• Ови записи настају  у мирисном липовом хладу, уз лименку Никшићког, на земљи пуној бодљикаве сјекавице.

Аутор: Раде Црногорац

Реченице се творе и у дугим скакутањима с камена на камен, настају током увлачења у тек откривене пећине и припећке; настају током молитве у малом сеоском храму, током дугих разговора са старинама из родних Дулића, настају у сваком моменту у којем мастило зазове сјећања у помоћ, како она лична тако и она што израњају из главе цијелог народа. Аутор је најозбиљније схватио ријечи своје прабабе (коју је запамтио): „ко пита, с пута не залази“. Зато се он, пун смјелости, одлучује да вас уведе у ову сентименталну повијест његовог завичаја оивиченог небом и трима планинама. Аутор му је одредио почетак и крај. Тамо гдје се Гатачко поље завршава, овај најужи завичајни круг почиње, а завршава се тамо гдје почињу црногорски Термопили — крвави кланац Дуга. Центар овог круга је у сваком мрамору, међи и омеђини унутар њега. Из сваке тачке описује се једнак круг. Средишта унутар овог завичајног круга заправо нема. Његово право средиште је изван њега, као и другим српским крајевима, на Косову грдном судилишту. То средиште је одредио кнез Лазар мачем својим као шестаром, а круг који се описује луком тог шестара одређују стопљени одјеци православних звона и српског језика. Дијагонала која спаја те двије коте (крај поља и почетак кланца) јесте светосавска и световасилијевска стаза, њихов пут и њихово завјештање.

На самом ободу Гатачког поља, посађено  руком Творца, налази се брдо Гат: природни историјски споменик награђен и осуђен истовремено и свевремено. Награђен је својом необичном висином и  геостратешким положајем да доминира над Гатачким пољем и истовремено осуђен да буде поприште бројних битака, небројено пута притиснут чизмама освајача. Као три успаване плесачице испред њега леже три планине: Добрељица, Голија и Сомина. У његовом подножју су Нови Дулићи, питомо и пространо гатачко село, а одмах преко једног брежуљка, ближе Сомини и кршевитим брдима, Стари Дулићи. Изнад Старих Дулића, на јужној страни, пружа се накостријешени вијенац  узвишења назван Брдо (или Осоје), некада посут аустроугарским шанцима, од њихове тврђаве на Степену до Коцеља (низ који ће аустријски војници бјежећи губити главе, у јамама и шкриповима ратне 1914. године).

Но, преко тог Брда, отвара се велики сплет долина и влака, назван Засеље. У Засељу су били дулићки чаири. Ту су подизане штале и колибе, у тврђи брдског краја зидане чатрње (бистијерне за скупљање кишнице), ту се садио кромпир и ницале јединке теже од килограма. Засеље је испресијецано слабо уочљивим, али прецизно утврђеним и поштованим светињама—међама. Међе су разграничавале један чаир од другог. То су камена обиљежја границе једног имања. Међу овим међама, постоји једна која их пресијеца по средини и која је света таман колико и задња соминска вукојебина—аустроугарска граница са Црном Гором (актуелна граница између Црне Горе и Републике Српске).

Када је комита Видак водио  геометра да у Сомини обиљежи границе једног  чаира, пролазили су кроз један крај звани Доца.

—Како се зове ово куда идемо, стари?—питао је геометар.

—Доца—кратко је одговорио Видак, корачајући својим горштачким кораком.

Након пола сата, геометар је поново питао: А како се ово зове, стари?

—И ово су Доца.

—Е, Доца, Доца, јебаше ми оца! — закључио је геометар и обрисавши зној са чела, сјео  да одмори.

Управо кроз ова Доца се пружа дио црногорско—аустроугарске границе. На једном узвишеном мјесту налазило се камено гранично обиљежје пирамидалног облика, на каменом постаменту, као споменик достигнућа ћесареве војске. На тој, од народа названој, Пирамиди налазио се позлаћени шиљац, као громобран. Но, пред крај рата, Бог нареди па гром удари у онај шиљац и разби цијелу Пирамиду у парампарчад. Све што остаде од двометарског обиљежја су његови постамент и име.

Вријеме донесе несрећу да се оживи стара аустроугарска граница према Црној Гори и да народу у пограничном појасу за често заборављене, четрдесет година нетакнуте и запуштене, чаире— стижу пореска обавјештења из подгоричких канцеларија. И да послије првог читања, без додатних тумачења, изгоре у ватри заједно са ковертом.

Најнеправедније су границе које раздвајају браћу, једнокрвну, једнородну и једновјерну. Не само да их раздвоје него посију сјеме мржње и дуготрајног раздора, тако да на читава покољења пада проклетство, којег се не могу отарасити. Све то слиједи због лаковјерног подаништва отровним појединцима и саображавања сопственог мишљења њиховом, бар у поштовању правила ћутања.

Тако су у исто вријеме ницали свијетли и мрачни примјери на обје стране ове уклете границе.

Земља је набубрила од мраморја знаних и незнаних јунака. И данас у Сомини, крај једног прогона, стоје два троугаона мрамора. Оба носе исто име: Вуков мрамор. Народ памти да су се у том прогону срела два Вука, истовремено потегли оружје и поубијали се, а народ им подигао мраморје.

Ход Херцеговином, Захумљем или Хумом је ход кроз хумке, мраморје и гробове. Само на овом простору од Добрељице до Сомине постоје десетине мрамора: Вуков, Мамутов, Костин, Ибрин; али има и камења именованог по људима. Тако, на примјер, у Брду, када се преко Водног кланца пролази у Засеље, одмах уз прогон налази се природна, камена плоча имена Анђин камен. Ту је нека несрећна чобаница Анђа, мокра од хладног пљуска, смрзла и утонула у вјечни сан.

У Осоју, изнад куће аутора ових редова, налази се, крај прогона, једна дивља крушка. Ово мјесто зове се (како другачије!? )него Дивљака. А под Дивљаком, у њеном раскошном хладу, постоји један мали гроб дужине лакта, оивичен са четири, у земљу зарасла, камена. То је гроб слатког дјечака који умрије од убода змијске кости. Кад аутора ових ријечи пут нанесе крај Дивљаке, он клекне пред онај гроб, пољуби и помилује ону земљу, па настави даље.

У завичајном крају аутора  ових редова, на скоро хиљаду метара надморске, између Добрељице, Голије и Сомине, нијесу смјештена само села. Похрањено је у тим планинама и између њих: у брдима, косама, влакама, у мраморју, у гомилама, у зидинама, јамама, шкриповима и пећинама цијело богатство, невидљиво оку обичног посматрача, али причљиво на додир. На сваком необичном камену ( ко хоће) може пронаћи неки запис испод маховине или макар биљег од оштрице мача јунака који на камену куша оружје.  У пећинама су зимовали страшни комити. И крили се потоњи четници, као луче слободе смрзле у пећини. Неистражене јаме и данас скривају тајне. Испод камених гомила могу се наћи кости каменованог осуђеника.

Старе гробнице, као оне на Рогатиној главици, међи између Старих и Нових Дулића, народ је назвао грчка гробља. Има гробова, односно поклопница, окренутих у правцу сјевер—југ. Приповиједа се о богумилима да су подигли стећке, а они несрећни шиљак у опанак нијесу знали ударити.  У осојној страни Старих Дулића је обновљена црква, задужбина Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара. И оживљена легенда о Јели и њеном чеду, рођеном у коприви. У Казанцима стоје црква и џамија, задужбине Осман—паше Казанца, потурченог Паповића. И крст Светог Василија на путу његовом, а нема ни чело хода до извора Светог Саве. На Крсцу, крај лажне међе, одиграла се битка 1877.између Турака и црногорско—херцеговачке војске. У њој се, кроз страдање и издају, пресликава Косово.  То је и завичај најважнијег Вуковог пјевача, Тешана Подруговића. И војводе попа Радојице Перишића. И младог витеза Милана Тепавчевића. И једног америчког хероја из Корејског рата. И браће близанаца, Милана и Душана Тепавчевића, који погинуше у потоњем рату.

Ако сумњате, пођите у Дулиће и Вратковиће, завирите испод камења. Некога ће жива историја умјесто присојкиње гује дочекати. Пођите у Казанце да провјерите истину. Свједочи је крст у џамији.

Но, ако за пута нијесте приправни, испратите сљедећих неколико записа са лажне међе, о људима, мјестима и временима који најбоље свједоче да:

„Земан куле по Приморју гради
Земан гради, земан разграђује.“

Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду