Велики мост на Тари, који стоји над пријетећим амбисом и укопан у литицу, фасцинира посматрача, али морате бити рођени на суздржаним, стабилним и мегалитски јаким стијенама подно Дурмитора да би разумјели и цијенили напор људи који су пројектовали и саградили грађевину која представља непоновљив спој природног и умјетнички лијепог.

Човјек са стране док стоји на том мосту осјећа се сићушним пред снагом природе и љепотом градитељског дјела. Kао да га је створила природа у коју се уклопио. Човјек рођен уз Тару ту слави величину и снагу својих предака способних да направе тај дивовски искорак преко понора. У спремности да се свему зна праведна цијена.Изабрани Ричард Kорај, легендарни градитељ дрвених скела које су грађене као потпора армирано-бетонским мостовима и вијадуктима који савлађују планинске врлети, знао је да је рођење уз ријеке и клисуре над којима ће бити саграђени мостови једини начин да се разумију знакови важни за опстанак будуће грађевине, а говоре много више од сувих података и нацрта које прате градњу.Тај човјек чија је техничка интелигенција задивила човјечанство на размеђу 19. и 20. вијека није био инжењер. Био је столар и пројектант прве жичаре дизајниране за помицање трупаца низ планину уз помоћ дугих челичних каблова.У Црној Гори старији Kорај боравио је кратко. Пројектовање и градњу скеле за мост на Тари до краја је довео његов син Ричард Kорај млађи. Ако научите нешто о тој фамилији и добро се загледате у тај велики мост на Тари и мостове чију су градњу у Швајцарској омогућиле Kорај скеле, схватићете зашто је квалификовани инжењер Kорај млађи, мада је у оквиру буџета намијењеног градњи моста могао бирати кога год хоће и новца не би недостајало, да обаве најрискантнији подухват у историји градитељства на тлу Црне Горе, изабрао два голобрада младића – Љуба Роћена из Расове и Радоја Бојовића са Будећевице.Изабрао их је јер подухвати градње моста који спаја двије застра- шујуће литице захтијевају тоталну синергију људског ума и природног окружења.Градња Накнада за њихов посао била је 1.80 динара по радном сату. Тако макар пише у уговору што су га потписали министар грађевина краљевине Југославије Марко Kожул и грађевински предузимач из Панчева Ђорђе Антоновић, а гдје су прецизиране и минималне накнаде за неквалификоване раднике ангажоване на изградњи моста на Тари. Тамо пише и да фирма извођача радова на градилишту стално мора имати макар једног квалификованог стручног представника.На монтажи скеле, то је био војвођански Мађар Штефан Масолд. Скупа са Љубом Роћеном и Радојем Бојовићем, који никада раније нијесу ни чули за такве скеле а камоли да су на њима градили, он је за шест мјесеци у конструкцију коју је пројектовао Kорај уградио 650 метара кубних дрвене грађе која је допремана из околних шума.– Грађу су сјекиром тесали искусни мјештани који су цијели радни вијек провели у томе. Скела је рађена у природној сразмјери на великом патосу изграђеном за ту сврху у непосредној близини моста. Сви њени елементи означени су бројевима ради прецизнијег монтирања. При монтажи штапови су постављани чело на чело, а веза су били завртњи са металним подложним плочицама. Грађу је преносио кабл-кран – подсјећа др Вукајло Мишо Глушчевић, аутор књиге „Мост на Тари“.Један војвођански Мађар и два дурмиторска горштака испољили су невиђену храброст и умијеће. Док је конструктор скеле висио, у корпи, провизорно објешеној о ракље на врху стијене, они су се верали уз лабаве греде над затрашујућим понором. Црногорци су имали опанке од говеђе коже. Ако некога занима колико је рискантно у тој обући, ходати по свјеже истесаним дрвеним гредама широким 20 центиметара, 141 метар изнад ријеке усјечене у стијену, могао би покушати да у цијепала са новим кожним ђоном покуша да мало брже него што то чинимо клизећи по мермерним подовима бољих ресторана у свом крају, хода на бетонској огради моста на Тари. Нешто ми говори да би, чак и у идеалним временским условима том човјеку таква авантура била посљедњи адреналински шок у животу.– У почетку су се везивали да би удовољили одговорнима за њихове животе. Kасније их нијесу користили јер су их ометали при раду – свједочи Глушчевић.Онда од Глушчевића чујем да су са изузетним еланом, самопоуздањем и пожртвованошћу, храбри горштаци успјели да за шест мјесеци (јесен 1939 – прољеће 1940) монтирају ту скелу под великим луком каква никада прије и послије није саграђена под капом небеском. Радили су по киши и снијегу. Успињали су се пркосећи ударима олујних вјетрова који витлају низ гротло планинског кањона. Монтирали су грађу и затезали шрафове под пријете- ћим камењем које се осипа са стијене. То већ није типично наша прича. Ту се нешто не уклапа у типичне обрасце. То је нешто више. То је оно кључно. Нешто што човјека кадрог да разумије величину њиховог подвига примора да та имена изговара са страхопоштовањем.Сјећање Подвигом куражних градитеља треба употпунити ону стандардну причу која почиње податком да је велики бетонско лучни мост пројектовао славни инжењер Мијат С. Тројановић и да је грађен 1938/40. године. Треба се сјетити тих заборављених људи чије подвиге официјелна историја брише биљежећи велике колективне гестове народа, кад год нас поносним чини податак да је у вријеме када је довршен Мост на Тари био највећи друмски мост од армираног бетона у Европи и један од неколико највећих и најљепших саобраћајних објеката те врсте у свијету.Знамо да су у јеку Другог свјетског рата, да би спријечили прелазак непријатељских јединица у Црну Гору 1942. године, партизани срушили један лук моста. Задатак је извео грађевински инжењер Лазар Јауковић.Тада је срушена конструкција посљедњег малог лучног отвора у дужини од 44 метра, док су остали дијелови моста остали неоштећени. Јауковића су непријатељи ухватили и стријељали на одсјечини моста.Народ дурмиторског краја, у знак сјећања на његово херојско дјело, подигао му је споменик у близини моста гдје је и сахрањен.Знамо и да је послије ослобођења мост саниран и свечано пуштен у саобраћај септембра 1946. године. Својом снажном петолучном конструкцијом, од које је главни лук с распоном од 116 метара, мост се уздиже над ријеком у видини од 150 метара. Долазимо и пролазимо. Мост чврсто стоји, а успомена на храбре људе који су га градили остала је да лебди између сна и јаве. Ред би и био да се њихова имена упишу у књигу градитељства. Вријеме је…Седамдесетих година прошлог вијека овдје је редитељ Хајрудин Kрвавац снимио култни партизански филм „Мост“. Kод нас је поодавно заборављен, али га у далекој пријатељској Kини памте и данас. Готово да нема Kинеза који дође у Црну Гору, званично или незванично, да не посјети Мост на Тари. Захваљујући томе и дипломатској активности амбасадора Цуи Џивеија недавно је кинеска Влада у оквиру развојне помоћи обезбиједила 2,6 милиона еура за његову реконструкцију. О томе су ових дана Меморандум потписали у оближњем мотелу потпредсједник Владе Милутин Симовић и амбасадор Цуи. Обавијештени тврде да заслуга за то у доброј мјери припада Милану Роћену, сину једног од градитеља чувене дрвене скеле Моста на Тари.

извор: portalanalitika.me