• Закаснела али потпуно исправна а надамо се отрежњујућа пресуда Хашког суда о удруженом злочиначком подухвату врха хрватске државе на челу са Фрањом Туђманом и агресији хрватске војске на Босну и Херцеговину узбуркала је хрватско друштво у целини. Суд прећуткује извршену агресију над српским народом, иако је она највећа, али прецизно наводи агресију над муслиманским и на адекватан начин квалификује ратну политику врха хрватске државе о удруженом злочиначком покрету.

ФОТО: ИНТЕРМАГАЗИН.РС

Данима слушамо ламентирање хрватског државног руковатства и њихових медија над ,, неправедном“ одлуком Хашког трибунала, судбином хрватских генерала и тзв. српском агресијом. Уствари, више од двије деценије слушамо свакодневне лажи хрватских ,,дужносника“ о наводној невиности и жртви њиховог народа и агресији од стране Србо-четника, југословенске армије, КОС-а и сл.

Са друге стране театрално самоубиство генерала Праљка показује колики је степен незрелости, неурачунљивости и фрустрираности хрватских генерала, који су изводили агресивне војне операције, са јединим циљем да очисте простор од не хрватског народа.

Ако се мало детаљније погледа шта се догађало 1991-94 лако се може закључити ( што је Србима јасно од првог дана ) да је врх хрватске државе извршио агресију на Југославију, па на сопствени српски народ у Хрватској, онда прешао у офанзиву на Босну и Херцеговину на територије где живи већински народ српски ( Херцеговина ) и наставио на муслимански ( централна Босна ).
Побједом на изборима шовинистичке ХДЗ 07. маја 1990 године све се у Хрватској из корена промијенило. Противно одредбама Устава СФРЈ, Хрватски Сабор је 25. јула 1990 усвојио амандмане на Устав Хрватске, којим је суспендовао низ најважнијих надлежности југословенске државе.

То је довело до измена правних односа у области народне одбране, стварања незаконитих оружаних формација, као и њихово наоружавање из Мађарске, Аустрије, Чешке и Њемачке. Наведеним амандманима Хрватски Сабор донео је Одлуку да је шаховница хрватсака застава, вратио усташку химну и грб и увео усташке називе у војне јединице. Ћирилица је такође суспендована.

Припадници партије ХДЗ-а су обучавани су рат на више полигона широм Хрватске. Средином августа 1990 године хрватска власт је извела војну акцију и напала станицу полиције у Бенковцу, прије тога у Пакрацу. Дана 31.03.1991 око 400 хрватских полицајаца напало је станицу полиције у Кореници а 02. маја исте године у Борову селу.
Током 1991 започела је акција масовних ликвидација Срба по свим градовима. Само у Сиску нестало је више стотина Срба, у Осијеку око стотину, на Пакрачкој пољани је ликвидирано око 280 људи из разних градова, највише из Загреба.

Дана 22.12. 1990 Сабор је усвојио Устав Хрватске, којим су Срби, дотадашњи равноправан народ, претворени у мањину. Тиме је озакоњен процес њиховог избацивања са посла, истеривања из станова, отимања имовине, убиства … Никад се неће сазнати тачан број убијених и оних који су успјели побјећи из Хрватске, али њихов број је свакако већи од сто хиљада пре почињања агресивних операција хрватске војске. Људи су једноставно бјежали и спашавали живу главу.

Дана 25.06.1991 усвојена је Одлука и Декларација о проглашењу независне и суверене државе Хрватске.

Потези Сабора и Хрватске Владе су довели до свих оних каснијих злочиначких акција хрватске војске, полиције и различитих дивљих паравојних одреда, познатих под називима: Медачки џеп, Масленица, Откос, Бљесак, Олуја…

Наведеним поступцима Хрватске власти нападнута је дотадашња држава Социјалистичка Федеративна Република Југославија, односно извршена је агресија на Југославију а онда је уследила агресија на српски народ, прво у Хрватској а онда и у Босни и Херцеговини. Хрватска, није ни покушала да разговара о прихватљивим модусима државног уређења са другим народима. Њихова једина визија и узор била је Независна држава Хрватска, са којом се и данас поносе.

Да је све баш тако потврдио је и Фрањо Туђман : ,,Рата не било да га Хрватска није желела“.

То је на сличан начин потврдио и Стипе Месић: ,,Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема“.

Осам стотина хиљада уморених Срба у НДХ, је био довољан разлог преживјелој дјеци за њихову бригу и покушај организације отпора и спашавања живота од новог идентичног терора.

Основна грешка је што Хрвати после 1945 нису, као Немци доживели денацификацију. Комунистичка партија Југославије са Титом на челу у својој антисрпској политици, брзо је забашурила хрватски фашизам, заташкан је Јасеновац и све јаме широм НДХ и геноцид извршен над српским народом.

