РАДЕ ЦРНОГОРАЦ: ЦРЊАНСКИ, БЕРЛИН И СРБИ

  • Милош Црњански је 1928. године постао аташе за штампу југословенске амбасаде у Берлину.

ФОТО: http://cmjp.rs

Његова  запажања о Њемачкој, свега неколико година прије Хитлеровог доласка на власт, одају утисак да се радило о човјеку изузетних дипломатских способности, којег најнижи дипломатски ранг није спријечио у намјери да зарони у суштину ондашње њемачке политике. Његове „Ембахаде“ и „Књига о Немачкој“ као оспоравана дјела једног дубоко оклеветаног писца, представљају, на више начина, литературу са чијим садржајем се наш савремени човјек, заинтересован за историју српско-њемачких односа, мора суочити. Овом приликом, моја намјера није да износим опширни преглед ових дјела, него да, извршивши један пресјек најупечатљивијих мјеста, прикажем изванредну Црњанскову способност запажања, његово особено сликање једног времена и људи у њему, са намјером да упутим читаоце овога текста на његове дипломатске списе и поменута дјела.

Милан Стојадиновић и Хитлер (фото: Архива Курира) www.kurir.rs/vesti/specijal/3416277/ko-je-bio-milan-stojadinovic-politicar-bez-osecaja-za-moral-jedan-od-najbogatijih-ljudi-u-kraljevini-jugoslaviji

Колико је опреза и пажљивости Црњански уносио у своја разматрања тадашњих српско-њемачких односа, најбоље свједочи то да у „Ембахадама“, на једном мјесту, описујући наше односе са Њемачком након Великог рата, он напомиње: „У једној својој изјави, француском новинару Sauerweinu краљ Александар је рекао, да му је жао: ШТО СА СВОЈИМ ТРУПАМА НИЈЕ УШАО У НЕМАЧКУ. Ту изјаву, из Београда, никад нису демантовали. А Балуг (Живојин Балугџић –југословенски посланик у Берлину-прим.Р.Ц.)  ми је говорио, да нам то Немци никад нису заборавили.“

Црњанског није напуштала мисао о рату. И кад је – сасвим докон – шетао улицама Берлина, Црњански је имао на уму историјску судбину српског народа. Један берлински моменат, који издвајам овом приликом, говори најбоље о његовом изузетном осјећају за „мрачне сјени прошлих времена“:

„ Некада, у подне, главна атракција Берлина била је смена дворске страже.

Кад је био у Берлину, Кајзер није никада пропуштао прилику да је посматра, са свог “историјског” прозора, што га сад показују странцима…

После смене страже, колико сам пута тако, у подне, стизао до оног, “историјског” прозора, са којег је, пре, ту параду, гледао Онај што је, у почетку рата, издао наредбу да се народ коме припадам има истребити. (“Das Volk ist auszumerzen”) “

Црњански је слутио да је Први свјетски рат тек само „генерална проба за следећи.“ У „Књизи о Немачкој“, он вели да Њемци: „Не верују у рат. Но, ако га буде, не може се порећи да ће бити фантастичан. Треба само помислити на разлику у оруђу, у почетку и при свршетку овог рата. “Болести, уосталом, много су ружније, него ратне ране човечанства.” О рату, ипак, не вреди сад говорити. Доба је пуног, пацифистичког превирања, и у Немачкој. Но, у мислима на нова оружја, има демонске лепоте. (…)

Немачки рационализам и осећање за стварност (Wirklichkeitssinn), тражиће у предвиђању тих година, уверени смо, целисходнија решења. Мислимо да ће, после ликвидирања граничних и версајских проблема, око год. 1932. тражити, отворено, дозволу опште војне обавезе. (Општа војна обавеза ће бити уведена 1935.године – прим.Р.Ц.)

