У рејону 4. батаљона тог јутра нападнути су: положај минобацачке батерије посједнут неколико дана раније, Команда, санитет, веза и други минобацачки положај у вртачи, у Гуманцима, као и значајан напад на Кобиљачу гдје је била 2. мтч.

Ратничка срећа и одлучност полако, али сигурно су прелазили на страну српских бранилаца, а како је дан одмицао нападач је имао све више губитака и настојао је да се извлачи. Положај су му отежавале видљивост и изложеност са околних српских положаја који су могли дејствовати по њима након стабилизације. Видјели су српски борци са Гомиле како нападачи у мањим групама претрчавају брисаним простором и повлаче се назад према Гуманцима. На њих је дјеловано бровингом и другим оружјем. Кренуло је то у већем обиму око 12.00 сати и касније. У току борбе на Велину гомилу доведен је још један рањеник, поменути Младен Ћорић, родом из Бучића. Тешко рањени Зубац и Ћорић, којима су до тада саборци помогли колико су могли, тек су касније, послијеподне, кад је непријатељ разбијен, транспортовани у болницу у Невесиње. Сам Бакоч наводи да је одбијање напада на гомили био један од кључних момената. Поглавље којеговори о борбама на овом простору Шефко Хоџић, из перспективе муслиманских бораца, назвао је Пакао Велине гомиле.

Бакоча је и даље бринула могућност фронталног напада, па је упркос савјетима свог замјеника капетана Будимира Дамјанца одлучио да из Команде батаљона, која је још била под борбом, оде према Команди 2. мч на Кобиљачи. „Око 9.15 часова пошао сам најкраћим путем према Кобиља-чи. Дошао сам отприлике до пола пута, зачуо сам пуцњаву и почели су да звижде меци око мене. У једном тренутку сам осјетио неки удар у предјелу бутине лијеве ноге и да се слива топла течност низ ногу. Видио сам да сам рањен, залегао сам, испалио неколико метака у правцу непријатеља и почео се пузећи извлачити правцем којим сам дошао, трпећи непријатељску ватру. Одмах је у помоћ дошла група војника из санитета, Команде и везе. Дио бораца је испољио дејства у правцу непријатељских војника који су отварали ватру на мене и групу која ми је пошла у помоћ. Отворила се жестока борба у којој је погинуо борац Ратко Раде Пудар, а неколико бораца је рањено“. У документацији о погинулом борцу Пудару пише управо да је погинуо приликом извлачења рањеног команданта батаљона.

Било је то други пут након рањавања команданта 4. батаљона, Ранка Продановића, за Митровдан 1992. године, да је у нападу на положаје рањен командант ове јединице. Замјеник команданта Будо Дамјанац се нашао у позицији какву је већ обављао и 1992. године, док тада није стигао Тихомир Јањић. Јањић, који је наставио командовање 1992, погинуо је 21.04.1994. код Горажда. Овај пут Дамјанац је уз себе имао рањеног команданта Бакоча, који је ту остао до вечери, сакојим се консултовао и који је и даље одлучношћу подизао морал бораца све вријеме док су се још водиле борбе.

„Овдје би још напоменуо да су борцу Јовану Прстојевићу, који је био у групи за извлачење, три метка прошла кроз шљем и подерала поткапу на глави и два која су подерала поткошуљу на њему, а да није рањен“. О овом догађају писала је и ратна штампа непосредно након офанзиве: „То се зове срећа – говоре другови. Срећом погодило га у петокраку на шљему – добацују други, а Јован одговара: ‘Никад рођендан нисам славио, али ћу 11. новембар обиљежавати као дан кад сам се поново родио’”.

Бакоч је био у комуникацији и са Командом бригаде. Како свједочи Зоран Јањић, надређеним је јављао шта се дешава током борби. „На крају, у пола гласа, Бакоч је рекао да је и он рањен. Али, са оптимизмом каже и то да рана није опасна и да ће издржати ‘док ово прође’“.

О борбама у Каменој Далибор Жерајић је свједочио: „Били смо пет минута напољу, распоредили се, опасали се мало опасачима, спремили муницију, навукли прслуке, кад видимо да је општи напад на Жуберин, Жуља, Подвележје… Свиће већ… Свугдје грува. Из кућа у селу крећу и на нас. Сви су међу кућама, само један је с лијеве стране пута, иза неке стијене 80-100 метара од нас. И сад већ и ми пуцамо, ждијемо. Погоди метак у камен испред Даде Анђића и повриједи га у око. Помогао му је Неђо Андријашевић и ја дођем ту, на Дадино мјесто, али сви смо ту. Видим и куће са десне стране. И чујем овај стално зове, учини ми се, ‘Мијо‘. Контам, одакле Хрвати? ‘Мијо, Мијо, Мијо…‘ (У ствари, звао је Зијо.) И овај се одaзва испред мене на 30-40 метара. ‘Ево их испод куће доле‘, вели. ‘Можеш ли им ишта?‘ ‘Не знам, пробаћу…‘.

Вриска Алах уегбер, тамо-вамо, предајте се ћетници. Није ти свједено, значи, доживио сам већ ово у рату, али у том моменту сумарк, они близу, изненада иза сна… Али, контам изашли смо из контејнера, распоредили се, сада нам не могу ништа, грувамо и ми према њима. Пуцам ја према оном издвојеном иза камена и видим како погађам у врх камена, али и даље обраћам пажњуна куће. Према овој издвојеној кући, видим, иду четворица, носе једног, око главе им бијеле траке. Уто овај са стране погоди мој заклон и заспу ме кошуљице од распрснутог метка. Имао сам 10-15 кошуљица oд распрснутог метка по глави. И сад имам два комада од тада. Опипам главу, видим све крваво, тече на све стране, али осјетим да није ништа страшно. Андријашевић и мени поможе, извади руком што је могао, и завије ми завој око главе. И њему говорим: ‘Ево их ту, четворица‘. И ми смо ту онда грували негдје до 10, пола 11. Престало је и дозивање њихово.

Не зову више овога Зију. Бањку смо рекли да зове минобацаче да поклопе нас, ови су ту у кући, а наша артиљерија зна гдје су наши. Тражили смо да гађају између ових наших и нас. Минобацачи наши су се јавили и поклопили простор, заиста прецизност је била врхунска, на нивоу, баш куда је требало.

Ми још ништа не знамо за ових шест наших овамо. Чујемо пали се тенк код њих. И угаси се… Размишљамо да нису они узели тенк, несикусан возач. То јутро су Муслимани пуцали са нашег бровинга са транспортера само по једном нашем положају, било је закочено окретање – нису га знали откочити. Контамо је су ли и ово њихови, док се угаси тенк. Нису ваљда узели тенк? Да ли су наши живи?

Са командног мјеста батаљона могло се пратити како се борба повољно одвија. Групе непријатеља, које су нападале Кобиљачу, зависиле су од стања и развоја ситуације у Гуманцима и на Велиној гомили тако да су сада биле блокиране. „Борци и старјешине 2. мтч су са борцима 3. мтч, који су држали положаје лијево, према селу Чомори и у с. Чомори те Велиној гомили, др-жали у блокади непријатељске војнике и дејствовали су по њима јер су ови бјежали од јаке ватре из Гуманаца“. Борци 2. и 3. чете показали су у овим пресудним моментима да имају значајно борбено искуство. Након одбијања напада и кључних борби, борбе су углавном вођене са групама које су се покушавале извлачити према Врањевићима. У тим борбама заробљен је један непријатељски војник, а више их је ликвидирано. Непријатељ није напао положаје 4. мтч у с. Драголос јер су цијенили да би евентуалним успјехом на котама 690 и 707, те у Каменој, они били принуђени да се извуку. Батерија ПВО на Поратку – Бован брду је углавном давала подршку јединицама у борби у Каменој и на Велиној гомили, док је тенковски вод у Каменој водиожестоке, али успјешне борбе са убаченим групама нанијевши им губитке.

У Команди су, каже Бакоч, водили рачуна да је јесењи дан кратак и да се комуникација и стање морају средити прије вечери. Велико повјерење имали су у помоћ за коју нису имали сумње да ће сигурно доћи из позадине, тј. из Невесиња. Посебно су имали повјерења у људском и војничком погледу у већ прекаљене борце великог ратног искуства командира 1. чете њиховог батаљона, војводе Рада Радовића, који је био на смјенском одмору. И искуство из 1992. године, из Чомора, им је говорило у томе правцу.

У Каменој окршај се приводио крају. „Чули смо да се тенк креће према нама. Договорио сам се са Војином Братићем да идемо с друге стране контејнера и да дочекамо тенк. Братић ми је тада рекао: ‘Ако не познаш возача, ждиј, па нек нам је Бог у помоћи. Ако не могнемо ништа, ја им жив у руке нећу‘. Рекох: ‘Нећу ни ја‘. Двије бомбе преда се и пушку, и чекај. У том моменту читав ми је живот прошао испред очију… Чујемо тенк како иде према нама и чекамо га да се појави, доћи ће на 10 метара испред нас. Контам ђе погибо са 19 година кукала ми мајка. Контам прво ћу на њега једну бомбу, другу пода се и пријатно. Иде тенк, чекамо га да се попење уз узбрдицу и појави према нама.

Видим прво антену и на њој српску заставу. ДШК поче пуцати по чукама изнад Жуберина, погледах – наши су. Не могу се сјетити ко је возио – Рашо Ороз или покојни Весо Ајваз, а на ДШК Милош Пантић. Иду двојица још поред тенка. Замало ме није убио тада Божо Лакета, пуцао је на мене, мислио да сам Муслиман због повоја на глави од повреде, а они су носили бијеле траке. А браћо мила, кад смо се састали, кажу добро су сви…

Онда смо касније јавили да је код нас све у реду, да ми пуцамо из тенкова. Пуцали смо по литицама изнад Жуберина. Кренули смо касније кроз село да преберемо…

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.