Сјетих се како сам празник дочекао у Сарајеву прије тачно 28 година тачније ратне 1992. године.
Много је сличности са данашњим даном и тада баш као и данас био сам у изолацији затворен у кавез који се зове стан.
И тада баш као и данас из стана нисам излазио данима.
И не само да нисам излазио данима већ сам дане, заједно са остатком породице, провео чучећи и пузећи јер од снајпера нисмо смјели да се усправимо.
И тада баш као и данас вребао нас је невидљиви непријатељ.
Те ратне године највише времена сам проводио у купатилу и шпајзу јер су то биле двије најбезбедније просторије у стану.
Али и те године као и сваке године фарбали смо јаја и славили Васкрс.
И те ратне године невидљиви непријатељ је кроз снајпер тражио жене које носе кору јаја препознавајући их да су православке.
Много је сличности између ових догађаја, иако их раздвајају толике године.
Увијек смо се радовали Васкрсу и вјеровали у боље сутра.
Тадашњи карантин или изолација је трајала скоро два мјесеца, а први пут сунце сам угледао бјежећи уз Миљацку преко Грбавице.
И данас би радо некуд побјегао на неку чуку, на неки голи камен одакле се види слобода.
Да се не забораве али и не понове оваки дани.
Да нам у миру и здрављу дође сутрашњи празник.
(Можда прва прича из моје прве књиге која чека да буде написана) Бојан Миленић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
