У родним Раптима на Бобанима данас је сахрањен Ристо Видаковић, најстарији од тројице браће и бобанских витезова Видаковићa.
Покојни Ристо изненада је преминуо у родном селу сутрa дан Ђурђевдана, који су Видаковићи славили уз Светога Николу. Губитак два рођена брата, Сава и Неђа у Отаџбинском рату, оставио је дубоку и велику рану на Ристовом срцу које је јуче изненада престало да куца.
Жртва коју су тројица браће поднијела за слободу је велика, а отац Милан и мајка Даница, који су умрли убрзо након Отаџбинског рата и губитка два млада сина, одгојили су јунаке какве мајке данас ријетко рађају, на које је веома поносна њихова сестра Славка Мисита у далекој Канади.
Браћа Видаковићи нису само понос Бобана, већ Требиња и цијеле Херцеговине. Још као мали слушао сам приче о јунаштву, чојству и витештву браће Видаковић, и био бих сретан ако би некада као дјечак могао да их видим када би Саво, Неђо и Ристо, борци Бобанске чете, дошли код комшије Драгана Кудуза, њиховог блиског рођака.
Војвода Неђо, командант Бобанске чете, није био познат само по јунаштву, већ прије свега по чојству, о чему су у својим мемоарима писали Ратко Драговић Клек и други официри Хрватске војске који су се дивили не само јуначком и храбром отпору, већ чојству и витештву, људском односу према непријатељским војницима и заробљеницима.
Ријетки су данас људи старог кова и васпитања, одрасли на селу по старинским обичајима, који су знали за сваки ред и обичај, имали у себе усађене високе моралне и људске норме и врлине које су их красиле, били максимално посвећени породици и заједници, спремни на највеће жртве и страдање, увијек ведри, насмијани, весели, скромни, добри и вриједни домаћини, кадри стићи, утећи и на страшном мјесту постојати. Нажалост, оно исконско добро и поштено све више блиједи у нама, и све је мање људи са таквим истинским људским вриједностима какве су имали браћа Видаковићи.
Неустрашиви Саво погинуо је у родним Раптима крајем 1992. године, када је испред сеоске цркве, гдје је данас сахрањен Ристо а која је обновљена давне 1898. године, покушао скинути постављену шаховницу, која је била замка. Војвода Неђо настрадао је на Борцима на Крстовдан 27.9.1994. године са групом бораца Бобанске чете, када је тешко рањен, а нажалост касније на ВМА у Београду преминуо покојни Александар Маслеша, дјечак добровољац од 17 година, најмлађи борац Требињске бригаде ВРС.
Само у атару села Рапти погинуло је десетак младих војника, чак 6 из овог малог бобанског села, што говори каква је жртва поднесена да би ми данас живјели у слободи. По околним чукама, брдима и рововима широм фронта, од Чавашке градине до Главске и црногорске границе, погинуо је цвијет младости, момци у најбољим годинама који су били оличење храбрости и поштења, врхунски спортисти, људи и домаћини, од браће Видаковић до покојног Небојше Машића, који је погинуо на Градини, Шегрта, Андрија, Блажа Станковића, Михајла Поробића, Александра Маслеше, других хероја и витезова који су дали животе да би ми данас живјели у миру и слободи.
Нажалост изгинули су понајбољи међу нама, најхрабрији и најистакнутији, што је можда и разлог нашег послератног пада и посрнућа, јер сам увјерен да се не би данас дешавала оваква узурпација друштва да су рат преживјели војвода Неђо и Саво Видаковић, Раде Радовић и остали витезови нашег доба чија имена многи од нас нису достојни ни да помену јер смо погазили и заборавили идеaле за које су се они борили и дали своје младе животе. Кад поново изњедримо овакве људске величине, кад нам они буду у узори у које ћемо се огледати и пратити, доћи ће до напретка и обнове.
Слава херојима и витезовима, покој души и лака земља Ристу Милановом Видаковићу, његовој браћи и свим осталим јунацима који положише своје животе за мир, отаџбину и слободу.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