Тада, појавиће се опет, на “позорници” Европе, сада невидљива немачка војска. Пошто ће изгледа, идући рат зависити много од техничких средстава, њена, пре тако фасцинирајућа, моћ, чини се да ће бити још дубља. Тучена, мада то не признаје никад, баш на војничким грешкама својим, осећај њен за стварност чиниће је обазривијом, али и опаснијом. Топографске црте њене могуће активности, крај неизвесности и уздржљивости данашњих директива немачке спољне политике, и мирољубивости, спадају, засад, у област фантастичних националних романа, који ће се догађати, на Балтику, у Пољској, према Лењинграду, у Чешким горама, или опет на Рајни? “

Након захтјева за премјештај из Берлина у Рим, Црњански је – при опроштајној вечери – на питање Александра Цинцар Марковића „зашто идем из Берлина, сад, кад смо – после посете Стојадиновићеве, – тако омиљени“  – одговорио да иде зато што сматра „да смо у Берлину једну епоху завршили, а да ће једна нова ОТПОЧЕТИ. Велим, дознао сам  из „строго повјерљивих извора“, да Хитлер, јавно уводи у пешадију, марш принца Евгенија Савојског („Prinz Eugen der edle Ritter…“).

Па- питао је Цинцар.

Па, велим , то је стари АУСТРИЈСКИ марш, којим су Аустријанци почели прелаз преко Саве, при нападу на Београд, године 1914. Тај марш је квинтесенција аустријанштине, и чувенији, него „Марш Радецки“. Ја имам информације да је уведен на ЛИЧНИ захтев Хитлера. А кад су га засвирали, при паради, да је био, ван себе, од радости.

Цинцар-Марковић се на то смешкао. Он је мислио, да су то бутаде, које сам измислио, да прикријем праве разлоге што одлазим од њега и што сам премештај тражио. Није, сиромах, ни сањао, шта га чека.

А после две-три године, наш народ је клала и дивизија, која је носила име оног истог марша, који је увео Хитлер. У спољној политици, по моме мишљењу, ништа није ситница.“

Читајући ове редове, не можемо се отргнути од утиска да је Црњански у „ситницама“, какве само вјешто око посматрача може запазити у општем метежу, заправо наслућивао нешто о будућности која долази. Његова запажања, на многим мјестима, почевши од унутрашњих односа (односа наше интелигенције према сопственом народу и недостатка српског становишта у политици) до спољних одношаја Краљевине Југославије (запажајући, рецимо, да је наша амбасада у Њемачкој, дуго времена, била дипломатско представништво другог реда, на чије оснажење Београд није много мислио), Црњански се појављује и као хроничар једног времена са скоро пророчким записима. То, ваљда, и јесте важна особина једног великог писца: способност пажљивог посматрања ствари које се већини људи чине сасвим маргиналним.  Његово најдалекосежније запажање из 1929.сажето је у једној реченици његове „Књиге о Њемачкој“, на стр.69: „Ако га буде водила, Немачка ће први рат водити против Пољске.“

Као непосредни посматрач дипломатских активности Краљевине Југославије у Њемачкој, Црњански је размишљао о историји  српско-њемачких односа. Тако он пише да након Првог свјетског рата у Краљевству СХС није било осмишљене, нити традиционалне спољне политике према Њемцима, него је све, заправо у нашим активностима, било импровизација. Црњански је сматрао да „Срби нису памтили никакве историјске везе са Немцима, из средњег века.“ Црњански наставља: „О таквим везама се мало знало, чак и међу професорима, на носу, са наочарима. О таквим везама мало се знало и код Хрвата. Словенци су памтили Немце, као свог, непријатеља. (…) Немци су за наш народ били, у прошлости, увек: АУСТРИЈА. “ Црњански биљежи да је за вријеме балканских ратова рад њемачке војне мисије, при утврђивању граница на Балкану  „према Србији био много више пријатељски, од енглеског.“ Он сматра да је у тој беневоленцији било и војничких узрока: „Србијанска војска, у току тих ратова стекла је високо мишљење немачких, војних, кругова. То је трајало све до Хитлера.“ Премда су Берлински конгрес и ширење њемачких утицаја у Европи, морали упутити Србију на преиспитивање приоритета у спољној политици,  Црњански пише да је „Краљевина Србија, све до рата године 1914.сматрала своје посланство у Берлину, као другостепене важности, што је била грешка.“ И додаје: „По једном нашем, аљкавом, обичају, ми смо у Берлину, имали, годинама, само отправника послова! (То се поновило у Лондону. А то није ситница.)“

