Описујући своје дјеловање у селу Жуберин, које је кратко освојено од стране муслиманских јединица, војвода Раде Радовић чија се јединица „Билећки добровољци“ налазила у сатаву 4. батаљона 8. хмтбр, је наводио: „Био сам тог јутра у Невесињу. Успио сам да дођем до Билеће, да хитно мобилишем наше борце који су се налазили на одмору и да се око 11.00 сати на Пријеким грмима укључимо у борбу с непријатељем“, причао је, недуго након борби, Раде Радовић о дешавањима 11. новембра 1994. године у свом интервјуу Николи Асановићу, објављеном у листу Херцеговац. Aсановић је на крају пренио поруку која осликава карактер, темпераменти елан овог војсковође: „‘Идемо до краја, до коначног ослобођења српског народа’, додаје на крају капетан Радован Радовић, а наши саговорници Новица Томановић, Боро Милидраговић и Радован Бошњак забринуто, али одлучно, додају да нам изгледа тек предстоји ‘борба непрестана’“.

Шта се дешавало у Жуберину?

Пуцањем кроз прозор скромне, сеоске, типичне херцеговачке куће која се налазила у малој долини на крају села убијена је Даринка Чабрило. Испред куће је пронађено 8 чаурa калибра 7,62 милиметра, стакла на прозорима и вратима била су разбијена, а на вратима видљиви трагови ударца војничком чизмом. Даринка је погођена са више метака, док је њен супруг Вид успио побјећи јер се затекао недалеко од куће, иако је био рањен у ногу.

Муслимански војници су у овом селу „ убили ненаоружане становнике села Мару Чабрило (рођ. 1911. године), Даринку Чабрило (рођ. 1929. године) и Милосава Чабрило (рођ. 1940. године). Тада су ранили Славојку Чабрило (рођ. 1919. године) и Вида Чабрило (рођ. 1934. године), запалили школу, три куће и двије штале, из више кућа пљачкали и уништавали имовину, а 22 становника Жуберина више сати држали као таоце у кући Миладина Чабрило у истом селу“. У тој групи били су: 4 старија мушкарца, неколико дјевојака и остало старије жене. У Миладиновој кући су се стално налазила двојица, а остали су пљачкали и палили по селу. У селу Рабина тај дан, код своје куће која је запаљена, убијена је и Радојка Пухало рођена 1922. године.

Милосава Чабрило званог Миле убили су изнад села, пуцњима из непосредне близине након што је претходно био рањен. Његов брат, који сe спасавао са својом кћерком, малољетном дјевојчицом, изјавио је да је Милосав имао намјеру да побјегне из села и да је био рањен у обје ноге те да је онда из непосредне близине убијен пуцњима у главу и врат.

У кући болесног и слијепог Лазара Чабрило, који је лежао у кревету, тројица војника убили су, пуцајући у оставу, Мару Чабрило. Лазарева супруга, Славојка, је изјавила да су Лазара питали гдје су му синови, Владо и Симо,а потом питали ко се налази у остави и одмах пуцали рафално. Убијена је Мара, Славојка је лакше рањена у руку. Славојка са још двије жене, које су биле у остави, је тада изашла. „Терористи су уперили пушке у њих, вријеђали и малтретирали, питали за синове, а онда запалили једну собу у сусједној кући, у којој станује Симо Чабрило. Ломили су намјештај по кући, претурали и узимали јакне, панталоне, чарапе и друге одјевне предмете, једну бомбу бацили су у башту испред куће. Према изјавама више становника Жуберина,Муслимани су пљачкали куће односећи новац, злато и ситније вредније предмете. У једној од штала запаљене су и двије краве. Запаљено је и неколико стогова сијена“.

Када су око 14.00 часова наведени таоци спровођени према школи, која је служила као магацин ВРС, почело је дејство артиљерије ВРС по брду поред села, а затим се појавило, путем изнад села, више српских бораца, па је све то уплашило нападаче. Претходно рекавши једном становнику да иде испред њих муслимански борци запалили су школу и напустили село. На крају су обећали да ће се вратити. Нападачи су током боравка у селу приморали Миладина Чабрило, Славка Чабрило и Славкову супругу, Љубицу Чабрило, да закољу и спреме брава.

Што се тиче ратног и послијератног односа муслиманских кругова према овим злочинима они се на више начина покушавају релативизовати, упркос чињеници да је сам поглед на старост и структуру жртава јасан показатељ о карактеру догађаја.

У рејону села Жуберин, у току ове митровданске офанзиве, погинуо је и Саво Рул (1948. годиште).512 Малобројни позадинци 4. батаљона су одступили према Рабини. ,,’Напали су нас око пола шест ујутро са околних узвишења. Било је више група са разних праваца. Веза је била пресјечена, борили смо се и повлачили уз једну страну, гдје је метак стигао Саву… Ми смо се повукли до првог положаја наших снага. Нешто касније успоставили смо везу са Командом, која је такође била жестоко нападнута. Обећали су нам помоћ. Ускоро су стигле праге и Билећки добровољци и већ исто поподне истјерали смо Муслимане из села’, прича српски борац Ново Продановић“. У тренутку напада у позадинском воду 4. батаљона било је 15 лица (девет мушкараца и шест жена). Одбрана је одолијевала до 10.00 часова. Поред правца премаРабини један дио се повукао према положају прага.

Тада шездесетосмогодишњи часни старина, Драго Чабрило, зграбио је ујутро митраљез и у размјени ватре успио да отвори шталу, која је горјела, да спасе стоку. „Када су Муслимани надвладали улетио сам у један шкрип и тако остао жив“, причао је Драго. Његова супруга Зора била је у већ поменутој кући Лазара Чабрило када је Мара убијена. Свједочила је, када су Муслимани напустили ту кућу, „чула сам да по селу пуцају, оргијају, премећу, плачу, пјевају, рафалају у врата и прозоре. Узвикивали су: ‘Алаху екбер!’“ Послије напада и спаљене куће она и супруг остали су да живе у сушари, размишљајући шта и како даље.

Дара Чабрило се спасла бјежећи кроз прозор према Рабини. ,,Побјегоше четникуше“, повикали су Муслимани и осули рафалима, али смо умакле у шуму. Борац Милорад Радан, бивши кошаркаш сарајевске ,,Босне“, свједочио је касније о неизвјесности за најближе тих дана. Његова тетка, Зора Радан, коју су сматрали несталом, жива је и здрава. Појавила се у селу Жиљеву. До краја рата, док су војно способни били на линијама, старији су држали оружје поред кревета „да се зло не би поновило“, тј. окупација која је трајала мање од једног дана.

Село је, након краткотрајних борби, у којима је убачена група по свему судећи покушала искористити заробљене цивиле као живи штит, ослобођено истог дана од стране јединице Билећки добровољци. Радовићеви добровољци ојачани једним противавионским одјељењем 30/2 мм упутили су се према Жуберину. Након освајачке еуфорије због јутарњег успјеха услиједило је муслиманско повлачење. Група из Жуберина славодобитно је нешто прије јављала надређеним. „Ми смо већ печеног овна припремили“. Одговрено им је: ,,Пазите да вам не буде по оној народној – ражањ стављен, а зец у шуми“. Нешто касније и: ,,Отишло је све у материну.Сачекај групу Зије Божића и извлачите се!“ Још врућ, припремљени брав послужио је као оброк Раду и његовим људима. „Но, ту нијесмо стали, већ смо Турке тјерали све до села Јасене. Почела је да пада ноћ, али смо ишли даље. Уз сву муку, било је и велико невријеме. Падала је киша и из неба и из земље, али се ишло даље“

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.