Из jаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броjа невино пострадалих Срба, коjи су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дjелови одjеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци jедне пушке са мунициjом.
Пушка jе припадала усташи – jамару Мехи Делићу. Мехо jе са другим усташама, у Видовданскоj ноћи, под свjетлом батериjа и камионских фарова, у понор jаме дубок 40 метара, гурао своjе српске комшиjе. На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшиjску реч похватани, затворени и мучени у Дуванскоj станици у Домановићима.
Нису сви очаjавали.
У току превоза до jаме, неки од њих су, трпећи jаке болове, савиjали и кидали жицу са своjих повезаних руку. Троjици Шотра jе тако успjело бjекство.
Илиjа Шакота ниjе имао прилику да побjегне. Јасна му jе била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када jе код отвора jаме препознао Меху Делића, друга из воjске.
Ниjе тражио милост, већ jе гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му jе пришао а Илиjа га ухвати за каиш и повуче са собом у jаму.
Усташе су тада прекинули ликвидациjу и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак, нису у своjим редовима нашли jунака коjи би се спустио, па jе Мехо остао међу своjим жртвама.
Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у jаму Хумац, коjа се налази уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.
Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.
Нађена пушка у доњим слоjевима костиjу, приликом ексхумациjе 1990, отклонила jе сумње.
Мученик Илиjа Шакота, коме се исте 1941. године родио син jединац и коjи jе као посмрче понио очево име.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
