Pixabay.com

Пише: др Немања Девић

Цела једна мања дрогерија, од шампона до пасти за зубе, остала ми је посејана по разним хотелима, од Чикага и Детроита, па до Москве и Петербурга. Колико се сећам, и два пуњача за мобилни, неколико књига, једном приликом и врло драг поклон – у журби ка ауту који је чекао да ме вози на аеродром излетео сам са рукама пуним кеса, и не осврћући се и не хватајући погледом дар којем се врло вероватно потом обрадовала нека спремачица… Једном и ципеле, једном пак јакну, у аутобусу сам скоро посејао нов, омиљени џемпер. А чарапа – не зна им се број. Али никад нисам више туговао него када бих заборавио или изгубио неки папирић, забелешку, нешто што је од тада постало бесповратно и ненадокнадиво. Једном ми је нестала и читава бележница, до тада напола исписана. Па се то поновило још једном. И није требало много скривеном параноику у мени да се активира, већ пошто ми у разговору на ту тему један брат шеретски добаци, сладећи се шприцером: “А где то да загубиш, па то ти је Удба брате мили!“

Историчар је у том свету вероватно ситна риба. И тешко ми је да поверујем да још увек постоји неко свевидеће око које мотри и на нас који књиге штампамо у тиражу од 500 примерака, или рука која је толико дугачка да би досегла и до наших библиотека, архива, канцеларија. Али, како заиста живе људи који су се налазили или се нађу на удару ових мера? Како после једног прислушкивања телефона, пресретања пошиљки или преметачине стана не живети као Илија Чворовић? Како да бар повремено из тебе не избије оно: “Оће централа да погреши једном, али не сто пута“, “овде све раде јавно, да не би изгледало тајно“, или да закључиш: “Није лепо, Јаковљевићу, да будем луд, а да то не знам.“ Колико ли су нам на тај начин отели приватности, колико откинули успомена, колико потенцијалних уцена направили?

У Србији 9. марта 2022. и даље говоримо о једном проблему који се јавио и 9. марта 1991, као један од кључних услова демократизације друштва. Мислим на закључане Удбине архиве и тајне досијее. Шта све чами по подрумима и таванима централе БИА и њеним испоставама по већим градовима, шта скрива понеки зелени кофер који и даље не мења позицију у канцеларији локалног начелника СУП-а, односно командира ПС-а, можемо само да нагађамо. Оно што могу поуздано да тврдим, као историчар који се професионално бави периодом 1941-1945, када је и зачела та страшна максима “Удба, то је наша судба“, јесте оно у шта сам и сам имао увид. И нећу о досијеима који се још увек односе на осетљиве и “осетљиве“ догађаје и личности из 1980-их и 1990-их, већ управо о ономе што се тиче давно окончаних догађаја из 1941, 1945, 1950. године.

Поуздано можемо да кажемо да су доступни документи који се односе на тај период само остаци остатака, делови мозаика некадашње архиве УДБ/СДБ, који је дословно истријерен након пада Ранковића 1966, а потом и касније у више наврата очерупан, да ли системски и по директиви, или од приватних лица која су сматрала да им припада право да отуђе документе који им помажу за писање фељтона, трговину подацима или нешто треће. Земље Источног блока и некадашње чланице Варшавског пакта одавно су, углавном још у процесу евроинтеграција, разрешиле ове проблеме: док су 1990-их и почетком 2000-их у јавност излазиле тајне из комунистичких скривница у Словачкој, Пољској, Мађарској, пљуштале су и оставке политичара, ректора и надбискупа, чија су имена могла да се нађу у списковима сарадника тајних служби и учесника у не баш часним работама. Куд и камо транспарентније, чини се и храбрије, у суочавање са тоталитарним историјским наслеђем, кренуле су и земље из српског окружења, попут Словеније, Хрватске, Бугарске, чак и Албаније. После једне кратке “авантуре“ из 2001, када је на неколико месеци заинтересованим лицима омогућен увид у њихова лична досијеа (али уз затамњивање кључних личности и догађаја), или периода 2005-2013, када је БИА у неколико таласа предала један део декласификоване грађе Државном архиву Србије, удбашке архиве и даље остају под кључем.

Останимо у официјелним оквирима: у Државном архиву Србије данас се чува око 80.000 досијеа која се односе на период 1945-1965. године. “С обзиром да поступање са досијеима преузетим од Безбедносно-информативне агенције није уређено одговарајућим законом, грађани не могу остварити увид у досијеа, али могу добити информацију да ли се у Државном архиву Србије налази одређени досије. Копије докумената из досијеа доступне су само вишим судовима Републике Србије, пред којима се воде поступци за рехабилитацију лица“, стоји у вези са њима обавештење на сајту ове установе. Постоји и део грађе који је доступан јавности, али само у научно-истраживачке сврхе. Будући да сам имао увид у ту групу докумената, јемчим да се у њима не крију никакве државне тајне које би угрозиле безбедносни поредак земље. Међутим, увид је и даље ограничен, чак и истраживачима, тако што се грађа добија у прилично растегљивом временском интервалу, за њу не постоје никаква информативна средства, скенови и копије су ограничени на 10% грађе по збирци (што ће рећи да из потенцијално драгоценог елабората од 100 страница можете да фотокопирате до 10 страница), у грађи из саслушања вам и сада затамњују лична имена, коначно, и службеник може да вам онемогући приступ одређеним фасциклама уколико оне не одговарају ужем опсегу ваше теме.

Слично је и у Војном архиву, где максимално усложњен систем рада практично онемогућава приступ и оним фондовима и документима који се званично воде као доступни и отворени. На тај начин, онемогућава се сагледавање српске ратне драме 1941-1945. у тоталитету. Ипак, не би се могло рећи да ту трпи само историјска наука. Многи антихероји остају званично хероји, многи јунаци прекривени су велом заборава…

Једног не тако скорог дана, када се ова ситуација можда промени, добићемо потпуно другачију перспективу на нашу прошлост и другачије вредновати многе историјске личности. Европски парламент је у оквиру својих извештаја о борби против организованог криминала на Западном Балкану у више наврата, последњи пут пре мање од пола године, препоручио овдашњим властима и отварање тајних досијеа; ти закључци су овде тек стидљиво поменути и о њима никада није покренута јавна расправа. Немојмо се зачудити ако сутра будемо пронашли читав низ имена из нашег јавног живота, од политике и дипломатије, преко привреде и бизниса, естраде, спорта, па све до просвете и цркве, где започињу свој успон као људи службе. Из тих почетних “дилова“, било да су долазили као последица различитих принуда и уцена, или из жеље за напредовањем пречицом, створиће се и читави кланови и династије који делују из сенке деценијама. Можда ће се међу њима наћи и неки наши идоли, учитељи, драга лица из дечачких дана. Али ће бити значајно да их, без икакве горчине и осветољубивости, тада просто дескрализујемо. Но има ту и једне битности на коју указује Бећир Вуковић:

“Знамо – ко је ко – у култури, знамо – ко је ко – у политици, знамо – ко је ко – у новинарству, али не знамо са ким сједимо у кафани, не знамо – са ким живот проведосмо – не знамо ко је комшија – не знамо – ко буши партију, не знамо чиме се цијелог живота – успут и ладом са сламком међу зубима – бави рођак, не знамо – зашто је ближњи толико далеко – не знамо ко су полицијски лешинари – доушници – шпијуни…“