Слободна Херцеговина » Мученичка смрт четника дон Јерка са Крка

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Зашто се нисмо бавили везама дубровачких и четника са оствра Крка и посебно дон Јеролимом – Јерком Гршковићем, римокатоличким свештеником, гимназијским професором, глагољашем, филологом, политичарем Демократске странке, духовним пастиром Равногорског одреда отока Крка у склопу 503. корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО)?

Ово питање су поставили поједини чланови Удружења „Ћирилице“ , после промоције књиге „Госпара др Мате Грацић“ у Требињу. Прва помисо је била да су Крк и Дубровник спајале соколска организација. То овога пута није био случај.

Због своје љубави према рукописним књигама и намере да за своју колекцију купи неке записе на глагољици др Мато Грацић је преко Организације југословенских националиста (ОРЈУНА), успотавио контакте са појединим члановима Старославенске академије са Крка. Оснивањем Старославенске академије у Крку године 1902. учињен је велик корак у правцу научног проучавања, вредновања, али и очувања глагољашке баштине у целини. Афирмисано је старославенско богослужје или како је то изричито наведено у Правилима Старославенске академије (која су одобрена 12. јануара 1903. у Трсту), „сврха је Академије је његовати старославенски литургични језик те промицати његово учење, гајити глагољско црквено пјевање дотјерават га, да буде одговарало црквеним прописима“ (§ 1.). Идејни зачетник и покретач Старославенске академије био је крчки бискуп Антун Махнић, иначе по рођењу Словенац.

Четници у Дубровнику током Другог светског рата

За глагољашки покрет везана су имена четири Гршковића са Крка. Према писању „Вјесника Старославенске академије „ др Атнун, каноник са Крка био је одборник у више сазива (члан најужег оперативног руководства Академије). Мате и Јерко Гршковић су били утемељитељи. Први је био умировљени вероучитељ са Крка и ревизор рачуна Академије у више мандата, а други пензионисани жупник из Врбника, и то још од 1902. године, када је оснивана Академија. Онда се 1913. године појавио и четврти Гршковић најмлађи – Јеролим – Јерко, рођен у Врбнику 1889. године, професор и свештеник, зверски убијен, после мучења од комуниста код Грижана (Цриквеница) 1943. године.

Истарска интернетска енциклопоедија, истиче да је „ Гршковић, Јеролим (Јерко), језикословац (Врбник, 14. II. 1889 – ?, 1943). Похађао је пазинску гимназију те богословију у Задру, гдје је 1913. и заређен. Славистику и класичну филологију студирао је 1921-25. у Загребу“.

Био је капелан у Добрињу, Дубашници и Врбнику и учитељ у Сушаку и Шибенику. У поменутој Истарској интернетској екнциклопедији записано је и следеће: „Редовито је објављивао прилоге о култури и језику. Критизирао је површан приступ врбничкому говору Р. Строхала (Наша слога, 1914., 28-30). Проучавао је глагољашку традицију Истре и доказивао њезину славенску старину те прикупљао глагољск рукописе (Истра, Крк), од којих је десетак откупила ЈАЗУ. Писао је о Тламчењу од муки господа нашего Исуса Христа (Истра, 1929., 6; 1932., 13) и о Кварезималу (Новости, 1938., 105) Ш. Гребла, о истарској старохрватској муки Исуса из 15.ст. (Обзор, 1928., 97), а из Молитвеника Бара Томашића (XVII-XVIII. ст.) објавио је Верси од порођења мајке Божје (Новости, 1937., божићни број).“

О политичком и ратничком ангажману дон Јеролима – Јерка Гршковића нема ниједног слова у хрватским медијима.

Никола Милованчев, историчар и правник из Љубљане, у тексту објављеном у дневном листу „Политика“ од 3. марта 2019. године, расветљава те догађаје у чијем центру је било страдање дон Јеролима-Јерка Гршковића и његових сабораца четника католика са Крка.

Милованчев пише да се први пут суочио с тим причама једног летњег дана 1974. у Цриквеници, кад је у полемици капетан туристичког бродића Винко Црнчић љутито узвикнуо „А ча је требало оних 40 младића побит?”

Касније Милованчев вели да је замолио капетана, да му каже о чему је реч. Објаснио му је да су партизани у време капитулације Италије, септембра 1943, убили групу невиних младића са Крка само зато што су се прикључили четницима.

Милованчев истиче да је после петнаестак година сазнао сам за постојање резолуције југословенских националиста острва Крк од 23. јуна 1943. упућене Дражи Михајловићу. У резолуцији се наводи (досад необјављено):

„У нашој борби ми смо увек стали уз српски народ, а против свих његових непријатеља, па и данас остајемо уз борбу, коју воде четници и војска под командом нашег вође Драже Михаиловића. Ако се буде земља федератно уредила, ми се вежемо уз српски дио народа, а не хрватски и тражимо, да се оток Крк одвоји од заједнице у којој би Загреб или његови политички представници имали представљати нашу вољу и наше расположење”.

Један део те резолуције објавила је 1986. др Фикрета Јелић Бутић, али су она и њен муж, историчар др Иван Јелић изгубили живот у Туђмановом Загребу 1992. године (уочи тога жалила се да их прате). Милованчев вели, да је главни аутор резолуције из Александрова (данас Пунат) на Крку, био католички свештеник из Врбника дон Јерко Гршковић. Изузетно образован, он је био идеолог и духовни пастир четника на Крку. Овај угледан филолог, хуманиста, гимназијски професор и члан Демократске странке, већ у јесен те године убијен је од комуниста.

Откуд србофилство на Крку 1918–1945? Оно је само у малој мери последица свести да су многи родови некад били православни Срби, нпр. Маричићи, Орлићи, Божанићи (Бозанићи), Василићи, Карабаићи, Лолићи, Ненадићи, Косићи и други (и председница владе Ана Брнабић је по тврђењу историчара Божидара Кљајевића старином од Малића-Брнабића од Никшића („Вести”, Франкфурт, од 8. септембра 2018). У већој мери то је било опредељење које се у Краљевини изражавало у оданости Југославији, гласању за странке са ослонцем у Београду.

После италијанске окупације, у илегали су створене организације Д. Михаиловића: најбројније су биле у Александрову, од 120 чланова, и у Врбнику, од 60 чланова (на око 1.750 становника – велик број). Осим монархиста, јак је био и партизански покрет. Главни финансијер четника на северном Јадрану били су породица Жиц, власници бродоградилишта у Александрову, најбогатији људи на Крку. Када је септембра 1943. капитулирала Италија, четници су се понадали да ће доћи до искрцавања Савезника на острва. На Крк се тада пребацују делови личких четника из 503. бригаде, која је била под командом Осме британске армије, а са њима део збега из западне Лике – жене, старци и деца.

Мирко Бенуси, Веселин Чејовић и МиљенкоРељић 1943. године у Дубровнику

Тито је, плашећи се монархиста, на Крк упутио др Ивана Рибара, каже Милованчев. Рибар се два пута састао са крчким бискупом Сребрнићем, који је 1941. зграду бискупије уступио усташама. Даља догађања описао је пуковник В. Иветић у „Војноисторијском гласнику” 2004: четници из Лике и са Крка, њих више стотина, и чланови породица, под партизанским притиском, упутили су се на Црес и Лошињ, а Тито је 22. септембра послао наредбу:

„Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”.

Предлози четничке команде Лошиња партизанима да се организује заједничка одбрана од надирућих Немаца били су узалудни. После партизанског напада, део четника се, са два брода, упутио Британцима у Бари.

Други део, после краће борбе и обећања да им се ништа неће десити, предао се партизанима. Обећање није одржано, део заробљеника је одмах масакриран ножевима и бацан у море, на згражање становника Лошиња. Исту судбину доживели су и монархисти, који су приликом капитулације Италије заузели острва Силбу и Олиб и затим се предали. По казивању једног партизана са Раба (жив је и не могу му навести име), ни приликом њихове ликвидације нису трошени меци.

Други део ухапшених четника (њих око 140) одвезен је са Лошиња у Цриквеницу бродом којим је управљао Јурај Бонаћи, дотад усташки заповедник луке Цриквеница (касније адмирал ЈНА). Одатле су одведени до једне јаме код села Грижане и ту су завршили свој овоземни живот. Старци, жене и деца доведени су на исто стратиште неколико дана касније, вероватно преко Раба. У Цриквеници се још пре тридесетак година причало да се запомагање из јаме чуло данима и да су две-три домаће жене Хрватице биле убијене јер су полуживима давале храну и воду.

У јами код Цриквенице и данас леже збратимљени православци и католици монархисти тих крајева, као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из Лике. Пре двадесетак година подигнут је барем крст, натписа нема, капише Милованчев.

Мирослав Самарџић, уредник и власник крагујевачких „Погледа“ објавио је привремени списак четничких жртаава на Крку. Списак је састављен 2012. године, и његов аутор који је тада потписан псеудомином Јастреб (актуелан у Југословенском револуционарном покрету – ЈУРЕПО ), и који је тражио да извесно време остане анониман. Сада се зна да је Јастреб заправо био Никола Милованчев.

-Псеудоним Јастреб измислио је Милослав. Ја га никада нисам употребљавао. Соко да, а Јастреб никада не – рекао нам је кратко Милованчев, који је тада записао:

За краља и отаџбину борило се хиљаде Хрвата: Са једне од смотри четника у Сплиту

„Дон Гршковић Јеролим (Јерко), римокатолички свећеник и гимназијски професор, глагољаш, филолог , политичар Демократске странке, духовни пастир Равногорског одреда отока Крка у склопу 503. корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО); рођен у Врбнику 1889. године, убијен од комуниста код Грижана (Цриквеница) 1943. Господ му је дао да са свог задњег животног пута, са стратишта, види родни Врбник“!

Ево списка убијених четника од 1943. до 1945. године који је направио Милованчев:

Болонић…, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Бон Луцијан, пекар из Александрова (Пунат), убијен од комуниста 1943.
Брусић Фрањо, димњачар, убијен од комуниста 1943.
Брусић Клеменс, чиновник, убијен од комуниста 1943.
Гулин др. …, убијен од комуниста 1943.
Харбић…, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Јурина Никола, трговац, староста Соколског друштва, убијен од комуниста после мучења у Дрежници у ноћи 9./10. октобар 1943.
Карабаић Иван, зидар, убијен од комуниста 1943.
Карабаић Иван, земљорадник, убијен од комуниста 1945.
Карабаић Јосип, убијен од комуниста 1945.
Карабаић Осип, радник, убијен од комуниста 1943.
Карабаић Петар, студент, убијен од комуниста 1943.
Краљић Крешимир, из Крка, одведен из Александрова и убијен од комуниста у Дрежници у ноћи 9./10. октобар 1943.
Лолић…, из Башке, убијен од комуниста у Грижанама 1943. г.
Лужина Никола, убијен од комуниста 1943.
Марачић Никола, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Марачић Валентин, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Мицулинић Силвио, младић, мучен од комуниста, изнакажен, бачен у јаму код Локава у Горском Котару 1943. г.
Миховилић…, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Мраковчић…, убијен од комуниста 1943.
Мужина…, убијен од комуниста 1943.

Четници Хрвати којима је командовао Илија Трифуновића Бирчанин

Накарада Данило, земљорадник, до рата жандарм у Александрову, родом из Личког Петровог Села; од стране сина Славка и групе скојеваца намамљен у свој виноград у Александрову и ту масакриран камењен и тупим предметима, септембра 1943.

Орлић Франо, бродоградитељ, убијен од комуниста 1945.
Орлић Иван, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Орлић Иван, студент, убијен од комуниста 1945.
Орлић М. Иван, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Орлић Јустин – Јушто, зидар из Александрова, убијен од комуниста 1943.
Орлић Никола, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Орлић Никола – Ладић, морнар, убијен од комуниста 1943.
Орлић П. Никола, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Петрис…, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Полонијо Антон, земљорадник из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Полонијо Мартин, земљорадник из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Спарожић…, убијен од комуниста 1943.

Стањек-Станић др. Владимир, љекар, рођен у Пули 1879., убијен од комуниста у Дрежници у ноћи 9./10. октобар 1943. Родом Чех, панслависта и југословенски националиста, један од главних организатора ЈУРЕПО на Крку. Истакнути антифашиста, финансијски је помагао чак и партизане на Крку.

Шустер Алтео, организатор ЈУРЕПО на Крку, убијен од комуниста после повратка са састанка код Драже Михаиловиће, коме је однео Резолуцију југословенских националиста отока Крка, донесену у Александрову 23.6. 1943.; у тој резолуцији се тражило кажњавање усташких злочинаца а после рата прикључење отока Крка Србији.

Шустер Антун, рез. поручник, са Сушака родом, брат Алтеов. Умро херојском смрћу, септембра 1943., бачен у море од комуниста са брода »Буон Падре«, са групом од 40 припадника ЈВуО којима су распорене утробе и напуњене камењем.

Тринајстић Петар, машиниста, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Валковић…, убијен од комуниста 1943.
Воларић…, из Врбника, убијен од комуниста 1943.
Вранић Крешимир, капетан бојног брода, члан штаба 503. корпуса ЈВуО, бачен у јаму код Грижана септембра 1943.
Жиц Антон, земљорадник, убијен од комуниста 1945.
Жиц Антон – Дунижарић, земљорадник из Александрова, убијен од комуниста 1943.
Жиц Антун – Мичетић, убијен од комуниста 1943.
Жиц Филка, сестра Миливоја, Антуна и Владе, убијена од комуниста 1945.
Жиц Фрањо, предузимач из Александрова, брат Филке, Миливоја Антуна и Владе, убијен од комуниста 1943.
Жиц Гаетано, шофер, из Александрова, убијен од комуниста на Бишеву 1. 10. 1943.
Жиц Миливој, из Александрова (Пунта), главни организатор јединица ЈУРЕПО на Крку, убијен од комуниста на отоку Бишеву, 1.10. 1943.
Жиц Никола, ковач, убијен од комуниста 1943.
Жиц Петар, машинист на броду, убијен од комуниста 1943.
Жиц Петар – Мичетић, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Жиц Шимунов Станко, земљорадник, убијен од комуниста 1943.
Жиц Владе, радник из Александрова, убијен од комуниста 1943.
Жиц Владимир, рибар, убијен од комуниста 1943.

Овај попис, сачињен јуна 2012. године је привремен и непотпун .“

Илија Трифуновић Бирчанин међу четницима Хрватима у Далмацији (ФОТО: www.pogledi.rs/vojvoda-ilija-trifunovic-bircanin/)

Из српски емигрантских кругова стииже и информација да је веза између Срба римокатолика и Хрвата са острва у редовима четника била – Организација југословенских националиста (ОРЈУНА) . То је била политичка организација која се залагала за идеју да јужнословенска племена чине једну, југословенску нацију. Основана је 25. јануара 1921. у Сплиту формално укинута после увођења Шестојануарске диктатуре 1929, када је активнсоти наставила под другим именима. Поседовала је властиту паравојну организацију која је током 1920-их на улицама тадашње Југославије водила сукобе са хрватским националистима и комунистима. Најснажнију подршку је имала у Далмацији и Словенији, али у Приморју, односно крајевима који су се сматрали најугроженијим од италијанског иредентизма.

Први председник организације је био Марко Нани, а први секретар Едо Булат. У раду организације учествовали су и истакнути уметници као што су Нико Бартуловић, Тин Ујевић, Мирко Королија, Алекса Шантић, Ђуро Виловић и Ћирo Чичин-Шаин.

Чланство покрета је било мешовито од припадника свих југословенских народа. Међутим, велико учешће у раду имали, чланови Хрвати из Далмације. Организација је уређивала своје новине, имала академски клуб, радничку организацију, средњошколско крило Млада Југославија, и паравојну организацију Акција Одјељак.

До 1925. Акција Одјељак као саставни део ОРЈУНА је имала око 10.000 чланова. Припадници ове организације сукобљавали су се са аустријским и италијанским граничним патролама. Од срединине двадесетих година прошлог века ОРЈУНА је интензивно сарађивала са организацијама сродних идеолошких уверења, као што су Народна одбрана, Јадранска стража и удружења четника. После формалне забране чланови ОРЈУНА наставили су свој рад кроз поменуте организације и Југословенски превулуцинарни покрет националиста (ЈУРЕПО) .

ОРЈУНА се у својој политичкој мисији често користила насиљем и терором. Због своје изражене антикомунистичке оријентације, често се дешавало да орјунашке паравојне организације и њени симпатизери буду ангажоване за разбијање штрајкова и левичарских скупова.

Чланове ОРЈУНА, ЈУРЕПА, Акције Оделјак, Јадранске страже и српске соколове на територији НДХ, окупиле се јединице Југословенске војске у отаџбинини под командом војводе Илије Трифуновић Бирчанина, војводе Доброслава Јевђевић, попа Момчила Ђујића, мајора Бошка Тодоровића, Петра Баћовића и других почев од августа 1941. године.

Илија Трифуновић-Бирчанин (Топола, 20. јул 1877 — Сплит, 3. фебруар 1943) је био српски четник и четнички војвода из времена Борбе за Македонију 1902-1912. у Првом светском рату и у Другом светском рату. У међуратном периоду био је председик удружења старих четника и од 1932. председник Народне одбране.

Био је учесник војног пуча од 27. марта. Од септембра 1941. године у Сплиту организује четничке јединице по Далмацији, Лици и Босанској крајини. У пролеће 1942. године Драгољуб Михаиловић је Трифуновићев штаб именовао за штаб западно-босанских, личко-далматинских и херцеговачких војно-четничких одреда. До краја 1942. Трифуновић је под својом командом имао и две хиљаде Хрвата, углавном чланова ОРЈУНА. Умро је од срчаног удара 3. фебруара 1943. године у Сплиту.

Према подацима Николе Милованчева, поморски капетан Нико Бауле био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику, у којем су доминирали Срби римокатолици. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у логору Јасеновац.

У Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини (ЈВОУ), под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. У Дубровачкој бригади били су: Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада је у својим редовима имала преко осамдесет студената. Угледни фрањевачки проповједник отац Маријан Блажић отворено је величао четнике са проповиједаонице Мале браће, пред дупке пуном црквом вјерника. Део грађана пришао је партизанима (старешина Сокола на Корчули др). Јуре Арнерић, судија ојислав Лукачевић је са четничким снагама опколио Немце у Требињу. Планирано је да четници нападну Немце на простору Требиње, Дубровник, Бока, како би се омогућило искрцавање Енглеза.

Четници су опколили Немце у Требињу, пресекавши везу између Требиња и Дубровника. Из Дубровника усташка Црна легија и Немци су покушавали да пробију блокаду. Усташе које су надирале од Радован ждријела натеране су на повлачење. Немачке колоне из Дубровника биле су опкољене код Ивањице од дубровачке бригаде под командом капетана Свилокоса и од групе капетана Милорада Поповића и свештеника Перишића. Заробљено је око 800 Немаца и исто толико домобрана . Сазнавши да четници нападају Требиње, комунисти су кренули на Билећу. Због напада партизана на Билећу четници су морали да се повуку. Четницима су се при повлачењу придружили дубровачки четници Ивана Свилокоса, бележи Рашо Небојша у своој историјској студији, обвављеној 2004. године у Херцег Новом.

Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је уз помоћ Ива Скурића Бановића, пореклом из старе српске католичке куће из Ћилипа, пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије. Јозо Лујак, … (Михаило Шашкијевић, „Прелаз Јадрана записи учесника”, Нови Сад 2016).

Потомци др Мате Грацића, према информација из српске емиграције, били су чланови ОРЈУНА, Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО) и Дубровачке бригаде ЈВУО.

ПРЕДРАГ САВИЋ / ТАМО ДАЛЕКО