РАГИБ ХАЛИЛОВИЋ – ХЕРОЈ СА ГРБАВИЦЕ!

  • На градском гробљу у Доњим Миљевићима у Источном Сарајеву, заједно са својим суграђанима, српским цивилима и браниоцима, укопан је Рагиб Халиловић звани Ракац, припадник 1. сарајевске бригаде ВРС.

Због јуначких дела и хуманости исказане током рата Рагиб је у народу стекао епитет “Херој са Грбавице”. У сећању својих комшија, сабораца, суграђана остао је упамћен као човек великог срца, храбар, частан, поштен, спреман увек и свакоме да помогне. Рагиб је рођен 17. марта 1958. у Сарајеву, живео је у сарајевском насељу Грбавица, где се школовао и провео најлепше дане свога живота. Тај живот иако није потрајао дуго, био је испуњен и богат прелепим успоменама, делима, личностима а сећање на овог великог хероја не бледи.

Рагиб је био део раје са Грбавице, ведрог духа, увек насмејан и позитиван. Имао је пријатеље међу припаднцима свих народа а своју Југославију волео је највише на свету. Залагао се за братсво и јединство, за једнакост и равноправност народа и мањина, и зато му је слом наше заједничке државе веома, веома тешко пао.

Убиством старог свата на Башчаршији, 1. марта 1992. започиње рат у Босни и Херцеговини, постављају се барикаде, започињу пребијања и злостављања Срба а формирају се и први логори за Србе. Тих логора само у Сарајеву је било 124, док их је на подручју шире БиХ било 546. Људима, хуманистима као што је био и Рагиб тешко је пала чињеница да се људи убијају, муче и протерују само зато што су Срби и православци. Међу првима је обукао униформу и стао на браник отаџбине. Бранио је себе, своју породицу, своје комшије и пријатеље, своје суграђане са којима је одрастао од фашизма и зла које је разарало Југу.

– Најмање је то био рат Срба и Муслимана, то је био сукоб добра и зла, нас поштених људи са Грбавице, Срба, Муслимана, мјешовитих бракова, који смо се крили по подрумима који смо даноноћно терорисани по Грбавици, Врацама, Вогошћи, Илиџи, Илијашу са једне стране, и фашизма, зла и мржње коју су показивали припадници војске Алијине Армије БиХ који су нас три ипо године терорисали и убијали. То је био сукоб добра и зла. Многи муслимани поштени су узели оружје у руке и бранили и себе и нас од Алије и тих терориста тамо, бранили су дјецу и жене који су били највеће жртве тог терора. Хиљаде хиљада људи, не само Срба, него и муслимана, Хрвата је пребјегло из муслиманског дјела сарајева, тог Алијиног логора, управо на Грбавицу, долазили су људи модри и крвави из алијиних логора, долазиле су силоване Српкиње које су преживјеле пакао прави тамо…И Бошко и Адмира кад нису могли да издрже притисак и пријетње пошли су на Грбавицу да се спасу, али их муслимански снајперисти убише… – сведочила је Милица, становница Грбавице, која је читав рат провела у овом насељу.

Нису сви били за идеологију убијања, силовања и етничког чишћења какву је заговарао злочиначки Изетбеговићев режим из Сарајева. Није Рагиб желео да убија своје комшије Србе, није желео да учествује у стварању исламске државе Босне и Херцеговине, није желео да ратује за болесне идеале и циљеве…био је одлучан у својој борби да сачува мир и суживот. Био је представник свих оних поштених Сарајлија који нису желели рат, који су били за суживот, међусобну толеранцију и праве људске вредности.

Храбри Рагиб није могао мирно да посматра како Алијини екстремисти убијају и тероришу недужан народ. Тешко му је падала свака вест о смрти било ког човека, нарочито цивила. Зато је одлучио да се до смрти бори за мир и слободу. Стао је у заштиту свог града и свог народа, онако како нико то није умео. Био је пример свима на бојном пољу, како војницима тако и цивилима чији су животи били итекако угрожени у том страшном периоду.

Био је правичан, поштен а никако осветољубив. Његово име је симбол јунаштва и храбрости и златним словима ће остати уписано у историји. То је био јунак са јасном визијом и са јасним принципима! Грађани Грбавице управо га у таквом сећању и чувају, памте и помињу.

Рагиб је био скроман младић и обичан човек из народа којем су људи итекако веровали, кога су сви волели, поштовали и ценили. Био је неустрашив и увек спреман за акцију. Једини циљ и Рагиба и свих других хероја био је да заштите ту децу, те мајке и недужан народ који су заиста били на ивици истребљења.

Многи Бошњаци одлучили су да остану на ратној Грбавици и да поделе ратну судбину са својим комшијама. Нису желели да напуштају своје домове, већ су остали због чега су врло брзо путем Алијиних медија проглашени “издајницима, четницима, шпијунима”. Салвама увреда и лажним оптужбама режим Алије Изетбеговића правдао је убијање цивила што на Грбавици, што у другим општинама Источног Сарајева. Више стотина Бошњака-муслимана убијено је и рањено у гранатирању и снајперском деловању Алијине тзв. Армије БиХ по Грбавици. Међу жртвама је било највише жена и деце.

Главна сестра у операционој сали у Војној болници “Коран” Душанка Цицовић каже за Срну да је та здравствена установа радила у готово немогућим условима: “Болница на Корану, захваљујући стручности тадашњег кадра, функционисала је у тешким условима, али, упркос свему, Пале никада нису имале бољу здравствену заштиту него у току рата. Цицовићева наглашава да су у складу са Хипократовом заклетвом приступали и професионално се односили према свим пацијентима без обзира на националност.

“Једне прилике довезли су нам мајку и кћерку муслиманске националности са Грбавице које је погодио снајпер док су ишле по храну. Мајка је била слијепа, а задобила је повреде обје поткољенице, док је дјевојчица погођена у препону, у главну артерију. На сву срећу није искрварила и успјели смо је спасити”, присетила се Цицовићева злочина који је муслиманска тзв. Армија БиХ починила управо над бошњачим / муслиманским становништвом. Она је навела да у том ратном периоду није било радног времена за медицинско особље. “У свако доба дана или ноћи, у зависности од потреба службе, долазили смо на посао и радили, а особље које је било и смјештено у болници на сваки звук сирене трчало је до санитетског возила да помогне”, прича Цицовићева, додавши да нико од запослених није знао за умор, а све у жељи да се што више рањеника спаси. Болница је била препуна рањених пацијената, и Срба и Хрвата и Бошњака. Рањавања су најчешће настајала као последица снајперског деловања али и гранатирања.

Сарајевско насеље Грбавица једно је од симбола ратног страдања српског становништва. Ово насеље је симбол отпора, херојства и непокориве снаге њених грађана. Грбавица је током рата била опкољена са свих страна муслиманским положајима и као таква даноноћно изложена гранатирању и снајперском деловању.

Спровођењем забрањеног опсадног начина ратовања на Грбавици (баш као и у осталим деловима Источног Сарајева) је вршена координисана, дуготрајна, распрострањена и систематска кампања (војна стратегија) гранатирања и снајперског деловања по српском цивилном становништву и по цивилним објектима из артиљеријског и пешадијског наоружања од стране муслиманске “Армије БиХ”. Даноноћно су на мети гранатирања и снајперског деловања биле здравствене установе, цркве, школска игралишта, небодери, стамбене зграде, пијаце, вртићи, стамбене зграде..Цивили на Грбавици али и другим деловима Источног Сарајева су убијани док су се бавили егзистенцијалним пословима, затим на улици, у становима и кућама, у редовима за воду и хлеб, у колима хитне помоћи, у нападима на болнице, трамваје и аутобусе, док су присуствовали сахранама или свадбама. Децу су снајперисти убијали док су се играла испред кућа, ходала крај родитеља или се враћала из школе…Током агресије убијено је 1012 грађана Грбавице свих националности, међу којима и двадесет двоје деце. Гранате и снајперски меци убијали су и рањавали и Бошњаке и Хрвате, због чега су неки још те 1992. јавно протествовали и молили Алију Изетбеговића да престане са терором. Највећи број Бошњака на Грбавици управо је и страдао од граната и снајпера алијине војске.

Рагиб је своје задатке обављао часно и поштено. Саборци о њему имају само речи хвале. Његов ведар дух, жеља и спремност да помогне, заштити, одбрани били су његов заштитни знак. Рагиб је погинуо 19. маја 1993. године а своје име уписао је вечно у легенду.

О овом хероју са Грбавице требамо говорити! Пред то спомен обележје у Миљевићима требали би се одржавати историјски часови како би и генерације које долазе научиле важне животне лекције, од тога шта значи бити херој и волети свој град, своју земљу и свој народ до смрти. То спомен обележје јесте и мора бити и остати мост помирења и место поноса и славе. Причајмо о Рагибу, пишимо о његовом херојству у књигама, снимајмо о томе филмове, серије, документарне емисије…назовимо по њему тргове, улице, установе…немојмо дозволити да заборав покрије све оно што вреди, сачувајмо сећање!

istinapravda1000.blogspot.com

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар