Промовисана књига „Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини“

  • У градској општини Нови Београд 10. фебруара представљена је књига Марије Јововић „Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини“. Ауторка је овом књигом жељела да сачува сјећање на свог оца, и ширу јавност упозна са његовом личношћу, његовим животом и великим патриотизмом.

А истина је била непозната више од пола вијека.

Била је сриједа, 10. априла 1957. године. Шеснаест година од формирања геноцидне творевине Независне Државе Хрватске, њен поглавнк Анте Павелић, шетао се у вечерњим сатима предграђем Ломас де Паламор у Буенос Ајресу.

Сат је откуцао 21 час, када се у мрачној улици Санчез зачуло пет хитаца из пиштоља. Атентатор је са два метка ранио Павелића, који је двије и по године касније преминуо у Шпанији.
Нагађало се да је УДБА наручила убиство, ковале се разне теорије ко стоји иза атентата. Тврдило се да иза атентата не стоји Броз, него Слободан Пенезић Крцун и Милан Стојадиновић.

Када се распала Југославија атентат је пао у заборав, али пред сам крај бурног 20. вијека, Благоје Јововић се након 55 година (1999) вратио из Аргентине у отаџбину и у манастиру Острог признао митрополиту Амфилохију да је он човјек који је пуцао у Анту Павелића. То није био моменат након којег је само шира јавност сазнала за овај Јововићев подвиг, него је тада и његова породица, супруга и ћерке, сазнала да се он осмијелио на тај јуначки чин.

Ко је био Благоје Јововић?

Основну и средњу школу завршио је у Даниловграду, похађао је и Војну академију у Билећи одатле је послат у Струмицу да брани границу од Њемачке. Ту је без било чије команде пуцао на Нијемце и за то је добио одликовање. Послије кратког ратовања упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима. Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије и сила Осовине. Тада је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима. Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби, већ је прешао у четнике код пуковника Баја Станишића који му је прије рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Године 1943. био је премјештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, и постављен за водника у штапској чети.

Марта и априла 1943. године учествовао је у борбама у Херцеговини против комунистичких снага. Послије рата је отишао у Аргентину из Ђенове када је имао 24 године.

Петар Ђурђев: Анте Павелић је створио пакао на земљи

Директор историјског архива Града Новог Сада Петар Ђурђев каже да се многи питају зашто као хришћанин доласком на ову промоцију слави човјека који је потегао оружје да убије другог. Навео је да је врло битно да се зна шта је Анте Павелић који је примио та два метка радио у свом животу и тада ћемо схватити да му је то била и премала казна, јер је створио пакао на земљи.

– Начинио је највећу бол српском народу од оног момента када смо формирали своју државу на Балкану. Носилац политике која је на крају резултирала геноцидом над српским народом био је усташки покрет. На његовој мети нису се само нашли Срби, него и Јевреји, Роми.

Ђурђев каже да је та идеологија усташког покрета имала коријене у старој Франковачкој странци права.

– Припадници странке и главни идеолози, укуљујући посебно првог међу једнакима Анту Павелића, будућег поглавника НДХ, основали су 1928. године организацију која је почетком јануара 1929. названа Усташка хрватска револуционарна организација. Та организација је до 1931. образовала већи број центара у земљи и иностарнству, почевши од Италије, Аустрије, Мађарске, Њемачке, Сјеверна Америке, а у Буенос Ајресу у Аргенитини је већ тада формиран усташки центар.

Мусолини пружао подршку усташком покрету

Усташког покрета не би било да није било Мусолинијеве фашистиче Италије, он је дао пуну логистику и новчану помоћ, да се тај покрет развија до Другог свјетског рата.

– Резултат те помоћи је свакако било и мучко убиство краља Александра Првог Карађорђевића 9. октобра 1934. И наравно Павелић је добио сигуран егзил у Италији, гдје је сачуван од било каквог прогона. Антисрпски ставови нису били укоријењени само у оном екстремном усташком покрету већ и тада најпопуларнијој странци међу Хрватима, која се звала Хрватска сељачка странка.

Крајње радикални ставови ХСС-а били су под утицајем већ поменутих Франковаца, римокатоличког клерикализма и усташког покрета.

– Полазна тачка, то немојте никада да заборавите, у генези настајања геноцидне политике према Србима, поред укоријењене и распламсане вјерске нетрпељивости свакако су били ставови Анте Старчевића, оца идеологије хрватског државног права. И дан данас када прођете свим већим градовима видјећете да се тамо углавном главне улице зову по Анти Старчевићу, бројне школе носе име по Анти Старчевићу, а тај је човјек шездесетих година 19. вијека утемељио пут настанка Хрватског покрета.

Непотписивање Конкордата значило је смртну пресуду за Србе

Доласком Алојзија Степинца на чело Загребачке надбискупије Римокатоличка црква постаје главна установа која усмјерава хрватски народ, а темељно реорганизована Католичка акција постаје главни инструмент спровођења ове политике према народним масама.

– Немојте никада заборавити када причамо о крвавим литијама из 1937. године, када се на улицама Београда бранило православље, тај моменат када су југословенске власти одбиле да потпишу срамни Конкордат (Уговором би Римокатоличка црква у Југославији добила знатна права на пољу образовања, социјалних и хуманитарних дјелатности) са Католичком црквом, то је била смртна пресуда и Краљевини Југославији као и православнима.

– Павелић је сакупљао људе покушао да направи једну озбиљну организацију и наравно покушао да се ослони на све снаге које су могле да га подрже. Оно што је невјероватно након споразума са Италијом између Краљевине Југославије и Краљевине Италије дозвољен је повратак једног броја усташа у Хрватску након чега су они почели отрганизацију свог покрета. Тако да се они једним дијелом везују и надовезују на католичку Акцију коју је направио Степинац, а такође користили су и бројна друга друштва као Домагој, Узанице, Крижаре, Усташки свеучилишни центар и други… То је омогућило разграњавање мреже усташког покрета и спремност да се изврши оно што се догодило 1941. године.

Хрватска Хрватима

Српски дио државе 27. марта 1941. године је одбио понуду Њемачке да стане на страну зла и кренуо је да се бори за идеале правде и слободе.

Петар Ђурђев се присјетио једне емисија који су снимали у оквиру пројекта Српска читаоница, и направили неколико сати материјала о усташкој НДХ, и у једној од њих је његов саговорник Никола Бањац рекао да је било правило ако је неко желио да постане усташа имао је три задатка да обави: да опљачка Србина, да убије Србина и да силује Српкињу.

– То у документима нигдје нисам нашао, али неколико дана послије те емисије јавио ми се човјек којег познајем 30 година, и један дио његове фамилије су Хрвати који су живјели у Земуну. Испричао ми је причу да су његовом рођаку то ставили као задатак, али он је показао довољно људскости, није као други пасивно пристао, препливао је Дунав и побјегао за Београд.

Никада се није догодило у историји свијета да једна држава ријеши да уништи готово 30 посто своје цивилне популације. Власти НДХ су спроводиле бескомпромисну политику асимилације, протјеривања и физичког уништавња несрпског становништва, првенствено Срба и Јевреја како би идеју о великој Хрватској етнички и хомогеној и националној чистој држави учинили реланом. Срби су стављани ван Закона, уклањани из службе, ограничавано им је кретање , забрањена је ћирилица.

– То увијек волим да напоменем, који год је освајач прошао нашом напаћеном српском земљом, прво што је бранио била је ћирилица. Да ли причамо о Аустроугарској у току Првог свјетског рата, или причамо о Хортијевој Мађарској или НДХ, ћирилица је увијек некоме сметала и морала је бити уништена.

Анте Павелић је називан заштитиником хрватског народа, оцем хрватских сељака, он је требао да постане човјек који брани Хрватску од комунистичке, српске и јеврејске завјере.

– Натписи „забрањено за цигане, Србе, Јевреје и псе“ појавили су се одмах послије 10. априла. Предузете су и мјере да се уколне имена мјеста, трагови ћириличног писма, назив српско-православни који је замијењен са грчко-источним уведени су прописи о обавезном ношењу траке Ж, као жидов. Мали број људи зна да су Срби морали да носе плаву траку са словом П.

Врло брзо су формирани и логори: логор Даница код Копривнице, Керестинац код Загреба, Јадовно на Велебиту, логор у Госпићу, логор на острву Пагу, Крушчица у близини Травника, Стара Градишка, Лоборград Ђаково, Тења код Осијека, Јастребарско, логор у Руми, Лепоглава, Јасеновац, Сремска Митровица…Осим концлогора постојали су и три исељеничка логора у Славонској Пожеги, Бјеловару и Цапрагу код Сиска.

– Уз терор држава је увела и програм преобраћења који је функционисао само на папиру, што је фактички значило да ко није желио да пређе у римокатоличку вјеру постао је отворена мета. Дошло је због тога до великог процеса прекрштавања Срба, све то је имало велику подршку католичке цркве. Усташки покрет је у својим начелима истакао да Хрватска мора припасти хрватском народу и да мора бити очишћена од оних који су за њих највећа срамота.

Срби су на простору НДХ стављени ван Закона, сваком је било могуће да покаже прстом на српску кућу, да обешчасти српску дјевојку или да убије Србина, што је довело до огромног таласа страдања.

– Никада немојте да заборавите један од главних елемената је била и пљачка, усташе су дошле до великог броја имовине, а преко те имовине и то је највећа трагедија, Павелић је себи плаћао пут и угодан живот у Аргентини и Шпанији.

Ђурђев је своје излагање завршио причом, која објашњава зашто је било битно да се у српском роду роди један Благоје Јововић.

Цитирао је извјештај италијанског официра Андреа Лузана који је писмо послао свом вођи Мусолинију гдје је покушао да каже шта се догодило у Пребиловцима.

Драги Дуче,

Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао…У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Злочинци су најприје, на смјену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред дјецом убили. Силовали су и дјевојчице од осам година. За све то вријеме пјевао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!

– Сада се враћамо и на почетак оног што сам рекао, зашто је било важно да се створи један Јововић, па управо због тога у оном моменту када наша држава није ни у једном наша, него југословенска, што је ипак било једно срце у јунака које је вило спремно да понесе терет на себе, и покуша да освети оно што је вапило ка небу. Ако ништа друго да не заборавимо гдје су и зашто поклани.

Марија Јововић подијелила је са публиком реченицу коју јој је отац увијек изговарао: „ Људи умиру када их више не памте!“

– Зато ме данас испуњава великим поносом и радошћу када видим велики број људи који воле и цијене Благојево дјело и схватам да ће он увијек живјети и остати у срцу српског народа. И у сваком човјеку који памти геноцид у Јасеновцу.

Да је то заиста тако потврдио је и велики аплауз након извоворених Маријиних ријечи.

– Благоје нас је као отац много научио, усадио у нас поштовање и љубав према ближњима, толеранцију и труд у сваком погледу. Посебно нас је учио да се достојанствено носимо са неуспјесима и тешкоћама у животу. Прије свега да будемо одговорни за сопствене поступке.

Јововићева каже да је особине као што су херојство, патриотизам, жртвовање, понизност, и ћутање наслиједио од својих предака, од Бјелопавлића гдје је од малих ногу посматрао своје претке, посебно свог дједа Лазара, коме се дубоко дивио.

– Никада није изјавио мржње или огорченост, никада није био окрутан према другима, већ је увијек будио њежну љубав. Добио је Орден за патриотизам, храброст и одбрану земље.

Перон пружао уточиште злочинцима

Дошавши у Аргентину Благоје Јововић се полако укључивао у аргентинско друштво, радио је много послова. Коначно се промашао у металуршкој индустрији.

– Без обзира на све није заборавио своје патриотске дужности. У књизи разоткривам период за вријеме рата и послије рата, гдје разоткривам саучесништво тајних служби и католичке цркве, у машинерији која их је скривала попут пацова у ватиканским ходницима. У Аргентини још не желе да признају основну улогу коју је генерал Перон имао у довођењу нациста и усташа послије рата, и кључну улогу коју су они имали као Владини савјетници у техникама мучења.

Нацисти и фашисти су, како каже Марија, били су пријатељи диктатора Перона, уз све накнаде и почасти које су за то добили. Добили су лажне идентитете и уживали у злату и имовини оних које су масакрирали и мучили, истријебили у концентрационим логорима. Врло мало је било оних који су изручени и којима је суђено.

– У другом дијелу књиге приказане су Благојеве карактеристике које су га навеле да изврши атентат. Младић који је дошао из далеке земље, који је својом пушком бранио своју земљу од нациста, није заборавио никога од оних који су у тој борби изгубили живот. Још није био основао породицу, када је прочитао вијест о Павелићевом боравишту и срце му је тада експлодирало. Његов патриотизам је био исти као прије. Благоје Јововић није био терориста, није био плаћени убица, или агент Удбе. Он је велики јунак и велики српски херој.

Небојша Жугић, директор Арена ченелс групе изразио је задовољство што је Арена помогла ову промоцију.

Драгиша Симић све присутне је поздравио здравицом, а своју књигу Здрав Србине мој поносу уручио је Марији Јововић.

 

Текст и фото: Драгана Бокун
Извор: Савез Срба из региона / Српско коло

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар