• У сам конац 1610. године, неколико жена из села Мркоњић, у Попову Пољу, с његове источне стране, порађало је Анастасију Ану Јовановић, жену Петрову, док је овај са комшијама закривен дебелим и оштрим леденицама пушио испред трошне кућице.

А какав је вакат дошо, боље и женско, него да је мушко!, рекао је Петар ни сам не вјерујући у то што говори, јер, буде ли имало бистар, наочит и без фалинке, ето Турака по њ’, у јањичаре!

Па, јес, рече још нетко од окупљених, а жена с врата, руку умрљаних крвљу и љепљивом постељицом, објави: Мушко је Петре, нек’ ти је жив и здрав! Оће ли бит Стојан, како си рек’о?, зачула се Анастазија иза залеђена пенџера, а Петар рече, Оће, што не би био!

Дјечак који ће постати светац

Тако некако на овај свијет дошао је дјечак који ће постати светац, а какав светац, илустрираћу дјелимице лијепом опаском Балше Брковића, који, пишући о свим црногорским (нема разлога да га и Црногорци не држе за свога!) свецима, написа и ово:

„Иначе, било је примјетно у вријеме ескалације новокомпонованог вјерништва да је његов култ од новопечених православаца најрадије прихватан. Једно вријеме, у ширем друштву нијесте могли поменути овога свеца, а да сви около не промрмљају ‘Слава му и милост’ и мало поустану. А моћ да се Црногорац у свакој прилици подигне са столице такође говори о снази његовог култа. И данас, за лијепог времена, док шетате подгоричким улицама, па вам се деси да наиђете на каквог сликара аматера што нуди своје визије свијета рађене према туристичким разгледницама, примијетићете да је апсолутно најфреквентнији мотив – манастир Острог.(…)“

Снага његове светости у православном свијету овдашњих народа је неупитна, а поштовање у нараштаја припадника других вјера које се одувијек овуда с православљем дотицаше у његово име, очувало се и до данас. Страх од одвођења у јањичаре или изнимна даровитост и бистрина малога Стојана, најлогичнијим су разлозима што ће га отац, кад је Стојан порастао до ђечачића спремног на прва слова, ако ће их му тко показати, а једино у манастиру у Завали живјеше такви, пренијети преко поља, прегазити Требишњицу и избјећи стражу на дрвеном мосту, те га предати монасима, не слутећи ни они, ни он, о каквом се дјетету заправо ради.

Већ је знао наизуст бројне, његовом нараштају потпуно непознате, а и старијима комплициране молитве, изучио је сваку коју су му родитељи знали изговорити, но, ускоро ће их у њих нестати, јер поштени сељаци знадоше онолико колико је једној вјерничкој обитељи било сасвим довољно, многи Мркоњићани нису их познавали ни изблиза толико, па је Петар дојавио монасима да би га довео ако се отац игуман слаже. Слаже, што се не би слагао.

Није неважно ни споменути да је игуман Серафим био Петров брат. Затварање манастирске капије за дјечаком значило је будућност сигурнију неголи за другу дјецу тога времена, па ако се и не замонаши – гладан бити неће и вазда ће монасима нешто помагати. Само нек’ Турцима на очи не излази, особито онда када се упуте у потрагу за будућим ратницима.

Прије десетак година др. Јустинијан Поповић написаће пригодну и разумијевању врло доступну књигу Житије Василија Острошког Чудотворца, у којој ће записати:

„(…) Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама.

Читајући књиге и речи Светих Отаца, душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. (…) Све време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог.

После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. (…)“

Е, сада овдје ваља ускочити. И други извори, наиме, тврде да се језуитима и бискупу дубровачком нимало не свиђе толика народна залуђеност за калуђером који је друговао чак и с једним хајдуком, а најславнији тог времена би Бајо Пивљанин, који је на муке стављао Турке од Пиве до Неретве; навраћао је Василије, светац будући, и у католичке и муслиманске куће, што се у његовом редовничком братству те у врху цркве којој се предао, и није одвећ цијенило, нитко није волио превелико „лизање“ с народом, особито ако тај народ „није“ његов.

Пет година тешке болести

Но, како су Василију сви истим језиком зборили и сви сличне невоље имали, сви су били и његови, макар на други начин вјеровали и своју вјеру исповиједали, баш као и муслиманка Фатима, у вријеме када ће се заувијек настанити у тврдој стијени Острога, не овог заваоског, него оног црногорског, с којега се виде и друм и ријека, из манастира усађеног у стијену, очито само светим људима намијењеног, о чему је Поповић записао: „6. маја 1964. године муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко доведоше тешко болесну, такође муслиманку, Фатиму на Острог. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година.

Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала: ‘Нећу тамо да улазим’. То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад.

Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење да је за кратко време била сва мокра.

То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: ‘Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли’. То изговори па припаде целивати живот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло, прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.(…)“

Попис његових исцјељења дугачак је и нитко никада ни у једно од њих није посумњао…

Драган Маријановић/Oслобођење.ба