Шта се дешавало тог јутра у позадинском воду 3. батаљона?

Знало се увече и у позадинском воду да се нешто спрема. Добили су информацију да је убачена група на Подвележје и да сутра може негдје бити напад. Добривоје Граховац је причао: „Донио сам од куће свој митраљез шарац и увече сам тражио да ми дају муниције, да напунимо. Видимо зло се неко спрема. Била је читава перипетија тада око издавања муниције и штедјело се. И не добих је… имао сам ја ујутро за почетак једно 100 комада… Ујутро је још био сумрак. Запуцало је. Будни смо били, нисам ни изувао чизме ту ноћ.

Спремна је поред мене била пушка, бомбе и муниција, а митраљез ми је био вани. Видимо прво са Мекиње (брдо једно) пуца према команди. Таман сам се спремао да опалим по њима. Ови неки око мене говоре: ‘Немој, можда су наши!’ Ма какви наши пуцају на команду. Тада је осуло по нама са друге стране, иза кућа. Били су тада једно 150 метара удаљени од нас. Нас је ту било 12 и двије жене биле у кухињи. Са мном је био Вељо Шиповац, храбар момак. Ту одмах смо ми узвратили, иако они арлаучу, вриште: ‘Алаху Егбер!’Да те Бог мили сачува. Препуцавање је ту, и ја сам за једно 20 минута-поласата рањен. Тројица су била… Ја се препуцав’о са њима и склонио под шкрип, а само ми је нога лијева вирила. И погоди ме. Видим тече крв у чизму. Говорим Вељу: ‘Ви ме покривајте. Идем ја по завој, да претрчим до „мејтефа“‘ гдје смо боравили. Нађох неки чаршаф тамо… Превио сам се и поново за митраљез… Једва смо касније дошли до муниције. Била удаљена, има прећи 100 метара по њу, а онда су ми ваљале оне двије жене из кухиње. Донио ја њима, а оне ми пуниле реденике, и ја онако са рука… У мене је рука сва опечена била од цијеви. Нисам им’о кад да мијењам цијев. 1.200 метака сам испуцао рањен.

Трајало је то неких 2 сата. Видим, у једно доба, иду од команде асфалтом, плава нека одијела на њима. Тада су се они повлачили са команде. Бјежали… и код нас је већ стало било. Ја легао за митраљез, опет ови око мене: ‘Не, можда су наши!’ И не пуцах, а десетак их је ту било. Мог’о сам их све побити, нису далеко били. Касније су они отишли према овом нашем тенку… Тада је дошла наша полиција из команде да виде јесмо ли живи. Био Пурковић, Зиројевић, Радоје Вучинић… Био Ђус Глоговац, Жељко Паровић… Он ме прводозивао… Сјећам се, Пурковић је питао: ‘Колико има мртвих?’ Нема нико, само ја мало у ногу рањен“. По каснијим сазнањима у нападу на позадински вод 3. батаљона учество-вала су 22 муслиманска нападача. Један је одмах пронађен мртав, док је још било остатака на терену, који свједоче да је било рањених са којима су се нападачи повукли. Нађен је тада и ПКТ, који је касније, како кажу позадинци, добро дошао и животе им спасао у љето 1995. на сјеверном крилу бригаде у 5. батаљону.

О групи која је кренула да помогне позадинском батаљону Младена Глоговац је изјавио: Послије долази командант Пурковић и каже: ‘Момци немам везу са Лаловићевом кухињом. Или су побијени или заробљени?! Имате ли срца да кренемо да се повежемо горе?’ Наравно, кренули смо, ко неће кренути кад му тако командант каже. Ишли смо једни са лијеве, једни са друге стране пута, од Команде, пребирући полако у правцу поменуте кухиње. Како смо пребирали, дошли смо до греда близу кухиње и зовемо их по имену. Можемо ли до вас? Може. Нашли смо их. Тамо је био Бета Граховац. Рањен је био уногу. Шиповац је био ту, жене неке и други. Отишли смо послије тога даље према Невесињу, очекујући нашу војску која је кренула из града… Ми смо били са горње стране пута када смо примијетили преко пута групу. Нисмо били сигурни ко су. Почело је дозивање и познао сам свог школског колегу, Мићија Пашајлића. И ја га зовнем, он се одазива… Тада смо се састали“

У овом рејону борбе су се, усљед јачине убачених снага, одвијале неколико сати, док нападачке формације нису биле онеспособљене. Муслиманске јединице по плану акције имале су као један од задатака и да минирају пут и направе засједе те тако онемогуће слање српских јединица испомоћи из Невесиња. У рејону Бишине, приликом борби са убаченом групом која је поставила засједу с циљем онемогућавања пристизања помоћинападнутим положајима ВРС, погинули су припадници групе инжињеријског батаљона Спасо Шијак и Драго Аћимовић. Шијакова супруга, са којом јеживио у Гацку, породила се само неколико дана раније и донијела на свијет њиховог трећег сина. Била је то велика туга у породици у данима када је требало да прослављају рођење дјетета. Осим поменутог Пејановића на командном мјесту бригаде, у рејону Рабине, погинуо је и артиљерац Бранко Куреш из Билеће, а тешко је рањен Радослав Пушара из Гацка, који је преминуо у болници у Подгорици два дана касније. Обојица су били припадници 7. МАП-а. Према подацима у књизи Шефка Хоџића на овим локалитетима муслиманске снаге имале су губитке од 23 погинула, 47 рањених и 3 заробљена војника. На Команду бригаде нападале су посебно спремљене групе неприајтељских бораца…

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.