Словенски сусједи и српске комшије
Сви словенски народи користе словенску ријеч сусјед, са сличним варијантама и истим значењем, само су Срби избацили из српског језика своју српску словенску ријеч и дали је такозваном хрватском језику, а усвојили турску ријеч „комшија“, и још к’о права Турад тепају једни другима „комшо“. Сусјед је само једна од многих српских ријечи замијењених турским или арапским. Проблем страних ријечи у српском језику није у употреби појединих страних ријечи у недостатку својих за одређене појмове, технолошке новине или популарне стране медијске, музичке или модне трендове, него што се стране ријечи усвајају умјесто ријечи матерњег језика, то јест што се избацују српске и и умјесто српских постављају стране, као своје и незамјенљиве.
Није шала, скоро пет вјекова османлијске окупације и турског језика као званичног на Балкану, а затим упоредо анексионе аустрославистике, која је преко српских сарадника промовисала српски прости народни и туркофони говор кроз Караџићев Српски рјечник у коме има више турцизама него „србизама“. Правилније је било да су речник издат 1818. године у Аустроугарској, штампан у унијатском манастиру, у програму колонизације српског језика, умјесто „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима“ назвали речник раје српске у османском ропству. Почетком ослобођења од османске окупације српске установе културе су почеле да раде на ослобађању и обнови српског језика од окупаторског турског и аустрославистичког наметнутог речника и израза. На том послу је посебно радио српски књижевник и министар просвете Јован Стерија Поповић (1806 – 1856.), који је са сарадницима припремио предлог «Речи називословне израђене Друштвом српске словесности», као начелно начин култивисања српског језика, али његов програм и речник су стопирани интервенцијом тадашње Европске уније – Аустроугарске, а комесар ЕУ који је лично имао учешћа у стопирању програма и тим поводом лично дошао из Аустроугарске у Друштво србске словесности био је Вук Караџић. Јован Стерија Поповић је био противник аустрославистичке „караџићевске“ кодификације српског књижевног језика.
Заправо, турска колонизација српског језика је довршена аустрославистичком реформом српског језика и писма, која је представљена у форми српског филолошког фолклора. Интерес аустроугарског латинског и исламског империјализма је била латинизација и исламизација Словена, са истим циљем потискивања српског књижевног и црквеног словенског језика са Балкана. Српски народ под османлијском окупацијом да се припоји породици туркофоних језика и народа, а српски народ под аустроугарском окупацијом словенским народима латинске писмености. Подсјетимо, српски народ је био подијељен аустроугарском и османском окупационм зоном, а једину вјерску, културну и језичку аутономију (ограничену) је имао у Српској православној цркви. Зато је један од разлога за назив српског језика са префиксом или суфиксом „словенски“, српскословенски или славеносрпски, као одредницoм словенске етничке и језичке припадности, био очување словенске основе језика на простору под сталним притиском латинске, а касније и исламске асимилације.
У програму аустрославистике у Аустроугарској је основана Југословенска академија знаности и умјетности у којој је српски језик двоименован у „српски или хрватски језик“, у пројекту фрагментирања и разграђивања српског језика. Хрватски језик је кодификован као језик Словена римокатолика, са српским словенским ријечима и говором грађанског сталежа, док је за православне Словене под османском окупацијом, Србе, одређен језик са простим и простачким говором и речником турцизама и туђица других језика, који је кодификован под називом српски језик. Исту колонијалну језичку политику је спроводио и спроводи исламски империјализам у исламизацији српског и других немуслиманских народа – наметањем језичког муслиманског менталитета.
Турцизми су ријечи које су народима под окупацијом османског царства наметнуте под утицајем турског језика као званичног у османском Калифату. Неке од ријечи из арапског (فَاصُولِيَا [fasúliya] – „пасуљ” – словенски и српски грах; машала (арап. مَا شَاءَ ٱللَّٰهُ [Mā šāʾ Allāh]), у оригиналу значи „Божија воља”, је ријеч која се изговара када се догоди или види нешто лијепо и има сврху бајања против урока – српски Здрав био, са срећом) и персијског (div/dēw – „див”) (fasulye, dev), као и многе грчке ријечи, су преко турског и у турској варијанти доспјеле на Балкан, па се сматрају турцизмима. Наведимо неке турцизме у српском језику: авлија – двориште; ат – коњ; бураз – брат; ћуприја – мост: чобанин – пастир; кајмак – скоруп; пенџер – прозор; зејтин – уље; јок – не, нећу, севап – помоћ; мерак – жеља; вала – заиста, одиста; итд.
Стратешко средство културне колонијалне политике свих империја је била језичка политика, као што је то и данас, чија је програмска пракса колонизације другојезичних народа формирање мјешовитих језика наметањем свог језика, до постизања своје језичке интонације и доминације. Увозом и присвајањем страних ријечи умјесто својих блокира се систем свог језика, нарушава се организација гласовног и значењског јединственог језичког система, јер језик функционише по принципу узајамности сложених односа од језичких знакова (акустичких облика) до појмовних представа, који се као компатибилни препознају чинећи јединственост језика. У противном, језик се своди на сурогат, на средство другог организованог језичког система и језичке политике.
Идеолошка индоктринација је моћна институција контроле друштва, а која се увијек врши и преко језичке политике, наметањем и нормирањем „новоговора“, као што је то описао Орвел у својом антиутопијском роману. Једино јаче средство контроле и промјене друштвене и личне свијести јесте промјена вјере, «превјеравање», које је вршено над нашим народом на Западу под притиском римокатоличке унијатске мисије, а на Истоку под петовјековном османском окупацијом. Услијед толико вјекова ропства, код дијела српског народа је формиран колонијални карактер или, како га је назвао етнолог Јован Цвијић, „рајински“ менталитет, «рајинске особине». Рајински менталитет има и свој рајински речник, посебно религиозни речник друге вјере и језика народа окупатора. Над српским језиком је вршено насиље ради вјерске асимилације и комунистичке културне политике, са истим циљем протјеривања предања православне ћириличне писмесности, црквенословенског језика и српског као словенског језика. Вјерска или идеолошка асимилација не подразумева само формални прелазак у другу вјеру, већ се врши и преласком у други језик, други језички систем и појмовник, други религиозни речник и начин размишљања, другачије поимања појмова. Зато су данас многи наши сународници спремни да панично и пожртвовано бране стране ријечи, турске, арапске или латинске, од ријечи свог српског језика, или латинично писмо као наслеђе колонијалне аустроугарске југословенске језичке политике.