Довде је стигла српска Коњица 1919. године и даље није ишла”. Спомен-камен из 1930. код хотела “Карантанија” у Врби на Корушки .

Премда је критички сагледавао наше односе са Њемачком, Црњански је примјећивао да се, након смрти краља Александра, развијала у нашој политици једна лажна нада – о њемачком пријатељству. „Цинцар-Марковић је (…) мислио да је пронашао квадратуру круга. Он је играо на једну једину карту, док сам ја у Берлину био. То је био Геринг. Геринг је био његова (и многим другима у Београду) велика нада. Знам да је, и после бомбардовања Београда, причао, да нас је Герингу „јако жао“. (…) Та фама, да нас Геринг воли, и да је Геринг свемоћан, па нам може помоћи, отпочела је већ при сахрани краља Александра у Београду. Тада је Геринг, изненада, на челу немачког одреда, промарширао, лично, пред мртвим Александром. Србе, наивне, то је занело.

Маршал Petain, – који је био одсео у кући Roche, у Београду, – толико је због тога био озлојеђен, да је отпутовао из Београда, увређен.“

Несрећу наше краљевске администрације, Црњански је видио у непотизму:

„За време монархије, у Југославији, глас доброг демократе, доброг државника, па и доброг дипломате, стицао се, обично, помоћу рођачких веза. Преко тетака и стрина. Често на основу фаме. А кад би неки од тих великана умро, ударало се у посмртне таламбасе. Ретко, врло ретко, могла су се прочитати документа, о великану, која би га показала на послу. У правој боји. Дословце.“

У својој „Књизи о Немачкој“, за коју је добио награду Народног универзитета Коларац 1930.године, Црњански је, врло упечатљиво, упозорио на погрешно виђење наших политичара и дипломата који су вјеровали да Вајмарска Њемачка није милитаристичка, него демократска и социјалистичка творевина. Тако на страни 32.“Књиге о Немачкој“, аутор запажа: „Берлинска полиција води о становницима Берлина тако тачне податке и исцрпне белешке, да личе на крштенице и биографије. Њено ЛИЦЕ  је лик војничке трупе, што и јесте. Сваки Францус, Чех, а нарочито Пољак, могао би над том полицијом, да заврти главом. Она не полицајише, она јуриша. Она је, не само надмоћна, већ и изазивачка. Са опаким традицијама. Она је угушила немире у Берлину, на један начин, који није полицијски, већ у стилу рада немачке, царске војске у Белгији. Пуцала је на сваки прозор ако се осветлио.“  Овакве Црњанскове закључке, његов претпостављени Балугџић је оцијенио као „будалаштине“ и  „песничке опсервације“. Нико, напросто, у високим политичким круговима, није имао довољно разумијевања за Црњанскове анализе њемачког друштва и политике. Док су неки српски писци били високи чиновници југословенске дипломатије, Црњански је, тек и само, био један аташе за штампу наше амбасаде у Берлину. „Као у Француској, у дипломатију је, и код нас, ушло, неколико књижевника, да споменем само Дучића, Ракића, Андрића, Растка Петровића, а да пређем преко неколико литерарних бубашваба.“, пише Црњански у „Ембахадама“ и додаје: „Ја сам и у посланства, – у свет, тада пун кретена, – ушао као новинар, у улози посматрача.“  Било је то доба, како сам каже, када је све људе гледао са националистичког гледишта.  Посматрајући Милана Стојадиновића, Црњански је писао да „тај човек нема ни наивну разборитост Давидовића, ни бруталност Прибићевићеву, ни сељачке позе и подмуклост Узуновићеву, ни ледени поглед Корошца, него је необуздан, као рвач.“ Црњански је слутио неминовност промјена: „Улазим, дакле, и ја у један свет нов за мене, али од првог дана слутим, да је то, уопште, код нас, неки нови свет. Александриско доба било је завршено, у том се нисам преварио. Отпочело је било паулинско. (Аутор мисли на регента кнеза Павла – прим.Р.Ц.)  У том и таквом добу, пише Црњански, Хитлер је 1936.почео хипнозу Југославије. У таквом свијету превирања која су мирисала на рат, Црњански је уочавао слабости наше дипломатије, сматрајући да је њена најслабија црта тога доба била то што „не умемо да се снађемо са странцима.“

