ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “КОРДУНАШКИ ПРОЦЕС”: Заборављени српски хероји Вељко Кораћ и Илија Жегарац заслужују правду (ФОТО)

  • У малој сали Дома Војске Србије 21. фебруара 2020. године представљена је књига Чедомира Вишњића “Кордунашки процес”.

Поред аутора, о књизи су говорили историчар проф. др Чедомир Антић, проф. др Александар Поповић, модератор скупа социолог Петар Лађевић, а присутне је у име једног од организатора – Музеја жртава геноцида поздравио историчар Бојан Арбутина.


Књига “Кордунашки процес” представља значајан допринос разјашњењу страдања српског народа на Кордуну у ратним у Независној Држави Хрватској и поратним годинама у Југославији. Ријеч је о првој књизи из ауторове трилогије коју још чине наслови “Партизанско љетовање” и “Време спорта и разоноде” које су посвећене Србима у Хрватској.

У монтираном судском процесу на смрт је осуђено петоро Срба са Кордуна, учесника Народноослободилачког рата зато што су се залагали за аутономију Срба у Хрватској и њихово веће учешће у власти у складу са размјерама њиховог страдања и борбе у Другом свјетском рату.

Због „сарадње са непријатељима и четницима“ пресуда суда у Горњем Будачком биле је неумољива. На смрт су 14. јула 1944. осуђени: Вељко Кораћ, члан Народноослободилачког одбора (НОО) Кордуна, Љубо Вујичић, члан котарског НОО Слуња, Илија Жегарац, шеф партизанске штампарије, Милан Момчиловић, официр Плашчанског партизанског одреда и партизан Марко Мркић. На вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права осуђени су: Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујчић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић.

Сви догађаји везани за овај процес описани су у Вишњићевој књизи. Поред докумената и свједочења књига садржи и стенограм суђења – оптужницу, закључак и образложење пресуде, као и одломке из Дневника убијеног Вељка Кораћа.

– Вриједност Вишњићевих дјела огледа се у томе што је први пут у српској историографији Хрватске проговорено о најконкретнијим питањима положаја Срба, међутим, истовремено аутор намеће питање како су Срби свој идентитет у појединим периодима двадесетог стољећа врло лако предавали неком другом – рекао је Петар Лађевић.

Историчар проф. др Чедомир Антић је истакао да је Кордунашки процес важан не само за Србе у Хрватској, него и за Србе уопште. Он је изразио захвалност аутору што је у тешко вријеме започео озбиљан посао.

– Обично памтимо великане наше историје из времена националног тријумфа, али много је теже национално дјеловати у условима општег пораза- рекао је Антић.

Он је као посебно вриједну истакао методологију Вишњићевог рада, која врло темељито обрађује теме кроз социолошки, политиколошки и историјски угао.

– У три велика поглавља која носе наслове библијског значења “Раскршће, Страдање и Патња” описана је српска трагедија у НДХ, а потом и недоумица у којој се нашао наш народ у послератној Југославији – рекао је Антић осврћући се и на још једно ауторово дјело “Партизанско љетовање : Хрватска и Срби 1945-1950.”

– У уводу ове књиге, за који мислим да је један од најбољих у нашој историографији, Вишњић на три примјера описује расположење у Хрватској 1941. године уочи рата. На основу архивских докумената који се односе на једног старца, студента и дјевојчице приказане су страшне струје које су постојале у друштвеним дубинама. То је утицало на протагонисте које некад сматрамо одговорним и кривим, a некад заслужним за нешто чијој мудрости и памети углавном придајемо велики значај, или недостатку приписујемо велики неуспјех– рекао је Антић.

Он је објаснио коликa је важност вишеслојне анализе коју доноси ова књига.

– Ако не буде нађен неки бољи и детаљнији извор, што мислим да је све мање могуће, ова књига спада у оне за које можемо рећи да је све исцрпљено. Захваљујући опрезности аутора не можемо оспорити његове непретенциозне закључке – рекао је Антић.

Драган Лакићевић, главни уредник Српске књижевне задруге

Он се на крају “као читалац и као Србин” захвалио Српској књижевној задрузи што је објавила ово дјело.

– Србија, која се много огријешила о Србе у Хрватској, дужна је да, као отаџбина свих Срба, у складу са својим Уставом и међународним уговорима, води пансрпску политику – закључио је Антић.

Велики ауторов пријатељ и покровитељ овог издања проф. др Александар Поповић је током свог излагања са великим поносом истакао да је и сам Србин из Хрватске – старином Славонац. Он је примјетио да читаоци, који су ових дана читали књигу Кордунашки процес, не могу да не уоче паралелу са актуелним дешавањима у Црној Гори.

– Људи који су осуђени у Горњем Будачком изабрали су дужност. То су јунаци које је Вишњић спасао за нашу националну историју. Они су били потпуно изгубљени у историји и сјећању људи који су лагано одлазили на онај свијет. На исти начин нестајала је црква у Црној Гори прије доласка митрополита Амфилохија у Црну Гору – рекао је Поповић напомињући да је прво издање ове књиге о објавило СКД “Просвјета” иа Загреба још 1997. године.

– На жалост добар број књига које је “Просвјета” издала, осим нама – Србима из Хрватске, углавном је непознат и сакривен од шире српске јавности. Зато је веома важно што је ово дјело у Србији објавила озбиљна издавачка кућа каква је Српска књижевна задруга – рекао је Поповић који као ауторов пријатељ није хтио ни да крије субјективизам.

– Све је мање аутора попут Вишњића који су спремни, не само да копају по архивама, него и да проналазе свједоке. Сјећање код свједока може да изблиједи, али изучавање историје мора се поткријепити документима. Зашто је то важно? Поредећи данашњу ситуацију у Црној Гори примјетно је да медији у Хрватској, чак и они који би требало да буду наклоњенији Србима пласирају ноторну неистину да је аутокефалност тзв. цркве у Црној Гори укинута 1918. године.  Међутим, они који то тврде, немају документе, а управо је то поље на коме је Вишњић најјачи – рекао је Поповић.

Он се осврнуо и на судбине преживјелих актера Кордунашког процеса попут браниоца Милутина Чика Кошарића и тужиоца Станка Опачића Ћанице, закључујући да хидра која их није убила 1944, дочекала их је 1950. и 1971. године.

– Интереси Срба у Хрватској некад тактички могу да буду нешто другачији од интереса званичног Београда, ма ко био на власти у Београду, међутим, тужне су подјеле код самосталаца о којима аутор узгред пише – рекао је Поповић закључујући да преостаје нада да “нас – Србе из Хрватске, остатак националног корпуса никада неће заборавити”.

Аутор Чедомир Вишњић захвалио се претходницима на лијепим и топлим ријечима, а посебно Слободану Жегарцу, сину осуђеног Илије Жегарца, који је са ћерком и унуцима присуствовао промоцији књиге у Дому Војске Србије.

Вишњић је рекао да је истраживање за рад на овој књизи започето ратне 1994, а завршено 1996. године што јасно указује на мотивацију-

– Истражујући у то вријеме имао сам двије сретне околности. Као Дубравац знао сам Ђура Затезала који је дио околности Кордунашког процеса описао у својој књизи “Четврта конференција КПХ за округ Карловац 1945”. Отишао сам у Хрватски државни архив 1994. године са потврдом Српског културног друштва “Просвјета” које је било обновљено. Тамошњи равнатељ ми је рекао да дођем сутра. Путовао сам влаком, што је био животно ризичан пут. Исплатило се, јер сам нашао истражне материјале процеса који су омогућили да се ова прича реконструише. Папири су били заведени као архивско градиво. Документи су стајали у сефу у бијелој кошуљици на којој је писало “за друга Јанка” – рекао је Вишњић који сматра да је материјал заправо био намијењен Моши Пијади, иако је постојао један ниже рангирани истражни официр Јанко.

Вишњић је рекао да је упознао добар дио актера Кордунашког процеса у чему му је помогла покојна госпођа Олујевић сестра Вељка Кораћа, а Архив Окружног комитета Карловац оцијенио је као најбоље сачувану ратну грађу Комунистичке партије Југославије и Комунистичке партије Хрватске.

Као важног свједока Вишњић помиње Никицу Копривницу који је у то вријеме био дијете.

– Он је тај који је видио сламку у Вељковој коси, шпагом свезане хлаче… Видио је да су везани телефонском жицом и да их одводе. Та сцена, телефонском жицом везаних најбољих људи који иду на стрељање је једна од најтежих сцена коју сам у литератури, и у животу видио, срео, и прочитао – рекао је Вишњић.

Он је поменуо и име Саве Златића који је у рату био грешан, али се поштено покајао и окајао онолико колико је могао рјечју и дјелом.

Вишњић се осврнуо и на Драгића Бунчића, једног од оних који су се чудом спасли.

– Бунчић је био један од већих грешника, врло млад. Рекао је да су се фашисти према интелигенцији боље односили од комуниста, што је само по себи било довољно за стријељање. Ипак, неким чудом се извукао. Затекао сам га у Загорју. Био је судац. Никад нећу заборавити поглед тада већ непокретног човјека који је стално плакао, а изнад његовог кревета стоје сабрана дјела Троцког, Српски књижевни гласник из периода до 1914. године, дјела Михаила Шолохова, Добрице Ћосића…. Врло карактеристичан избор литературе је говорио о љевичарско-националној мјешавини којој је припадала већина нашег народа – рекао је Вишњић наглашавајући потребу за људском правдом.

– Историчар увијек мора да се потруди да све разумије. Комунистичка партија 1944. године чистила је терен и спремала се за преузимање власти. Ликвидирали су потенцијалне непријатеље не само у том тренутку, него и у перспективи – објаснио је Вишњић.

Он је истакао да се у овом случају морају напоменути четири ствари: људска правда, литерарна правда, повратак историје српског народа и интеграција ове теме у полифону српску културу и традицију.

Вишњић сматра да гдје год живе Кордунаши морала би да постоји улица са именима Вељка Кораћа и Илије Жегарца.

– На вријеме су осјетили шта се Србима спрема. Супротставили су се већини, јер су видјели страдање свог народа и о томе свједочили. Вељкове странице о дјеци која умиру од болести на Кордуну су драматичне у заслужују да се нађу у читанкама историје и српског језика – закључио је Вишњић.

Унука Илије Жегарца прочитала је пресуду из Горњег Будачког, а Петар Лађевић је прочитао одломке из Дневника Вељка Кораћа.

Лађевић се посебно захвалио Мили Шапићу у помоћи око организације ове промоције.

Међу окупљенима били су директор Српске књижевне задруге Драган Лакићевић, директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина, као и велики број представника српских завичајних клубова са простора Хрватске.

Текст и фото: Трифко Ћоровић / Српско коло

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: Промоција књиге „Кордунашки процес“: Заборављени српски хероји Вељко Кораћ и Илија Жегарац заслужују правду

  2. Pingback: Заборављени српски хероји са Кордуна - TAMO DALEKO

Оставите коментар