Хајде да видимо шта су радили Хрвати у Херцеговини, дуго времена удружени са Муслиманима док им и они нису засметали, који данас ламентирају над ,,невиним хрватским генералима“.

Побједом ХДЗ на изборима у Мостару и осталим западно херцеговачким градовима наметнут је нови, оправдани страх српском народу у Босни и Херцеговини.
Формиране су агресивне шовинистичке паравојне јединице које су сејале страх за православне хришћане : ХОС, ХВО, Патриотска лига, Седми усташки пук, Ханџар дивизија…

У Мостару је 18. новембра1991 проглашена творевина Херцег – Босна са основном идејом да очисти што више простора од Срба и тај простор прикључи Хрватској.

1. Невоље су почеле 03. априла 1992 када је експлодирала подметнута цистерна са муницијом у Северном војном логору у Мостару. То је био сигнал за почетак хапшења, убиства и истеривања Срба из предузећа. Мало ко је успео да умакне, заробљени су спровођени у затворе и логоре. Малтретирање и честа убиства на улици постала су нормална појава, неретко и у становима.

2. У акцији Чагаљ, јуна 1992 коју су извеле јединице из Хрватске и паравојне хрватско – муслиманске јединице, очишћена је Долина Неретве од Чапљине преко Мостара до Јабланице и Коњица. Срби су протерани из свих насеља: Горанци, Богодо, Врапчићи, Ходбина, Житомислић, Локве, Бијело Поље, Благај, Рашка гора, Жељуша, Пребиловци и Клепци… Срби из Габеле и Чапљине су побјегли још у априлу 1992, ко је успио наравно. 19. јуна 1992 запаљен и опљачкан манастир Житомислић а 09. маја 1992 уништена је тек подигнута спомен црква у Пребиловцима са криптом од четири хиљаде извађених жртава из 1941. Дана 15 јуна 1992 године гранатирана је Саборна црква у Мостару а онда запаљена и минирана до темеља, као и Епископија а делимично је оштећено и православно гробље. Уништена је већина православних храмова: у Чапљини, Љубушком, Богодолу, Клепцима, Опличићима, Тријебњу, Благају . Стоцу, Ошањићима… Оскрнављена је оштећена Стара црква у Мостару … Уништено је много школа, капела, библиотека, гробаља, споменика…Све је учињено да се затре српски траг.

3. Хрватска војска, са хрватским паравојним формацијама и Армијом БиХ покушала је још једанпут у новембру 1992 године ( Митровданска офанзива ) да заузимањем Невесиња продру вјероватно на границу са Србијом али су тада доживели озбиљан пораз.

4. Само из Мостара протјерано је, нестало или побјегло око 50 000 Срба, вратило се до сада неколико стотина.
Ради бољег увида у агресију и удружени злочиначки подухват задржаћемо се само на формираним логорима и затворима у којима су боравили заробљени Срби из Херцеговине на којима су се иживљавали Хрвати, богами и Муслимани а неки тортуру нису ни преживели:

1. Затвор ХОС-а у Мостару
2. Истражни затвори у Управи полиције ХВО-а
3. Затвор у основној школи ,,Алекси Шантић“
4. Окружни затвор ,,Ћеловина“
5. Стари студентски дом
6. Затвор ХВО-а на хелиодрому
7. ,,Дретељ“ један од највећих логор којим је командовао злочинац ,, генерал“ Блаж Краљевић
8. Затвор у ОШ Буна
9. Затвор у касарни ЈНА у Чапљини
10. Дуванска станица у Метковићу
11. Дислоцирана касарна ЈНА у Габели
12. Гараже на путу за Љубушки
13. Стари затвор у Љубушком
14. Затвор у Ливну
15. Затвор у Дувну
16. Студена Врела код Посушја
17. Село Стипанићи
18. Затвор у Посушју
19. Злогласни Логор ,,Лора“ у Сплиту
20. Затвор Каталинић бријег у Сплиту
21. Затвор у касарни ЈНА уа Шибенику
22. Оток Обуњан код Шибеника
23. Стари логор Керестинац код Загреба

Мало ли је 23 логора за тако малу територију? Ни Немци у другом светском рату нису имали толико логора.

Ако се свему дода активно учешће хрватске војске у свим нападима на Источну Херцеговину од Требиња, преко Мостара до Коњица и централне Босне онда је сасвим нормално што је Хашки трибунал невољно морао да утврди, да је Хрватска агресор, хрватски генерали ратни злочинци а руководство са Туђманом на челу учесници удруженог злочиначког покрета.

Можемо само да се питамо шта се то десило са српским народом који је током прошлих векова примио католичку вјеру, да је толико загазио у злочине како у првом, посебно у другом, а ево и последњем рату? Како је могуће да у тој мјери промијени своју савијест и да ли ћемо икад дочекати хрватско отрежњење и извињење за извршене злочине и нанету штету за последња три рата.

Београд 05.12.2017
Светозар Црногорац