НАСЛОВИ

АРНО ГУЈОН: Срби у региону заслужују живот без страха и дискриминације!

  • У разговору за Српско коло, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон говори о приоретима у будућем раду, дефинише проблеме Срба у дијаспори и региону, коментарише став предсједника САНУ о Космету, објашњава важност очувања српског језика и писма, као и важност најављеног пописа становништва

Арно Гујон се појавио међу Србима као узорни примјер правдољубивог заштитника немоћних и потлачених, показујући својом непоколебљивом вољом за доброчинство да стари француски идеали слободе, братства и једнакости нису флоскуле на чији помен треба аплаудирати, него принципи по којима треба живјети.

Срби су имали прилику да се у протеклом периоду, који се сад већ мјери у деценијама, увјере у Гујонову континуирану посвећеност не само хуманитарном раду већ ширењу истине о нашој земљи и народу. Национално освијешћена јавност са радошћу је прихватила вијест о његовом именовању за директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

  • Деценијама сте српски амбасадор добре воље. Ипак, да ли Вас је изненадила понуда да постанете директор Управе за дијаспору и Србе у региону и како је уопште до тога дошло?

– Једна таква понуда је увијек изненађење. Један од најзначајнијих позива у мом животу стигао је из кабинета министра иностраних послова Николе Селаковића, који ми је понудио сарадњу. Потом смо заједно отишли на састанак с предсједником Србије Александром Вучићем. То је био наш први сусрет и протекао је у изузетно пријатној атмосфери. Након тога услиједило је моје именовање на чело Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова.

ЗА НЕКЕ ЈЕ И ХАНДКЕ ФАШИСТА
  • Вијест о Вашем именовању многе је одушевила, али било је и негативних реакција у региону, па чак и у Београду у којима се спочитавало да сте екстремни десничар. Да ли Вас је то погодило?

– Кад помажете Србима на КиМ, кад говорите истину о томе шта се дешава данас и шта се дешавало раније, многима сметате. Желе да вас оцрне, а понекад и да вам нацртају мету на челу. Нисам ни први ни посљедњи коме се то догодило. Видјели смо у случају нобеловца Петера Хандкеа, за којег су говорили да је фашиста и расиста јер је помагао дјеци из Велике Хоче и говорио о постојању гета у Европи. Ко год одабере да буде на страни Срба бива третиран баш као што је третиран српски народ, демонизован годинама. У том смислу, ја дијелим судбину многих. То је за мене питање части и наставићу тако упркос критикама одређених политичких кругова.

  • Каква је Ваша визија и шта ће бити приоритет у будућем раду Управе за дијаспору и Србе у региону?

– Наш тренутни приоритет је да упростимо и поједноставимо конкурс за Србе у региону и дијаспори. Сваке године Управа издваја 100 милиона динара за стратешки важне пројекте у области културе, језика, идентитета, очувања традиције. Један од приоритета је и учење српског језика, што је посебно важно за дијаспору, али и у региону, гдје смо кроз кампању коју смо спровели на Међународни дан матерњег језика, истакли важност очувања српског који треба тако да се назива и његује. Не можемо да утичемо на то како ће други називати свој језик нити би требало то да чинимо, али можемо и те како да утичемо на то како ћемо наш да очувамо. Језик није само средство комуникације већ се налази у сржи идентитета сваког народа. Радимо заједно са допунским школама на српском у дијаспори, шаљемо књиге и наставна средства. Приоритет нам је и да сарађујемо са другим секторима унутар Министарства спољних послова, али и скупштинским Одбором за дијаспору, покрајинским Фондом за избјегла и расељена лица јер смо сви на истом задатку, да помогнемо нашем народу гдје год живио.

  • Како бисте Ви дефинисали проблеме и положај Срба у осам земаља региона?

– Положај Срба у земљама региона различит је од државе до државе. Није исто бити Србин у Љубљани и Гламочу. Сваку земљу пратимо посебно и имамо списак неријешених питања. Оно што је заједничко је да је српски народ аутохтон у свим земљама региона, да ту живи од давнина. Негдје се поштују српски језик и ћирилица, негдје не. Наша улога је да приликом сусрета са државницима земаља у окружењу покрећемо питања која су важна за српски народ. Српски званичници треба да, при сваком сусрету, питају представнике држава региона, примјера ради, зашто Срби немају статус националне мањине или одређена права, за разлику од њихових сународника који то имају у Србији, иако су мање бројни, или зашто је ћирилица потиснута?

  • Који су највећи проблеми Срба у дијаспори?

– Очување идентитета и језика и ризик од утапања и потпуне асимилације. Желим да помогнем у борби за то да Срби више не буду стигматизовани и дискриминисани, него да са правом буду поносни на своје поријекло, историју, традицију, културу, на дубоки траг који су оставили не само на просторима на којима су аутохтон народ, него и у остатку Европе, као и на оним просторима гдје су, попут других Европљана, били досељеници, као што је, на примјер Америка у којој су се прославили Никола Тесла или Михајло Пупин, поред многих других познатих и мање познатих Срба.

  • КОСТИЋ ИМА ПРАВО НА ПРИВАТАН СТАВ

    Какву емоцију је у Вама пробудила изјава предсједника САНУ Владимира Костића да „Косово није наше и да то треба што прије схватити”?
    – Господин Владимир Костић, као грађанин, има право на свој став, који, хвала Богу, не дијели огромна већина Срба. Да ли би смио да говори тако као предсједник САНУ? То је питање за чланове САНУ. Мој став је, као што је познато, другачији. Дијелим став државе и већине народа по коме је КиМ саставни дио Србије. Поред тога, Косово није само територија, то је завјет. Док чувамо тај завјет у срцу, без обзира да ли живи милион или 20 милиона Албанаца на КиМ, без обзира на то колико је Америка јака, оно је наше. Тај завjет Срби чувају 800 година. Срби нису имали државу скоро пет вјекова. Како су се издигли из пепела? Захваљујући косовском завјету! Баш као што су то чинили Јевреји током 2000 година. Има ли данас Старих Римљана? Не, а Јевреја има. Они су се 2000 година поздрављали с: „Догодине у Јерусалиму!”. Док се Срби поздрављају: „Догодине у Призрену!”, биће Милица, Душана, Петара и за 2000 година на КиМ.

  • Са нове функције у прву посјету сте отишли Србима у Словенији. Након разорног земљотреса Бадњи дан и Божић сте провели са нашим сународницима на Банији и Кордуну. Какве утиске носите одатле?

– За Бадњи дан и Божић сам са владиком Херувимом био у Осјечко-барањској жупанији, у Даљу. То је за мене било лијепо искуство јер досад нисам имао прилику да се сретнем са Србима из тог дијела Хрватске. Видио сам да, иако је Хрватска у Европској унији, положај Срба није на одговарајућем нивоу. Они заслужују живот без страха и дискриминације. Жале се понекад на немогућност учења српског језика. У многим случајевима, дјеца не могу да уче све предмете на српском. Нема ћириличког писма на јавним мјестима. Њихова заједничка порука је да желе да остану ту да живе у миру и да рачунају на подршку Србије.

  • У више наврата сте истакли да је попис становништва који би требало да се спроведе ове године кључан за положај Срба у региону. Какве резултате очекујете и колико су данас Срби у региону уопште слободни у испољавању свог националног идентитета? На које све начине матица може да им помогне?

– Попис је веома важан. Прије свега, да би се установила истина, да би било јасно колико тачно Срба гдје живи, али и колико их је отишло. Друго, то је пут борбе за њихов статус, јер у сваком демократском друштву једној бројној заједници мора се пружити могућност да оствари права по разним питањима. Треће, искрено вјерујем, и да је попис једна од полуга у борби против асимилације која је у миру највећа пријетња једном народу.

  • Често чујемо да је за очување српског идентитета, ван матице, кључно његовање српског језика и писма. Стиче се утисак да се ћирилица не поштује ни у Србији.

