ЛИЧНИ СТАВ – РАДЕ ЦРНОГОРАЦ: Како умире Херцеговина?

  • У нашој историји страдања има много мучних и језивих призора, има много херојског и мученичког, много жртвовања – којима, изгледа, нема ни краја ни броја.

Премда је скоро читава наша повијест – од Светог Јована Владимира до најскоријих, још неосвијетљених времена, испуњена и презасићена сликама најужаснијих страдања, у којима смо, неријетко, тражили и проналазили смисао, објашњавајући нашу колективну трагику својом карактерологијом, судбинском мисијом или опстајањем на становишту предачког завјештања, никада до потоњег вакта нијесмо тако равнодушно, на ивицама конфузног очајања, помишљали да дигнемо руке од свега и затварајући очи пред гладном немани новог колонијализма, прихватимо непријатељске императиве, поистовјећујући се са крвницима својим и не схватајући да наш корак на њиховој стази није ништа друго него приближавање непремостивој провалији која нас стољећима дијели.

Задах нихилизма који бије из ове провалије, духовну студен и културно црнило који допиру са оне друге стране и кобну тежину сваког нашег корака нико не осјећа више и интезивније од оних чије се незацијељене ране, сваким новим покретом, изнова позлеђују.

Ове су ране најдубље и најболније у српским крајинама, на рубним подручјима наше националне егзистенције. И сви знамо да ништа не боли као позлијеђена рана: било да је косовска, метохијска, херцеговачка, црногорска, босанска или крајишка, она се увијек, пред свако велико страдање, оглашавала “на промјену времена” – својим неуморним болом.

Овај је бол у српско средиште, у нашу велику пријестоницу долазио као молба, као опомена, као вапај и велико упозорење, које је званични Београд примао на различите начине: брижним погледом немоћне матице, индиферентним ставом незаинтересованог посматрача, али и свагда прижељкиваним, одлучним и одговорним дјеловањем, дипломатским, војним и иним акцијама, – ставом који суверена нација мора заузети у одсудном часу. Нажалост, званични Београд, као пријестоница сужене и раздружене Србије, у току посљедњих двадесет година није показао ни намјеру  да образује српски национални програм.

Власт није разумјела једну суштинску обавезу: да интереси Србије као Републике морају бити подређени интересима цјелокупног српског народа, или, макар, усаглашени са представом о виталним српским интересима. Док званична Србија не схвати да је матица српског народа, да је кровна именица која својим државним животом мора покривати и штитити српски национални простор, док не институционализује културни и политички програм са јединственог српског становишта, многе српске вапаје са рубних подручја  она ће и даље доживљавати као ехо неке старе и неважне прошлости којој се, тако сужена, слаба и сиромашна, више не смије враћати. Међутим, овај текст није вапај упућен Београду, нити Србији: он је само један вапај сопствене савјести, израз човјекове потребе да нешто каже, ако већ ништа не може учинити.

Херцеговачко питање

Док се цјелокупни простор наше националне егзистенције налази у атмосфери, очито многоструке, али свеприсутне окупације, док се статус најстаријих српских држава и крајева истрже из наших рука и чини измакнутим из српског хоризонта – пред нама се постављају или тек искрсавају из свакодневице многа проблематична, често несхватљива питања, међу којима је судбински најтеже и суштински најважније – питање опстанка.  У мноштву различитих несрећа- оличених у многим видовима дискриминације – које погађају српски народ на нашим рубним подручјима, доводећи српство на граници у граничне ситуације његова опстанка, већ дуго времена, скоро да нико није поменуо, а камоли отворио ХЕРЦЕГОВАЧКО ПИТАЊЕ, – питање опстанка српског народа у Херцеговини, оној старој српској држави чији се духовни и културни простор цијепао на најзгуснутијим противрјечностима.

Није било ниједног политичког гласа -изузев једног народног посланика – који би упитао зашто је Херцеговина, као девета рупа на свирали, истиснута из јавног, културног и политичког живота Републике Српске. Није било ниједне саборне интелектуалне опомене да се ризница српског језика, погубном политиком занемаривања просвјетног, културног и привредног живота једне мале изборне јединице, неповратно пустоши и осиромашује.

Није било ниједног израза локалне или регионалне самосвијести херцеговачке, ниједне утемељене иницијативе, ниједног политички артикулисаног покрета, ниједног херцеговачког трзаја из неодговорне апатије, није, наиме, било ничега што би могло промијенити сликање мучног и назадног културног и политичког сивила на поцијепаном херцеговачком платну, изопштеном из државотворне галерије Републике Српске. Својом борбом и слободарством, Херцеговина је градила Републику Српску. Она је дио ове Републике, она је симбол страдања и мучеништва, неуоквирена државним оквиром, она је одсјечени и одбачени дио платна. У Републици Српској, Херцеговина је усамљена слика без рама.

Као да је Херцеговина у протеклих четврт стољећа била и остала препуштена својој опакој судбини и свом “унутрашњем усуду” који се, надвијајући језиву маглу заборава изнад ове расцијепане земље, проширио по свим њеним крајевима, обједињујући, преко свих граница, са једне и друге стране лажне и проклете међе, у општој несрећи, један измучени и обеспућени народ – српски.

И стога се морамо запитати: гдје, заправо, данас постоји Херцеговина?

Топовско месо на бедемима српске државности

Сасвим поуздано, без имало недоумица, можемо рећи да је Херцеговина међу српским крајевима, највећи и најзаслужнији српски државотворни стуб. Србија и Црна Гора своју независност 1878.године суштински дугују Херцеговачком устанку: Херцеговини и Херцеговцима. Да није било Херцеговачког устанка који је покренуо нове токове Источног питања, не би било ни двају српских независних држава. Херцеговина је уложила све да витешки глас њене слободе доспије до великих сила, да се османска владавина на Балканском полуострву коначно и неопозиво прекине, те да се оствари, дуго и предуго очекивано јединство српскога народа. На Берлинском конгресу, врло перфидним одлукама монархије, Херцеговина је пресјечена на два дијела: њен источни дио (Никшић, Голија, Пива, Бањани, Дробњак..) је ушао у састав Књажевине Црне Горе, док се остатак историјске Херцеговине нашао под окупацијом. Слободарски дух, оживљен у Улошком устанку Стојана Ковачевића 1882.године, ни тада није био поражен. Тај дух није угушен ни сломом устанка, него се, двадесетак година касније појавио у својем интелектуалном издању – у младим и талентованим представницима Зоре, у српској национално-револуционарној омладини, чији су репрезентативни представници били: Владимир Гаћиновић, Димитрије Митриновић, Перо Слијепчевић..

По својем интелектуалном саставу, младобосанци су заправо младохерцеговци. Гаћиновићева идеја косовског тираноубиства је типични израз косовског завјета у Херцеговини. Принципов видовдански пуцањ има своје мотивационе коријене у Херцеговини, баш као што ријека херцеговачке традиције извире из светог косовског изворишта. Славне херцеговачке генерације су обликовале српску историју. О најстаријег херцеговачког устанка војводе Грдана 1596, тече устаничка повијест херцеговачка: устанак у Морејском рату, Устанак у Дробњацима током Првог српског устанка, Херцеговачки устанак 1852-1862, Херцеговачки устанак (1875-1878), Херцеговачки устанак 1882. и Шестојунски устанак у Гацку 1941.

Најмање два стољећа, Херцеговци су својевољно, из деценије у деценију, били топовско месо на бедемима српске државности. Изложени најразличитијим понижењима од оних чије су животе бранили, Херцеговци никада нијесу зажалили. Стога је српска државотворна свијест своје врхунце достигла у Херцеговини. Херцеговачки поглед на српско питање је дуго времена био најбистрији поглед: непоремећен личним, локалним или регионалним интересима, он је  захватао цјелокупан српски хоризонт. Био је то интегралистички поглед.

Робијаш партикуларних интереса

Међутим, двадесет пет година након два посљедња велика херцеговачка израза (Херцеговачки корпус и САО Херцеговина), српска Херцеговина је робијаш партикуларних интереса. Покрајина која је све своје брижне погледе усмјерила према Српству, није дочекала свесрпски поглед на Херцеговину. У протеклим деценијама, интереси локалних херцеговачких кабадахија непрестано показују своју сродност са интересима бањалучких главешина, односно, у њиховим пројекцијама, Херцеговина се појављује само у два колонијална својства: као електроенергетска колонија бањалучких интересних група и као дио једне  изборне јединице.

Према томе, комплетна бањалучка политичко-економска елита према Херцеговини нема став једне власти према сопственом народу и државној територији. Владајућу структуру је приличније упоредити са Источноиндијском трговачком компанијом у доба британског колонијализма, или са каквом осионом белгијском, холандском или шпанском силом, чији су интереси према плијену  били сасвим израбљивачког карактера.

Шта је песник хтео да каже

Цјелокупна ситуација се може ишчитати из једног примјера.  На питање новинара “Вечерњих новости” како напредује интеграција Херцеговине у Републику Српску,  Предсједник Републике Српске  је својевремено одговорио:

„То је све интегрисано. Херцеговина живи живот Српске. Пре извесног времена је била потпуно затворена. Било је тешко тамо стићи. То је сада најкраћи и најбољи пут из Београда на море.“

Анализирајући ових неколико реченица, не можемо да се не запитамо „шта је песник хтео да каже.“ Ако се интеграција Херцеговине у Републику Српску односи на бањалучко исисавање херцеговачких капитала – посредством  контроверзних бизнисмена, намјештених тендера и нетранспарентног пословања – онда се може рећи да је Херцеговина у потпуности интегрисана, али не у Републику Српску, него у Корпорацију Босанску.

Као друго: Цинично је изјавити да Херцеговина живи живот Српске. Са мање од 60 000 становника, саобраћајно, културно и привредно изолована, опљачкана и раскомадана – Херцеговина је живи мученик у Републици Српској.

Као треће: Кад Предсједник Републике каже да је Херцеговина „била затворена“, морамо се запитати кад су то Херцеговину они званично отворили. Направљена је лажна и бестидна слика којом се тунел кроз Чемерно покушава представити као просторни портал, као каква црвоточина којом Херцеговци директно долазе у Београд, Бањалуку, Беч или Берлин.

Будући аеродром код Требиња, чију су градњу најавили високи функционери Републике Србије, није и не може бити замјена за неприхватљиво стање друмског саобраћаја у Херцеговини. Уосталом, Херцеговци који буду полијетали са требињског аеродрома, сасвим извјесно се неће враћати у привредну рупу без дна. Међутим, у посљедњем исказу Предсједника Републике откривамо суштину: Херцеговина више није ни земља, ни људи, него пут. “То је најкраћи и најбољи пут“, вели Предсједник свих грађана, и наставља: “из Београда на море”.

Дакле, када се једна особа појављује у Херцеговини да би дискредитовала („То је најкраћи пут“), да би омаловажила („То је све интегрисано“), да би негирала (Херцеговина је „То“), да би изоловала („пут из Београда на море“) и  да би дискриминисала (ко у Гацку буде гласао за његове противнике – добиће отказ) – таква особа се не кандидује за Предсједника, а понајмање за националног лидера.

Не треба изоставити ни његове сараднике, нити његове претходнике, на чијим економско-политичким  платформама данас почива институционализовано партијско запошљавање, као централни унутрашњи непријатељ српског друштва и Републике Српске. Највеће друштвене подјеле у Источној Херцеговини донијело је партијско запошљавање, односно посматрање јавног добра као партијског плијена. То је уједно и одговор на питање како умире Херцеговина. Херцеговина умире у српским подјелама, у цијепањима и омразама, у својеврсној динарској пизми. Понижена и увријеђена Херцеговина умире од опште неправде, у општем незадовољству.

Раде Црногорац

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. горан Reply

    А да пробамо са Црном Гором интеграцију, поново ће бит српска држава…излази на море, близу, историјске везе… а тунел Чемерно ето туристима.

Оставите коментар