САША КНЕЖЕВИЋ: Уђеш, изађеш и готово!
Не знам да ли се АВ сам досјетио или бар он има мудра савјетника, али његова посљедња поступања су у потпуности у дослуху са овим давнашњим стихом из пјесмичка „Пролећни дан“ ДЛМ-а. Преболовао је дјечије болести које су га нагнале да се ломата по Поточарима и другим „историјским мјестима“ сопственог комшилука.
Сада само слети на аеродром, к’о је дошао на вријеме дош’о, ко је остао да мазне дупли вињак за стрес па закаснио – његов проблем. У Маћедонију није ни ишао, донио им до гране и рекао „Дува с брегалнице“ и врно се кући. У Црну Гору, а све по заслузи и приоритету се није ни потезао, љекиће је послао по малом од палубе. Тако раде озбиљни државници. Уђеш, изађеш и готово!
Нек’ се са ревносном сабирачицом негативних политичких поена, министарком која је замијенила Мектића на позицији опозиционара у рођеној власти, објашњава надлежни локалпатриота. Годину дана од почетка пандемије они нису учинили ништа, осим што су пљачку уредно проширили и на ковид реон, да помогну својим гласачима. А људи умиру. Вакцине само што нису. До тада ће отпочети ову садака-имунизацију приоритетских приоритета.
Што да се народ вакцинише кад ковид не постоји или можда постоји, али су га направили Кинези, или Енглези за Кинезе. Од када је свијета и вијека иста расправа се води по питању Бога и ево нас докле смо дошли.
Дјеца имају двадесетминутне часове на којима обрађују редовно градиво предвиђено за више него дупло дужи час. И све је идеално. Резултати су бољи од очекиваних. Дјеца су изгубила годину дана школовања. То ће убрзо доћи на наплату. Студенти, одлуком Врховног штаба наставу слушају онлајн. Они то не желе, тако је неко одлучио.
Пет студената и Ја смо опасност за колективно здравље, а пуна кафана са све пјеваљком и пратећим оркестром нису, не могу бити, не смију бити. У Републици Српској је формирана каста која је изнад свих нас, изнад државе, изнад Великог Штрумфа, јер му требају и они то и те како добро знају и користе. И смију нам се у лице. Мајстори.
МАЈСТОРИ У КУЋИ
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја.
Јер Република Српска је и моја кућа. Бар у пола колико и њихова. И ваша такође. По њој вршљају неквалификовани мајстори, пролупали дунстери и доктори непознатих вјештина. И онда не изненађује да као у филму „Мајстори, мајстори“ обиљежавају 25 година егзодуса сарајевских Срба преко кољена, као да их је изненадило, као да нису рачунали на тај трошак, као што нису, јер ту ставку њихови буџети не познају.
По раније испробаном моделу из овог филма прерађују старе тачке, премазују годину на билборду и убацују нешто ново. Прву представу урађену по тексту једног домаћег писца урађену у домаћој копродукцији. Само какве везе има „Седми дан“ са егзодусом сарајевских Срба. Ја сам о егзодусу писао `96. и у њему и учествовао, а роман по ком је рађена представа пратио од малих ногу и на крају својим рецензентским текстом га први валоризовао и тврдим да не постоји нит која их повезује.
Како то и зашто да знају мајстори и други стручњаци који су изнутра напали Нашу кућу. Ко је од њих икада ушао у позориште? Видимо, читамо на какву музику се пале, какав је њихов умјетнички укус. И халал им било, али престаните да нас вријеђате. Немојте ништа организовати, не умијете, мрско вам је, имате преча посла, али престаните да нас вријеђате. „Мајстори, мајстори…“
Та одлука, а најчешће је покојни Момчило Крајишник био оклеветан као кривац за исту, била је историјска. Да сарајевски Срби нису `96 кренули у неизглед не би било Републике Српске. У већини општина на њеном кукавном истоку Бошњаци би чинили већину, не би било оваквих Пала, Источно Ново Сарајево би било село у које се иде на игранку, школе у Рогатици, Братунцу и Власеници одавно би биле бездјецне као она у Калиновику.
Та наша несрећа је спасила Српску. И зато је треба прослављати као живот. Када је неко снимио емисију о дјеци из оне колоне, гдје су они данас, колики од њих су успјешни људи који су превазишли оно блато радованове магистрале и постали Неко?
Отуда и ова почетна слика. На њој смо моја кћерка и ја у неком нашем плусквамперфекту на прозору моје дјечачке собе. Од свих адреса које понесете у својим документима најважнија је она коју носите у срцу. Једино њој припадате. Ја сам свјесно изабрао да останем вјечити апатрид, изван система, изнад/испод, али никада један од Њих.
Моја дјеца, нежељено у себи носе дио тог гена, али ја и мој отац смо се помало борили да они живе у миру и своји на свом, али нам не дају. Не они који су моју дјечачку собу запалили 8. јуна `92, не они који су мога оца убили мјесец дана касније, него мајстори. Зато је данас та дјевојчица са слике далеко одавде и није једина.
И није за све крива ова власт. Крива је Власт, та повлаштена каста која може све. Они су `96 украли фабрике. Фабрике!!! Сваки Секунд Свога Србовања оваплоћавали су за собом на паљанском Дедињу, у Дворовима код Бијељине, на правом Дедињу, у Бечу, Сиднеју… Никада нисам чуо једног функционера СДС-а да се оградио од тих и таквих, а увијек су први кад треба истаћи судбоносну улогу њихове странке у стварању Српске.
И опет нек им је све просто и нек им је вјечно свега мало, али немојте Егзодус прослављати на Малом Зејтинлику. Немојте ради оних који тамо почивају. Нисмо их ту пренијели да се ви промовишете над њиховим сјенама, него да почивају у миру и на миру.
Могли сте доћи на Задушнице, кад смо и ми били, на Марковдан кад Срби посјећују своје мртве, а не кад наручите камере и микрофоне. Ко сте ви да говорите на гробу мога оца, сви ви и сваки појединачно? Молим вас, немојте! Или ако баш морате доведите Александра Берчека да вам издекламује ову пјесму. Не брините што ништа не разумијете, то вам је посао.
Ноћас сам сањао да оца и стрица на неком „тамићу“, у кишној ноћи каква је била кад смо их обојицу ту пренијели, враћамо на Пољине, сад кад се може, код оца и мајке, тамо гдје су сви њихови, да у миру чекају на нас. „Мајстори, мајстори…“