Од тренутка првих вијести о великом броју напада по распореду бригаде у унутрашњости територије у Невесињу се врши мобилизација људства, које је било одсутно са линије из различитих разлога. Пошто је, као што је већ наведено, патрола инжињеријског батаљона српске војске упала у засједу, касније је већа група војника из Невесиња, у садејству са тенком, (који је игром случаја био на оправци у касарни у Невесињу), кренула у пробијање засједе на главној комуникацији према Пријеким грмима. Пробијање засједе је извршено након два сата борбених дејстава. У свједочењима, у књизи Операција Јесен 94 наводи се да су припадници СОПН уништили једно возило тамић, као и то да су у окршају са српском групацијом са тенком водили жестоке борбе узобостране губитке. У тим окршајима, у рејону Бишине, погинуо је и резервни капетан прве класе ВРС Јовица Шакота.

Бранко Милинић из оклопног батаљона, који је тог јутра био у Невесињу јер је касно увече дошао из Подвележја, каже да је големо било видјети како се војска са оружјем скупља код касарне. Иза сваког ћошка је излазио неко ко би да иде да (се) брани Невесиње. Наглашава да су мислили да је пут слободан јер је претходно отишла инжињерија тамићем.

„Ту сједамо на тенк, има ту и пјешадије. Испело се неких 10-12 људи. Сједа уза ме командант Јовица Шакота. Ја сам возио тенк и Мирко Чабрило је био ту. Иза мене, знам да је ишло, троје-четворо аута, двије 110-ке, једна 150-ка и аутобус један, онај мањи од 20-30 људи. Идемо полако, али не у борбеном поретку. Није било још пуно до Команде кад иза кривине, преко пута харема, видим испред мене на 40-ак метара тај тамић наш од инжињерије на цести. Видим, зид је са десне стране био, они (Муслимани) су се линијски били поредали. Одмах сам их видио… Један је чак био на путу са оним руским амбрусом. На срећу неко га је погодио прије него он нас. Ту је настала ватра са обје стране. Наши људи су били искусни, била је то четврта година рата. Отворили су ватру одмах. Обрен Иванишевић, који је био горе на ДШК, је рањен. Откинта су му два прста. Успио сам да не станем, да прођемо кроз њих и да не закачим тамић. Ја сам рањен кроз врат, Мико Таминџија рањен кроз бедро, Раде Радић је, такође, био на тенку… Кроз руку човјек рањен. Командант Јовица Шакота погођен је кроз плућа. Како сам ја возио, вирио ми је горњи дио тијела, глава и рамена… Он је крај мене био. Скочио је са тенка. Био је погођен. Пошто сам ја продужио даље, по причама људи којису то видјели, он је покушао устати и поново је погођен. Погинуо је Чабрило… Ми смо се успјели груписати са лијеве стране пута и наставити борбу са њима са десне стране. Трајало је то неких 5-6 минута док нису пристигли и ови људи са камиона и аутобуса. Онда смо их растјерали. Да су камиони и аутобуси ишли напријед пуно теже би прошла наша страна. Њих је седам ту остало мртвих. Остали су се повукли у дубину Вележи. Још мало, дошла је и полиција од Лаловићеве кухиње… Мене су вратили, због рањавања у врат, у Невесиње у болницу, али сутра сам се опет вратио на Пријека грма“

Поред Јовице Шакоте погинуо је и Мирко Чабрило који је само дан раније дошао на одмор са положаја на Зијемљима. Иако је погођен у засједи, стигао је да рафалом испразни оквир своје пушке према непријатељу. Сахрањен је поред Јовице Шакоте на невесињском гробљу. У засједи, која је раније тог јутра постављена инжињерији, рањен је Гојко Танасиловић. „Двометраш, српска јуначина која је обишла сва ратишта у Републици Српској. Добио је двије прострелне ране кроз главу и једну кроз врат. Но, стамени Србин остаје при свијести… Видјевши Танасиловића модрог и без свијести група, која је стигла послије инжињерије приликом прикупљања рањених и погинулих бораца, је мислила да је и он мртав. ,,У болници, у Подгорици, нису могли чудом да се начуде. Јунак је након вишечасовне операције првог дана проходао“ писале су овом слуачју и новине.

Пурковић је претходни дан био спремио Славенка Лучића да са групом рано ујутро крене на Плавац и Вучији кук преко Зијемаља Међутим, ујутро су већ рано прије 6.00 часова стизали гласови на командно мјесто бригаде у Невесињу да се дешава непријатељски напад. Заједно са Ранком Продановићем, некадашњим командантом 4. батаљона, а тадашњим помоћником команданта бригаде за безбједност, Лучић је више пута контактирао Пурковића. Линије су још радиле, жица није била пресјечена. Два прва пута добили су информацију да иду даље, како је и договорено. Трећи пут им је рекао да се ипак упуте ка Пријеким грмима. „Рекао нам је да већ од Грепка према доље кренемо у борбеном распореду јер су борбе око пута стално присутне. Тада сам схватио да је ђаво однио шалу“, свједочи Лучић.Знали су тада, док су спремали муницију за покрет, да је тенк и група са Јовицом Шакотом већ отишла у правцу Пријеких грма. „Како би што прије стигли до мјеста гдје можемо помоћи нашима, одлучили смо сви заједно, нас 30 и нешто, да ипак не послушамо команданта Пурковића, него да кренемо камионом и да борбу прихватимо на мјесту гдје ступимо у контакт. Па, шта нам Бог да. Међутим, на самом врху Грепка камион се угасио и возач није успио да га упали, тако да смо ми и не хтијући морали да кренемо пјешке и да послушамо команданта. Још се чује спорадично пуцање. У рејону Бакрачуше наишли смо на трагове страдања инжињераца, било је крви. Тамић је њихов погођен зољом. Даље према Команди наишли смо на двије групе наших бораца и већ се види да је амбијент добар, да је напад одбијен. Ту сам примијетио борца Ненада Мањака, познатијег као Змај. Њему је метак прошао кроз оба образа не оштетивши вилице. Крв је лила са оба образа. Видјевши то да је погођен у главу он је ишао и поздрављао се са борцима мислећи да неће преживјети. Хвала Богу жив је и здрав и сада. Знам само, сјећам се добро, када сам дошао на Пријека грма, када сам се јавио команданту Пурковићу да ме је пољубио. Из тога сам схватио колико је тешка ситуација била тога јутра. Послати смо одатле даље на Гњило брдо у рејон 1. чете 3. батаљона“.

Муслимански борци се нису надали успјешном повезивању и слању помоћи неуралгичним тачкама муслиманског напада од стране ВРС из средишта Невесиња, али и из Подвележја и Чобановог поља, и то се наводи као један од главних разлога повлачења и онеспособљавања дијелова муслиманских јединица. Осим ових појачања, Команда Невесињске бригаде дио свјежих снага, тј. групу којом је командовао капетан прве класе и помоћник команданта 4. батаљона, Вуко Миливојевић, тада упућује и правцем „ Невесиње – Удрежње – Рабина – Врањевићи и тиме доводи у окружење и снаге 42. ббр, једине која је имала значајније успјехе у борби“. Ова група требало је да успостави контакт са артиљерцима у Горњој Рабини. На том путу успјели су да открију и уклоне противтенковске мине, након чега су борци продужили пут ка својим положајима.489 Двије групе бораца 1. батаљона, предвођене капетаном Ранком Самарџићем, добиле су задатак да пречешљају терен око пута, као и потез према Јасеној и Шћепан Крсту, што је довело до осигу равања путне комуникације, али и до заробљавања тројице муслиманских бораца. Како наводи Зоран Јањић, мрак их је ухватио у селу Камена.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.