Едвард Вуд (Лорд Халифакс), британски министар спољних послова (1938-1940) са Адолфом Хитлером.

 СЛУЧАЈ РИФЕНШТАЛ

 На примјеру Лени Рифенштал, Црњански је читаоцима показао дволичност западних сила. Лени Рифенштал је, наиме, била чувена њемачка режисерка, позната по изванредном доприносу филмској техници и естетици, али најпознатија по филму „Тријумф воље“, документарцу митинга Нацистичке партије у Нирнбергу 1934, који је Трећи Рајх користио као свој најбољи пропагандни филм. Одбачена од филмске индустрије након Другог свјетског рата, ова њемачка режисерка је до краја својег живота била онемогућена да настави филмску каријеру. Црњански о њеном случају пише: „Лени Рифенштал је покушала да се рехабилитује, после прошлог рата, у Лондону. Узалуд. Новине су доносиле њену и Хитлерову слику. Хитлерову и лорда Халифакса, на пример, нису.“ Према томе, у новом, демократском свијету, опрост који важи за једног британског аристократу остаје немогућ  за једног изузетног умјетника.

 

И НАКОН СВЕГА

Читајући посљедњу реченицу Црњанскове „Књиге о Немачкој“ („Море сјаја, изнад бездана мрачних, вечерње осветљење у Берлину, постаје опојна лаж, спас уморних душа и мозгова, више него некад звездано небо.“) „суматраистички“ се измјештамо на завршетак Мановог „Доктора Фаустуса“: „Њемачка, хектично црвених образа, тетурала је тад на врхунцу необузданих тријумфа, на путу да освоји свијет на темељу уговора којег је хтјела да се придржава и који је потписала својом крвљу. Данас се она строваљује у загрљај демона, држећи своју руку изнад једног ока, а другим зурећи у страву, све дубље из очаја у очај. Када ће стићи до дна понора? Када ће из потпуног безнађа да сване чудо јаче од вјере, свјетло наде? Осамљен човјек склапа своје руке и говори: Бог нека је милостив вашој грешној души, мој пријатељу, моја отаџбино!“

Разматрања о Њемачкој и Југославији између два свјетска рата остављамо историчарима. Међутим, данас, осамдесет година касније, уколико желимо схватити разорни утицај југословенства на српски народ у „кратком 20.стољећу“, ми се морамо, као историјски народ, вратити на изворишта српске државотворне мисли.

Док плутамо у узбурканом океану амбивалентне савремености, Милош Црњански са једне сасвим удаљене, давно напуштене, обале српства сија као светионик, освјетљавајући старе хридине југословенства, које поново израњају пред нашим очима и које поново, у новим облицима културног, просвјетног и политичког насиља, пријете својим заоштреним ивицама, чекајући кад ће се поново српски брод насукати на њих и везати своју будућност за старе илузије лажних визионара.

Читајмо Црњанског!

 

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар