99 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ПРВОГ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА: Деветорица банатских великана утврдило темеље Србије
-
У порти Успенског православног храма у Зрењанину, пре 99 година, на Светог Луку 31. октобра 1918. године, сабрала су се деветорица умних и мудрих људи, већина школована на престижним европским универзитетима, утемељена на најбољим традицијама народа свог и основала Српски Народни Одбор (СНО), први на територији северно од Саве и Дунава коју су и у туђој царевини звали Војводовина Србија, или Војводство српско.
Тешко је схватити како су и зашто ови велики људи заборављени у времену, избрисани из памћења, избачени из књига и уџбеника, иако су учинили много, готово све на најбољи начин да наш град и читав Банат, постану снажно упориште, извориште и главни ослонац континуитету идеје уједињења Срема, Барање, Баната и Бачке са матицом Србијом. Прилика је да изнова укажемо на непролазност и актуелност њихових одлука и порука, да их и на овај начин избавимо из заборава и немара.
C обзиром да је и то време имало велико бреме и дилеме, различите фракције и опције, њихова борба, истрајност и храброст, луцидност и далековидост, заслужују највеће дивљење и поштовање. Спречили су страначке борбе њиховим добровољним привременим укидањем, претпостављајући их српским државотворним интересима. Све су предвидели, добро се организовали и испланирали, са јасним циљем и визијом истовремено су развијали дипломатску активност, преговарали са мађарским националним већем, али и формирали српску гарду и преузели све виталне локације и институције у граду. Тиме су створили предуслове за улазак српске војске у град без ратних дејстава, чиме су спречили грађански рат и међуетничке сукобе. Мирно су преузели власт гарантујући свим грађанима, односно другим народима сва права и пуну безбедност.
Њихова борба, прожета иницијативом и мудрошћу, као и преломним и великим одлукама које су морали донети и тиме преузети одговорност за судбину потомства, није завршила у тадашњем Великом Бечкереку и Банату, већ се ширила диљем Срема, Барање и Бачке, битно утичући на историјске и судбоносне одлуке Велике народне скупштине одржане 25. новембра 1918. године у Новом Саду под руководством Јаше Томића, а на идејама Светозара Милетића. Суштина и величина тих одлука се огледала у раскидању државно-правних веза са Угарском и уједињење са матицом Србијом, а не са државом у настанку, Краљевином СХС (преко Загреба), што је заговарала политичка групација окупљена око Васе Стајића.
Двадесет година касније, сећајући се ових најзначајнијих и преломних одлука српског народа северно од Дунава и Саве, председник првог Српског народног одбора др Славко Жупански, између осталог је рекао:
„ Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918. коначно и дефинитивно решила је судбину Војводине. Тамо је метнута тачка. Бранићемо нашу милу Отаџбину од свих зала.“
На Светог Луку одајемо почаст великом историјском догађају и његовим најбољим синовима. Зато је и oвај датум који обележавамо, повод да се запитамо како смо се протеклих скоро 100 година односили према својој Отаџбини и државотворним напорима и оставштини наших предака. Сведоци смо покушаја прекрајања историје и тумачења која се поклапају са интересима поражених моћника. Истовремено, процес разградње државе српског народа није завршен.
Покрећу га исти интереси, осмишљавају исти историјски чиниоци, само у другом времену, различитим методама и стратегијама. На жалост, све се то чини уз садејство не малог броја домаћих поданика, плаћених, инструисаних шићарџија организованих у неким партијама и невладиним организацијама на њиховом безалтернативном путу. Иза захтева за законодавном, извршном и судском влашћу Војводине и Основним законом, што је друго име за Устав, се очигледно крије аутономашки сепаратизам, односно стварање државе у држави, тј. заокружене територије са свим битним државним атрибутима.
Покушајима стварања војвођанске нације, војвођанске академије, војвођанске православне цркве, (баш као некада мађарске православне цркве), се уствари, на овом простору намеће и спроводи процес расрбљивања наивних, лаковерних и не мали број финансијски мотивисаних Срба. Тиме се покушава негирати вековна борба и тежња пречанских Срба, поништити све што је изгласала Велика народна скупштина и први Српски народни одбор 1918. године.
Питамо се: да ли се овим покушајима доводе у питање најсветлије тековине нашег народа, да ли се урушавају стубови на којим су наши славни преци изградили своју и нашу Отаџбину, да ли је она тачка др Жупанског последња, или само једна у низу које отварају и изнова раскидају живо ткиво српског народа? Да ли се наставља тенденција разарања осећања припадности свом народу које су исковали векови? Зашто се само на нашем животном простору покушавају створити псеудо државе , дистрикти, ентитети, аутономије? Јесмо ли ми једини народ који би се делио и отцепљивао од себе самог? Да ли је Србија типована заморчић држава која мора да се дезинтегрише, док се истовремено Европа и остали свет интегришу?
Можемо ли сви скупа смоћи снаге, увек мудро и добро промислити, постићи елементарну сагласност око основног нашег добра, око најмањег заједничког садржаоца који мири све наше разлике, а то је Отаџбина, једна и једина, баш као и Мајка?
Чињеница да Србија није најбоље организована и уређена држава, баш као и многе друге око нас, није разлог да је делимо и смањујемо, развлашћујемо и слабимо, већ да је реорганизујемо и трансформишемо, рационализујемо и прилагодимо интересима њених грађана.
Да је српски народ подарио човечанству само Теслу, Пупина и Миланковића, морао би бити вредан поштовања. Ако томе додамо многе велике и заслужне ствараоце европских и светских вредности из области науке, културе, књижевности, уметности, спорта, од којих многи потичу управо са благословене земље банатске, онда би, са свим својим манама и слабостима којих морамо бити свесни, и жртвама које смо поднели за слободу своју, али и других народа, требао бити вредан дивљења.
Данас се са највећом радошћу сећамо деветорице великана, чланова првог СНО, али уједно и подсећамо, између осталог, да је у нашем граду столовао један од највећих српских и европских владара и витезова Деспот Стефан Лазаревић, да су банатски Срби подигли устанак против Турака под Светим владиком Теодором Вршачким 210 година пре Карађорђевог устанка, због чега су у знак одмазде 1594. године спаљене мошти Светог Саве на Врачару, да је већина српских химни настала у Банату, да је највећи трибун српског народа северно од Саве и Дунава Светозар Милетић често уточиште налазио у Банату и баш овде, уз помоћ банатских интелектуалаца, објавио 1869. године први политички програм пречанских Срба и своје Српске народне слободоумне странке звани Бечкеречки програм, да су се у Банату родили и стварали већ поменути великани из различитих делатности без којих је тешко замислити српску науку и културу, од којих су многи досегли европске и светске висине.
Зато, уместо духа самопорицања, наметнутих комплекса и фрустрација, губљења идентитета, који је овладао многим нашим нараштајима, нека влада дух саборности и поноса, знања и самопоуздања, утемељеним на најбољим традицијама и учењима нашег народа. Боримо се за истину, против фалсификата, отворимо сва питања и теме, укључујући и оне најтеже, јер истина иде у прилог српском народу. Са јасном визијом и стратегијом заузмимо српско становиште које смо у времену изгубили, објединимо и негујмо јединствени српски духовни и културни простор, уважавајмо вековне пријатеље, препознајмо оне друге.
Само поштујући себе, можемо боље разумети и поштовати друге народе, вере и културе. И у најтежим тренуцима људског битисања сетимо се и надахнимо вечним и трајним порукама Стефана Немање и Светог Саве да се све може надокнадити ако се зна циљ и пут, отета земља се може повратити, срушена кућа се може изнова изградити, али изгубити свој језик, писмо, веру и културу, значи нестати. „Нестају, не бројчано мали народи, већ неуки и заборавни. Наше спасење је у култури“, говорио је први председник СНП «Светозар Милетић» академик Драган Недељковић.
Како рекоше старији и мудрији од мене, због сазнања да се овај свет, такав какав је, неће сам од себе поправити, не без учешћа свесних и одговорних, верујемо да ће др Славко Жупански и његови саборци др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Ж. Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић и Јефта Вуков, уз почасног председника др Емила Гавриле, коначно бити памћени и по звању неке улице, установе, спомен собе, споменика…
У славу и част честитих предака, за срећу и бољитак генерација које долазe, живели !!!
У Зрењанину/Петровграду,
октобра 2017.
Милан М. Зечар