– Објавио сам један видео снимак у коме сам објаснио да је странцима свеједно да ли ријеч „пекара” пише латиницом или ћирилицом јер је они не разумију. Као кад бих „пекара” написао на француском – буланжри (boulangerie) – било ћирилицом или латиницом, ви не знате шта је то. Није проблем у писму него у језику. Ја не разумијем украјински иако се пише ћирилицом, а ја знам ћирилицу. Такође, не разумијем румунски иако се пише латиницом, коју такође, знам. Било би логичније да се поштује српски језик и писмо свугдје и да за странце који не знају српски буде написано додатно на енглеском и француском, на примјер. То би био добар компромис. Имате у Београду путоказ гдје ћирилицом пише „Железничка станица”, а онда испод на латиници опет пише исто, а Нијемцу или Италијану, ништа то не значи. Сваки језик има своје врлине и љепоту, а писмо је свакако дио те љепоте. Мислим да је боље и љепше да пишемо српски ћирилицом.

  • Постоје ли неки конкретни (и који) планови рада Управе и осталих државних институција у погледу заштите „српског културног простора” како је назначено у Стратегији Министарства културе?

– Да, нама је та област кључна јер је важно да наши људи сачувају своју особеност, гдје год да живе. Управа сваке године финансира 400 пројеката који се у већини односе на очување српске културе у региону и дијаспори.

  • Прије годину дана сте Црну Гору описали као „најживљу цркву у Европи”, а нисте крили ни радост након избора у којима је дошло до смјене власти. Планирате ли да ускоро посјетите Србе у Црној Гори?

– Често сам раније обилазио Црну Гору, држао сам неколико предавања и с великом пажњом сам пратио дешавања у вези са одбраном светиња. Српску православну цркву у Црној Гори сам описао као најживљу цркву у Европи која улива наду да у модерном свијету има младих људи који не мисле само стомаком него и мозгом и вјером коју носе у срцима. Планирам да обиђем Црну Гору и биће ми велико задовољство да разговарам с тамошњим Србима, њиховим представницима и свештенством.

ЗАПАД НЕ ЖЕЛИ ДА ПРИЗНА ГРЕШКУ
  • У више наврата сте истицали да је Вашој породици инстинкт говорио да слика о рату на Балкану која је сервирана по западним медијима деведесетих година није реална. Можете ли направити поређење каква је данашња слика Србије у вашој родној земљи?

– Француска стручна јавност је и даље дубоко подијељена по том питању, јер они који су се бавили антисрпском пропагандом деведесетих година су и даље ту и имају много предрасуда. Многи од њих и даље живе у увјерењу да су Срби злочинци, а сви остали жртве. Неки не смију себи да признају да су погријешили јер би тиме довели у питање добар дио сопственог живота и рада. Наратив који је усађен у том дијелу јавности је изузетно тешко промијенити, јер то захтjева озбиљну катарзу на коју је спреман само мали број изузетно снажних личности. Захваљујући нашим петнаестогодишњим напорима успјели смо, ипак, да се наметнемо у јавности и изнесемо и другу страну приче. Двадесет година послије бомбардовања слобода говора о тој теми је већа и лакше можемо да допремо до медија иако је ситуација далеко од идеалног.

  • Ваша претеча у љубави према Србији био је Арчибалд Рајс. Да ли можете својим ауторитетом и садашњим положајем да утичете да се уреди и у музеј претвори кућа Арчибалда Рајса на Топчидеру?

– Морам да Вам признам да нисам до сада био упознат с том проблематиком. Како је Арчибалд Рајс највећи Србин несрпског поријекла свакако заслужује да се успомена на њега његује.

  • Рајс нам је као тестамент оставио књигу Чујте Срби. Како бисте Ви описали Србе 21. вијека?

– Као и Срби претходних стотина година, непокорни су, храбри, паметни и, ако успију да очувају ове врлине, вјерујем да ће им будућност бити срећнија јер изазов за све народе свијета данас су баш идентитетске природе – очување културе, језика, сјећања на претке. Срби то природно носе у себи.

Трифко Ћоровић / Српско коло
Фотографије: Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и приватна архива саговорника

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар