• Нови роман „Рам за слику“ књижевнице и професорке историје Анђе Шушић, у издању Културног центра Новог Сада, доноси снажну поруку о љубави, пријатељству и историјским струјањима, кроз богату галерију ликова и вишеслојну нарацију.

Књижевница и професорка историје Анђа Шушић објавила је свој нови роман Рам за слику у издању Културног центра Новог Сада. Ово дјело, богато живописним ликовима и симболиком, прожето је дубоким размишљањима о љубави као суштини људског постојања.

– Љубав је неуништива. Она је савршенство, изазов, водиља. Што више љубави имамо у себи, то смо потпунији – каже Шушићева, наглашавајући да је управо љубав та нит која повезује све слојеве њеног новог романа.

• Шта симболизује „рам” из наслова романа?

– Мислим да је избор наслова веома важан. То је први контакт читаоца са књигом, он му мора бити разумљив и прихватљив; дакле једноставан, а садржајан. Слика је детаљ из живота. Она је истовремено и чување, па често кажемо да смо сликом нешто и овjековjечили. Слика је и сjећање. То не подразумијева само фотографију, већ је много шири појам. Посматрана кроз стакло, слика задржава љепоту и свјежину. Преко лијепог рама може да се дода и употпуни љепота слике и да тако покажемо колико нам она значи. Најљепши рам су наше мисли. При одређивању наслова у првом плану сам имала друштвене токове, јер слика се може посматрати и као клица човјечности и велика истина догађања. Урамљена слика може да постоји само у нама. То је сложена формулација.

• Да ли неки од ликова из романа носе особине стварних особа које сте срели у животу?

– Овај вишеслојни роман обилује ликовима. То је роман укрштене форме прилично неподесне за писање, и она сама по себи подразумијева приказ више ликова. Одмах морам издвојити лик доброг Пастира који јесте матафора самог Божанства јер све види кроз смиреност, љубав, доброту, скромност и племенитост. У потпуном је сагласју са природом у којој се може наћи одговор за све. Гордана и Јован ликови су лијепе, младалачке љубави која пролази кроз разна и разумљива искушења. У свему томе она сазријева и оплемењује се. Јустина и Небојша опет на неки свој, али многима препознатљив начин, послије многих искушења, долазе до мирне луке. Теодори и Луки су потребни широки хоризонти да би се препознали и пронашли. Ту је и лик сељака, доброг домаћина, Животе, информбировца Аћима, Јованове мајке; удовице са троје дјеце, приморане да напусти огњиште и сналази се у непознатом граду. Пас, Лајко, упечатљив лик; метафора пријатељства које је, у данашњим условима, на великим искушењима. Има ту и много епизодних, а незаобилазних ликова. Баш то богатство ликова даје роману, дубоко сам увјерена у то, посебну драж. Ти епизодни ликови; ненаметљиви и скоро невидљиви, а тако неопходни, чине роман питким, јасним и тако присним. То су они људи, попут Гизеле, Лидије, Ане; представници поуздане средине у којој стасавају младе генерације.

• Роман прати и три љубавне приче.

– Љубав је најважнија димензија људског достојанства. Без тога сегмента човјек није потпун јер све је љубав: родољубље, вјера, љубав према ближњем, природи, умјетности – ево и књижевности као веома потребном умjетничком изразу. Љубав оплемењује, даје елан, буди стваралачку енергију. Љубав је основни садржај живота. О тој теми би се могло посебно елаборирати. По мом мишљењу пријатељство је најсавршенији израз љубави. Чувај пријатеља под пазухом, добро га сакриј, да га не „поједе” људска љубомора – тако каже народна мудрост, а све народне мудрости засноване су на искуству. Нажалост, о тај камен спотакла су се и сломила многа пријатељства. И то је тема о којој би се могло шире причати.

• Како бисте описали однос између књижевности и историје у вашем стваралаштву?

– Историја се често посматра као прошлост. То посматрање није исправно, а није ни добро. Нетачно је! Историја се збива у времену. А, вријеме је недjељиво. Уствари: и вријеме и историја се могу посматрати само као покретан, жив, циркулишући феномен. Све оно што је било дешавало се као садашњост, и оно што ће доћи десиће се, у датом трнутку, као садашњост. Дакле садашњост је основна временска одредница. Исто је и са историјом: она је континуирана, непрестано се збива и тече; она је жива наука јер предмет њеног проучавања је друштво, а то је жив организам. У књизи, Рам за слику, ја сам одабрала баш тај тренутак, или процес: садашњост која се одвија под сјенком очигледно давно постављене теорије глобализма. Ја је овдје посматрам кроз, данас актуелан, тежак рат у Либији, у коме те, условно речено „мировне” иницијативе оличене у љекарима без граница нису положиле испит. Нису ни могле јер то им није ни била намјена. Могли бисмо ту унесрећену земљу посматрати и кроз војни аспект оличен у интересу страног капитала који, као своју најдоминантнију црту, исказује безобзирност. По принципу „завади па владај” сломљена је једна земља у којој неће скоро завладати мир. Нажалост, Либија није једина; многе земље пролазе кроз такав третман. Свеприсутна поларизација се исказује на више начина, а њен основни резултат је потпуно страдање појединих народа и држава. У томе је суштина трагедије.

• Шта све можемо научити из романа?

– Свака књига мора имати поруку. Рам за слику настоји да покаже да постоји други пут – пут разумијевања, љубави, повратка суштини. Књижевност не смије бити нијеми посматрач, она мора реаговати на девијације, указивати на могућа рјешења.

• Који су Вам даљи планови?

– Промоције романа су планиране, али ће се одржати када околности дозволе. У међувремену сам завршила књигу Суза за свет, документарно-литерарно дјело с историјском подлогом од око 300 страна. Тренутно радим на новој збирци поезије и прикупљам материјал за наредни пројекат. Све зависи од инспирације. Увијек имам на уму оно: „Човјек снује, а Бог одлучује”.

За крај нашег разговора Анђа Шушић поручује да Рам за слику не би био потпун да није украшен словом њених рецензената који су стручно, садржајно и свеобухватно осмотрили ово њено дјело.

– И овом приликом им се најтоплије захваљујем. То је ријеч подршке, а њена вриједност је немјерљива.

Драгана Бокун / Српско коло, број 110.