У гимназијама Републике Србије прије неколико година уведен је наставни предмет језик, медији и култура, чији садржај једним дијелом обухвата медијску писменост. Међу просвјетим радницима у Републици Српској незванично се говори о увођењу сличног наставног предмета. Стога се не чини сувишним размотрити сврсисходност ове образовне иновације из угла једног наставника историје. Из истог угла могуће је сагледати унапређење циљева и садржаја наставних материјала на којима ученици Републике Србије стичу медијску писменост.
Овакав наставни предмет требало би да оспособи ученике да процијене истинитост информација које добијају посредством разних врста медија, односно да разликују истините од неистинитих вијести. Значај ове вјештине је драгоцјен за генерације које одрастају у дигитализованом свијету у коме за врло кратко вријеме долазе до жељене информације. Међутим, знатно је теже процијенити истинитост таквог садржаја, као и препознати лажне садржаје који се сами намећу и шире, чак и када се за њима не трага. Свједоци смо да неистините вијести могу угрозити здравље људи, као на примјер ширењем теорије завјере о наводним чиповању приликом вакцинације против вируса Kовид 19. Поред одлука из свакодневног живота, фокус медијског манипулисања представља и утицај на политичке изборе грађана. Стога се чини да овај наставни предмет још више добија на значају у политички трусним подручјима.
Анализом медијских манипулација кориштених у прошлости, ученици донекле могу увјежбати уочавање нетачних или тенденциозних аргумената, као и упознати неке од непромјењивих принципа ширења лажних информација. Млади људи би требало да анализирају на који начин су средства јавног информисања настојала или успијевала обликовати ставове јавног мњења. Таквих примјера је много, али су типични пропагандни материјали нацистичке Њемачке. Са временске дистанце, ученици би морали да уоче нетачне аргументе којима ови материјали обилују и начине на који се они користе. У том контексту важно је анализирати методе којима су медији злоупотребљавали патриотска осјећања, те тенденциозно тумачили узроке економских и политичких криза. Разматрањем више примјера потребно је указати и на могућност манипулисања истинитим догађајима, мијењајући им контекст. Свакако да је поред примјера из нацистичке Њемачке могуће разматрати пропагандне материјале Независне Државе Хрватске у контексту њене антисрпске или антијеврејске политике.
Осим пропаганде, за овакав наставни предмет погодни су медијски материјали који један те исти догађај тумаче сасвим другачије. Ученици би требало да спознају на који начин и које врсте аргумената потпуно супротно интерпретирају медији које контролишу супротстављене друштвене групе. У новинским чланцима, политичким говорима и плакатима сваке стране потребно је уочити елементе евентуалне тенденциозности.
Поред медијских манипулација двадесетог вијека, наставни садржаји би требало да укључују тумачење различитих историјских фалсификата. Хисториа Аугуста је назив за колекцију биографија римских царева коју је наводно написало шест различитих оновремених аутора. Научници су је прихватали као вјеродостојан извор, све док историчар Херман Десау (1856–1931) није оспорио вријеме настанка дјела, те утврдио да није у питању рукопис шест аутора већ једног. У сличном контексту могуће је тумачити фалсификат волуминозних Хитлерових дневника, које заправо Хитлер никада није написао. Осим кривотворења, било би сврсисходно анализирати разлоге који су византијског писца и хроничара Прокопија из Цезареје мотивисали да у неким од дјела неумјерено хвали цара Јустинијана, док се у својој Тајној историји обрушио на истог цара и његову супругу Теодору. Посредством ових материјала ученици могу анализирати непромјењиве мотиве који људе подстичу на ширење лажних вијести и препознати неке од начина ширења дезинформација које се у нешто измијењеном облику могу појавити и данас. Такав приступ би међу младим људима афирмисао значај критичког приступања информацијама и домете науке.
Узевши у обзир све већу важност медија, описмењавање у тој сфери омогућило би ученицима да успјешније врше важне животне изборе. Стога се може рећи да би увођење оваквог предмета, односно његово адекватно осмишљавање, било у складу са теоријом професора Џона Вајта, који сматра да је један од основних циљева образовања управо оспособљавање младих људи да успјешно доносе круцијалне животне одлуке.
Требињац Данило Ковач професор је историје у Гимназији Бањалука и виши асистент Филозофског факултета у Бањалуци на предмету Методика наставе историје. Екстерни је оцјењивач за историју у Програму међународне матуре. Његов мастер рад из области савремене историје добио је годишњу награду за истроријска истраживања Фондације „Слободан С. Беговић“, додијељене на Правном факултету Универзитета у Београду. Друге мастер студије завршио је на британском Институту за образовање, Универзитетског колеџа у Лондону. Тренутно је докторанд и стипендиста Универзитета „Ла Сапијенца“ у Риму. Боравио је на студијским путовањима на универзитетима у Версају, Сорбони, Бечу и Трсту, те на међународним семинарима у Берлину, Бухенвалду, Кану, Перону, Лондону и Риму.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
