо навели, показује непобитно, да се све то ради из кругова „ХРВАТСКЕ ЗАШТИТЕ”, коју франковачки елементи, без обзира на то, што хоће или неће Др. Мачек, употребљавају, као ОРГАНИЗОВАНУ БАНДУ ЗА ТЕРОРИСАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И ЛИЧНИХ ПРОТИВНИКА. Сама сплитска „КАТОЛИЧКА РИЈЕЧ” је у прошлом броју навела случај, да је један члан те банде револвером претио жупнику, зато што му је тражио неку таксу.  И зато, – кад већ одговорни фактори у Бановини Хрватској немају довољно грађанске храбрости, да ликвидирају преторијанце, који их на сваком кораку компромитују, – МОРА СА СТРАНЕ ЧИТАВЕ НАШЕ ЈАВНОСТИ ДА ПОТЕКНЕ НАЈОДЛУЧНИЈИ ЗАХТЕВ, ДА СЕ ЗУЛУМ РАЗБИЈАЧКИХ ЕЛЕМЕНАТА У „ХРВАТСКОЈ ЗАШТИТИ” ДОКРАЈЧИ. Бановина Хрватска има своју засебну жандармерију, а Југославија своју народну војску, па никаква Заштита није потребна, … А дотле да се знаде, да и наше стрпљење има свој крај. … Све до недавна смо веровали да се ради о психози, коју треба пустити да се издува, па смо били умерени и суздржљиви. Али је сада већ јасно, да се ради о дрзовитости типова, који хоће да обраћунају са родољубивим Србима и Хрватима, зато што су они били толико великодушни, да нису г. 1918 с њима обрачунали.” (23)

У истом броју „Соколског Гласника” у чланку „Ко су изазивачи” истицало се : „Најбољи доказ о дивљачким намерама нападаја на брата Чеду Милића у Имотском, даје сам сплитски „Хрватски Гласник”, који важи као званични орган ХСС за Далмацију. Тај лист отворено одобрава нападај и прети даљим нападајима. Ма да ни једног конкретног податка на може да наведе, о неком протухрватском раду брата Милића, он га у читавом чланку назива „хрватождером”, „великосрпским агитатором”, човеком који води „дешператерске акције” и „хушкачке говоре”. У чланку у  „Соколском Гласнику” истицало се да је опште познато да Чеда Милић није никада припадао било којој политичкој партији, и да је радио у соколству и на просвећивању народа. За „Соколски Гласник” је било важно да је „Хрватски Гласник” отворено писао да се „није могло очекивати, да ће Хрвати Имотскога, а нарочито омладина, лака срца прећи преко оваквог изазова” и да је „долазак Милића у хрватску кавану изазвао револт међу хрватским гостима у кавани, па је одмах настала тучњава и услиједило шамарање, које је свршило ногометом”  даље „посјетиоци каване показали Чеди Милићу, да у Имотскоме нема шта да тражи”. У чланку се истицало да је „Хрватски Гласник” зулукаферски ликовао, што су „соколаши излетили из каване, брже него што су ушли”. Такође се у чланку подвлачило да је по „Хрватском Гласнику” кућа соколског старешине, Радовиновића „била опсједнута од револтираних грађана”, и да је „почело бомбардирање каменицама на заклониште соколашких викача”. У „Хрватском Гласнику” претило  се Чеди Милићу да буде срећан „што није другачије прошао”, па „нек му то буде опомена за будућност!”. На крају чланка коментар је био : „И онда ће нам још доћи „Хрватски Дневник” да дели лекције о „одмјереном” и „неодмереном” писању! – Као да има још једног краја у свету, у ком се овако отворено позива на злостављање и убијства, као што то чине листови, који се приказују као органи ХСС?” (24)  На седници Извршног одбора Савеза Сокола одржаној 26 фебруара 1940. између осталог истакнуто је : „Свестан великог замашаја овог злочиначког акта безакоња у Имотском, који је само најгрубљи у низу безакоња, која су извршена и врше се на соколским организацијама и појединцима у Бановини Хрватској, под цену гажења свих грађанских права и најосновнијих правних принципа владајућег поретка, “… (25)

Своју верзију догађаја донело је „Око соколово“. И ако је био  гласник Соколске жупе Београд писао је о нападу који је погодио све соколе.  Напад је био извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом поново се огласила Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство је 17.3.1940. донело резолуцију : „ …..Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади,…. Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет,…… и да устану у одбрану соколске југословенске мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство…… тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.” (26)

О нападу на Чеду Милића писала је и „Народна Одбрана”. На почетку чланка истакла је заслуге Чеде Милића : „ … ових дана, предмет напада једне организоване банде која се крије под лажном фирмом „заштите”, па смо присиљени да се тим случајем опширније позабавимо. Већ више од тридесет година делује г. Чеда Милић на терену … Херцеговине. Почео је тај рад као скроман соколски радник, идући од села до села, под најтежим околностима, остављајући иза себе на хиљаде пропешачених километара по херцеговачким беспућима, из дана у дан, из године у годину, тридесет година редом.  Свуда радо виђен, једва дочекан, вољен. Овде је донео реч охрабрења и организациону мисао, онде са сељацима засадио коју воћку за коју је претходно земља на леђима пренесена у вртачу; организовао побратимску и соколску чету, дао подстрек, извршио преглед рада, дао упуства, покарао или похвалио. Дохватио будак и ашов, па риљао и крчио да покаже како ваља. Са сељачком торбицом на рамену и дреноваком у руци на такве своје путове није се кретао да тражи народно поверење и есконтује свој стварни велики и заслужни рад, него да поново, и ко зна по који пут, у једном истом месту види исте људе, разговори се с њима, договори о раду. То је морало да уроди плодом и његово име постало је симболом борбе за културни, социјални и економски препород Херцеговине, борбе која се води само вољом и снагом самога народа и наслања се само на народ. …. Нарочото српска херцеговачка села била су тако притиснута, да је у њима био угушен сваки покрет. …. У то, притиснуто, потиснуто и забачено, без школа и само себи остављено село, први је ушао г. Чеда Милић и почео да ради, с препрекама које су биле једва вероватне. Тако су никле још пре рата добро познате сеоске соколске чете које су, од свега најмање, вршиле гимнастичке вежбе. Њихов рад састојао се, у првом реду, у неговању традиције, добрих обичаја, морала и правичности, а затим у социјалном, хигијенском и уопште културном деловању. Као круна тога пословања дошао је тренутак када су се те чете, нарочито после рата, бациле на рад за економски препород села, и у томе раду имале неоспорних успеха.  Ради тих својих успеха у раду за препород херцеговачког села, г.  Чеда Милић био је од окупаторских судова осуђен на смрт. Ухапшен пре свих народних првака из Херцеговине, само на неколико часова после извршеног атентата у Сарајеву 1914, он је из тамнице изашао тек кад су бели орлови стигли у поробљену земљу. Чим је напустио тамницу , … он се вратио своме старом раду, истим начинима и пошао старим, утртим путовима. С торбицом на рамену и дреноваком у руци почео је свој стални, кружни пут по херцеговачким селима. С времена на време обилазио је и друге крајеве који су потпадали под Соколску жупу Мостар. … Г.  Чеда Милић  никада није био човек од парада и јавних манифестација; скроман и честит какав је био, он се испред таквих излива осећања увек уклањао, не желећи да бере лаворике.   … Па ипак покушали су да га каменују, приликом једног његовог путовања, у својству старешине Мостарске соколске жупе, и то на два места. У Имотском, усред вароши, и путем у село Главину. А у самом Имотском један општински пандур пуцао је за њим четири пута из револвера, свакако не да увелича „параду” него да му узме голи живот, оно што ни некадашњим аустријским полицијским режимима није успело. Догађај колико је познат у јавности сведочи да је напад на овога угледног националног радника био организован. Носиоци догађаја су из редова сељачке и грађанске „заштите”, која и у данима народног споразума и у временима каква су настала после споразума функционише као самосталан полицајни орган, упоредо са државном влашћу али мимо ње, у свим срезовима који су припали бановини Хрватској, као и у неким срезовима који не припадају тој бановини. Серија напада уперених противу безбедности извесних лица, који су напади извршени у разним крајевима а за непуних пет месеци, сведочи да се цела ова акција води по извесном плану, а у тај план, … ушли су и први наши људи, национални радници, кова једног Чеде Милића, иако он не представља никаквог партијског и политичког непријатеља или противника сељачке заштите, пошто се уопште не бави партијском политиком.  …. Случај г.  Чеде Милића, народног првака из Херцеговине, врло је карактеристичан за време у коме живимо. Он недвоумно сведочи да положај Срба у крајевима који су потпали под банску власт није онако ружичаст, како желе да га прикажу они, чија је тежња да што више Срба потпадне под ту власт. Јер, кад једна заштитничка руља може да нападне Чеду Милића, једног народног првака, шта ће се догодити онима који нису толико познати и немају тај глас и тај углед ?” (27)

Старешина Соколске жупе Мостар, Чеда Милић, држао  је предавање 8 марта 1940. на Коларчевом Универзитету.  Чеда Милић је говорио о соколском раду на селу. Интерес за предавање био је велики, па није било места за све. Народни универзитет замолио је Милића да понови предавање. Милић је поновио предавање 12 марта 1940. Говорио је прво о начелима и методама рада на селу, у вези са просветом, са хигијенским и социјалним подизањем села. Затим је говорио о неговању националних традиција, националне културе и етичких врлина народа. Известио је о практичном раду сеоских соколских чета на терену. Изнео је своја искуства као једног од пионира рада на селу. Истакао је резултате настојања соколских чета, поготову у оквиру Соколске Петрове петолетке. (28)

Сарадник листа „Народна Одбрана” писао је о  предавању Чеде Милића  Културни рад на селу” на Коларцу. Милић је истакао да је сељак основа националног развитка. Сматрао је да селу није потребан утицај страних идеологија. Оне су могле да разоре оно што су генерације бораца за слободу и мученика деценијама сакупљале. Основ села био је сеоски дом, који је стварно значио више него породица. То су знали наши културни радници у крајевима под окупацијом и зато су организовали  стварање соколских и побратимских чета, српских читаоница ….. Упоредо са просветно-културним подизањем села ишло је и његово економско подизање. Соколске и побратимске чете најмање су се бавиле телесним васпитањем. Подизање чесама, путева, шума, воћњака и унапређивање свих врста привреде било је прече но ишта друго. Најважнија је била организација народног отпора у припреми за борбу за ослобођење и уједињење. После ослобођења у Првом светском рату село је остављено у стању које су створили векови ропства. Милић је описао случајеве скорбута, затим воде за пиће прљаве као бара, … . Истакао је да је партизанство свих партија спречавало сваки културни рад на селу и сваку иницијативу. Било је случајева да су соколи били тучени од партизанских руља. Сеоске чете у Херцеговини могле су се оснивати тек од 1925, од дана 50-годишњице херцеговачког устанка. Од тада је почео рад на побољшању народног живота. Пијук, ашов и мотика били су оруђе у рукама марљивих бораца.  На пустим херцеговачким врлетима никле су нове шуме, на стерилним земљиштима јавили су се воћњаци, чесме и бунари замењивали су локве, … . Од 1936. до 1940. у току Петрове петољетке жупа Мостар саградила је 18 домова, 31 вежбалиште, подигла 3 споменика, 62 чесме, направила 13 мостова, једну цесту, 39 путева са приближно 385 километром, 5 станова, основала 8 задруга, узгојила 16 гајева, 1268 воћњака, 1927 вртова, поставила 2.886 кошница, посадила 24.431 саднице, 63.356 воћњака, организовала 152 сеоске апотеке. Упркос тим успесима на соколе су се обориле разне слоге и заштите. На крају предавања Милић се осврнуо на однос града и села. За њега је село основ нације. Чеда Милић је завршио своје предавање изражавајући веру у победу народног духа, јер је тај дух несаломив. Завршио је речима „Секира може сасећи храст, али корен остаје”. Сарадник листа „Народна Одбрана” у свом чланку  „Чеда Милић о раду на селу” истакао је да је предавање те врсте веома ретко у престоници. И нагласио : „Све у свему, то представља један темељит, систематски рад који иде од најситнијих и најосновнијих потреба  да би се завршавао на општем народном напретку. Било би одлично кад би се што чешће организовала оваква предавања у нашој престоници а и у осталим нашим центрима, како би се свет упознао са основним потребама нашег села и са системима решавања његових невоља, али системима који се темеље на самом искуству, као што је случај са системом који је организовао г. Чеда Милић у својој и нашој Херцеговини.” (29)

Због рада соколских противника Славка С. Зовко, чланица Соколске чете у Каменмосту, била је присиљена да  за  неко време остави свој родни крај и да пође на опоравак, код своје сестре, у Бели Манастир, где се због промене зрака, разболела и подлегла болести крајем маја 1940. Славка је била дете једне од најзаслужнијих националних породица у Каменмосту, па је њена смрт изазвала жаљење у националним редовима у целој имотској крајини. (30)  Старешина Тонковић из соколске чете Каменмост, из друштва Имотски,  упутио је са годишње скупштине чете поздрав Савезу Сокола Краљевине Југославије. У поздраву се истицало :  „Живећи и дјелујући на терену силе, безакоња и неправде, која нас тешко тишти; соколи чете Каменмост,  окупљени на својој главној годишњој скупштини упућују своје погледе једино к Вама ! Иако малобројни, остајемо непоколебљиви и вјерни врховном старјешини, соколској узданици, кличући : Живио Краљ Петар II ! Живила Југославија ! Живило соколство и слобода! Здраво !” (31) Свештеник у селу Подбабље-Каменмост, близу Имотског, фра Станко Брадарић, био је непријатељ сокола. Претходни свештеник фра Лука Ливајић није се бавио политиком. Соколској чети је позајмио грађевински материјал са католичке цркве када су зидали соколски дом. Дао је и добровољни прилог и свим својим радом настојао је да православни и католици у селу живе у складу и љубави. Док је живео православни су давали добровољно прилог за оправку католичке цркве или набавку звона. Село је могло да служи као узор народне слоге и осталим крајевима. Нови жупник фра Станко Брадарић послужио се полуабнормалним човеком, који је био оптужен због најгорег преступа, да помоћу њега терорише соколе и све који нису хтели да пристану на његову политику. Фра Станко Брадарић  водио је хајку против соколске чете и њене управе.  Оштро је напао секретара соколске чете Зовка, желећи да се са њим физички обрачуна, ма да секретар био без једне руке.  Претио је њему и свим соколима, „црном руком” и тешким обрачунавањем. Тврдио је да ће се соколски дом срушити до земље. Соколски дом је био сазидан добровољним радом сељака-сокола. Дом је служио само просветном раду. Понашање свештеника изазивало је опште згражавање. У писму упућеном Соколском гласнику  истакнуто је : „Ово износимо као пример од какве користи могу за народ да буду добри свештеници, који следе Христову науку, а од какве штете могу да буду они, којима је главно партијска свађа и политика. Наша чета у Каменмосту неће, наравски, поклекнути пред претњама фра Станка Брадарића, јер верује у победу своје мисли више него икада, и јер знаде, да свакому зулуму и насиљу треба да дође крај !”  (32) Из Имотског су писали у  Соколском гласнику о отпуштањима сокола. Јован Кадијевић, званичник-дневничар код среског суда у Имотском отпуштен је из службе зато што је био тајник соколске чете у Главини. Да је то тачно сведочи и чињеница, да је увек био оцењен као одличан. Био је бачен на улицу да учини место човеку који је некада био соколски предњак, а 1940.  најгрлатији у Хрватској Заштити. Кадијевић је био Србин и понос чете у Главини. (33) У Соколском гласнику су пренели писање “Хрватског Гласника” о приредби “Хрватског Јунака” у Имотском. Друштвени стјеговођа, Мирослав Пушић, је читав свој говор посветио нападима на соколство.  У Соколском гласнику су приметили : „Штета што „Хрватски гласник” не јавља, какав је родољубиви хрватски говор изрекао на тој приредби и познати имоћански протусоколски херој, – Итало Коломбани … “(34)

Иницијативом учитеља пучке школе и члана сокола Јосипа Киринчића (пензионосаног “по потреби службе”) и чланова управе соколске чете, уз сарадњу и материјалну помоћ сокола и осталих мештана направљен је бунар са пумпом. Новац за набавку пумпе соколи и мештани  су сакупили међу собом, а рад на копању био је добровољан. Соколи су тиме испунили завјет у оквиру Соколске Петрове петолетке. (35) После почетка Априлског рата Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. (36)

Соколско друштво у Имотском основано је 24. 1. 1919. Било је покушаја да се оснује 1910. али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. Соколи су се борили против преовлађујућег утицаја католичких клерикалаца.  Друштво у Имотском оснивало је сеоске соколске чете,  којима су на челу стајали учитељи. Рад на оснивању сеоских чета препородио соколско друштво у Имотском. У писмима Соколском гласнику истичу се проблеми са којима су се суочавали. Соколи у Западној Херцеговини били су изложени нападима хрватских сепаратиста и римокатоличких свештеника. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколима. Нападнут је и Чеда Милић, старешина  Жупе Мостар, 11.2.1940. Српска и хрватска штампа писале су о нападу.  Већина хрватске штампе покушавала да умањи значај напада. Штампа ХСС подржавала је напад на Чеду Милића. Истицала је да Хрвати Имотског, омладина и револтирани грађани нису могли да трпе посету Чеде Милића Имотском. Поједини хрватски листови оптужили су соколе да су они изазвали инциденте. „Соколски гласник“ указивао је на  зулукаферско ликовање  „Хрватског Гласника”. Соколска штампа настојала је да преко јавности у  Југословији изврши притисак на банске власти. Њихов покушај да подстакну јавност да изврши притисак на власти бановине Хрватске показао се као илузија. Српски и соколски листови констатовали су да су франковачки елементи користили Заштиту за нападе на противнике. Соколи Београда и Земуна солидарисали  су се са соколским друштвима у Бановини Хрватској. Часопис „Народна Одбрана” нагласио је опасност за Србе од таквих организованих напада Заштите. Упркос нападу Чеда Милић одржао је предавање 8 и 12 марта 1940. на Коларцу у Београду.   Соколи у Имотском остали су верни соколским идеалима и Југославији. Упркос нападима на соколе и отпуштањима, соколи су наставили свој рад у оквиру Соколске Петрове петолетке. После Априлског рата 1941. на територији НДХ. настављен је обрачун са соколима жупе Мостар.  Напади  Заштите на соколе у Бановини Хрватској и зулукаферско ликовање дела хрватске штампе били су увод у страдање Срба и припадника соколског покрета у усташким логорима у НДХ.

 

                                                                                             Саша Недељковић
                             члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :
  1. „Соколски Гласник”, Загреб 1919, бр. 1, стр. 37;
  2. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
  3. Учесник на јавној вјежби, „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12, стр. 438, 439;„Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 4, стр. 119;
  4. „Соколска жупа Мостар”, „Славенско соколство”, Београд,1930, стр. 124, 125;
  5. „Соколско друштво Имотски”, „Соколски Гласник” Љубљана, 21. септембар 1930, бр. 23, стр. 5;
  6. Одбор, „Соколско друштво Љубушки”, „Соколски Гласник” Љубљана, 1. октобра 1931, бр. 40, стр. 3;
  7. „Соколска жупа Мостар”, „Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934, стр. 106;
  8. „Соколско друштво Имотски”, „Соколски Гласник” Љубљана, 29. септембра 1932, бр.39, стр. 6;
  9. „Оснивање соколске чете у Главини крај Имотског”, „Соколски Гласник” Љубљана, 13 октобра 1932, бр. 41, стр. 3, 4;
  10. „Протестни телеграми соколских жупа, друштава и чета против посланице Католичког епископата”, „Соколски Гласник” Љубљана, 10 марта 1933, бр. 11, стр. 3;
  11. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 100, 101, 103, 143;
  12. „Прво десетгодиште успешног рада Соколства на селу”, „Соколски гласник”, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
  13. „Рад Соколске жупе Мостар”, „Соколски гласник“, Београд, 8 мај 1937, бр. 13, стр. 5;
  14. „Извештај Управе Савеза Сокола краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;
  15. „Рад друштва и чета”, „Соколски Гласник” Љубљана, 8 марта 1935, бр. 11, стр. 3;
  16. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4, 166;
  17. “Главна скупштина”, „Соколски Гласник”,  Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 4;
  18. „Главина I – Соколско село”, „Соколски Гласник”, Љубљана, априла 1936, бр. 17, стр. 4;
  19. „Главина I – Ђурђевдански уранак”, „Соколски Гласник”,  Љубљана, 15 маја 1936, бр. 20,  стр. 5;
  20. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 63;
  21. Ј. Кадијевић, „Рад Соколства у Имотској Крајини”, „Соколски Гласник”, Београд,  14 јуни 1940, бр. 24, стр. 2;
  22. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
  23. „Чеда Милић значи провокацију г. 1940 -једнако као г. 1914!”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 1;
  24. „Ко су изазивачи”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;
  25. „Савез Сокола К.Ј. О нападу на брата Чеду Милића”, „Соколски Гласник”, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 3;
  26. „Резолуција“, „Око соколово“, Београд, 15. мај 1940, бр.5-6, стр. 73;
  27. „Случај Чеде Милића”, „Народна Одбрана”, Београд, 2 март 1940, бр. 9, стр. 129, 130;
  28. Предавање бр. Чеде Милића”, Соколски Гласник”, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 6;
  29. О, Чеда Милић о раду на селу”, „Народна Одбрана”, Београд, 31 марта 1940, бр. 13, стр. 190, 191;
  30. „Смрт ваљане соколице”, „Соколски Гласник”, Београд, 14 јуни 1940, бр. 24, стр. 6;
  31. „Поздрави Савезу Сокола К.Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 7, стр. 7;
  32. „Добар и лош свештеник”,  „Соколски гласник“, Београд, 12 април 1940, бр. 15, стр. 4
  33. „Отпуштање сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 6;
  34. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 7;
  35. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 8;
  36. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар 1980, стр. 53;

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар