Након почетних борби, рано изјутра, убачене нападачке формације или њихови остаци су, дакле, у различитим временским интервалима кренуле у извлачење са свих тачака борбених дејстава. Команда муслиманских јединица покушавала је путем везе успоставити стабилизацију унутар разбијених редова и дати команде за наставак акције, али се усљед развоја ситуације натерену од тога брзо одустало. Команда 41. мостарске бригаде предлагала је фронтални напад на Равницама, али им се то није могло остварити. Послијеподневни сати 11. новембра, као и наредних неколико дана и ноћи, праћени кишом и невременом, прошли су у покушајима извлачења појединаца игрупа са српских територија. Након успјешног разбијања акције нападача, борци ВРС су вршили претрагу терена, опкољавање и уништавање остатака непријатељских група, као и заробљавање појединаца који су били спремни да се предају. Једна разбијена група уочена је у рејону Бањдола и у сукобу са њом, 12. новембра 1994. године, погинули су борци 2. батаљона, Бранко Вуковић и Милош Зеленовић. Родитељи Милоша Зеленовића изгубили су и другог сина јер је у јуну 1992. године, на Губавици, погинуо и његов брат Младен Зеленовић.542 Милош Зеленовић, Вуканов и Крстињин старији син, погинуо је 10 дана након што је напунио 31 годину. Њихов други син, Младен, када је погинуо, 14. јуна 1992. године, имао је 27 и по година. Сахрањени су у мјесту Гај, у близини Колешког, код Невесиња.

Након константних навођења претреса терена за дане 12, 13. и 14. новембар у дневнику ХК наилазимо на неколико записа. За 15.11.1994. године: „У зони 8. хмтбр настављене су борбе у циљу ликвидације разбијених ДГ. Данас су ликвидирана два припадника ових група. Муслиманске снаге повремено су дејствовале артиљеријом из правца Благаја“.544 За 16.11.1994. наведено једа су ликвидирана 4, а заробљен један припадник ДГ. Претрес се настављао и даље, па тако из дневника видимо да је вршен и 18. новембра. Дана 23. новембра „остаци разбијених убачених група покушавају извршити извлачење на муслиманску територију. У току поподнева, са 4 мине, Муслимани су дејствовали по рејону п. д. ‘Рујиште‘“.545 У међувремену, непријатељ је покушао да повремено, углавном, артиљеријски дјелује, што је више био чин безнадежности него намјера да нешто промијени. Пројектили су 13. новембра повремено упућивани по рејону Равница, Мерџан главе и Свете горе, као и самог Невесиња које је гађано око 15 часова и 30 минута. Сутрадан, 14.11.1994. године, отприлике у исто вријеме, из рејона Благаја и Драчевица, Муслимани су дејствовали минобацачима 120 мм по линији одбране и командном мјесту батаљона. За тај дан наводе се 4 рањена борца у бригади: Владо Ћосић, Тихомир Медан, Жељко Чампара и Жељко Самарџић.546 У медијским извјештајима тих дана јављено је да су од посљедица гранатирања уНевесињу рањени цивили: Јово Судар, Јанко Зубац, Милена Рајковић, Драга Скочајић и Зора Пантић.547 Из документације о губицима ВРС види се да је на положају на Рујиштима, усљед здравствених компликација, 15.11.1994. године, преминуо борац Милован Пиштало.

Због непостојања резервног плана у случају неуспјеха нападне акције, извлачење је пропраћено хаотичним појавама, гдје је потпуно растурен борбени поредак који је постојао на почетку дана. Команда 4. корпуса тзв. Армије РБиХ покушала је да стање незадовољства у муслиманској јавности обмане прес-конференцијама и саопштењима о дјелимичном успјеху акције, које апсурдним и бесмисленим карактеришу и извори и литература муслиманске провенијенције.549 Једно од тих средстава обмане било је и помињање дјелимичних успјеха у заузимању планинских тачака у рејону Прења, дакле, на помоћном правцу офанзиве.

„Сјећам се да сам два дана након неуспјеха нападача слушао Радио Мостар“, свједочи Славенко Лучић. ,,Отворени студио је чини ми се био, а гост је био Рамиз Дрековић. Он је одговарајући на питања новинара рекао да је смјена људи извршена, а да је људство које се није вратило остављено на новодостигнутим линијама према Невесињу. Већ је тада заваравао свој народ у Мостару и своје борце. Они су заиста били на новодостигнутим линијама, али нису били живи“.550

Главни утисци бораца који су претраживали терен, осим увијек неугодног осјећаја сусрета са тијелима погинулих, јесу да је непријатељ био добро наоружан и опремљен. Већина их је споменула да, што се хране тиче, су нападачи били опремљени лимуном и другим воћем, а конзервирана храна била је хрватске производње (Подрвака, како наводе свједоци). Пронађена је и различита документација која је предата Команди бригаде.

Један од најдрастичнијих примјера који је показао суров пораз напада-ких формација јесте снимак који је након два дана емитовала Српска Радио Телевизија, на коме се испред Команде бригаде, на Пријеким Грмима, види дугачак ред сложених тијела непријатељских војника ликвидира-них у борбеним дејствима. Покушаје манипулације резултатима акције од стране муслиманске команде отежавали су, већ од смираја првог дана офанзиве, „извјештаји страних агенција, које пишу о тешком поразу 4. корпуса у Подвележју Већ од првих момената борбених дејстава, видљивих у Хоџићевој књизи, увиђа се дефетизам и паника код муслиманских бораца, који су сваку промјену позиција оружја или људства, на локалитетима српске одбране, у односу на достављене снимке или планове, сматрали знаковима „издаје, припремљености и замкама одбране“. То се десило и на полажају прага, и у Бањдолу, и на другим мјестима. Свједочења учесника са муслиманске стране, из Хоџићеве књиге, често садрже изјаве о „четницима“ или „СЦА “ (српско-црногорски агресор – додао аутор) у црним специјалним униформама, о јединицама са псима, које у поређењу са изворном документацијом и стањем на терену тешко могу бити верификоване као тачне. Такође, наведене су константне халуцинације муслиманских војника након њиховогразбијања и настојања да се извуку са територије под контролом ВРС. Већина њихових учесника спомиње панику и халуцинације. Зоран Јањић у својој књизи наводи да су разлози за такво понашање вјероватно били и коришћење опојних дрога, које су, по његовом свједочењу, пронађене у остацима ствари припадника муслиманских јединица. И заиста, то објашњење када се упореди са наведеним халуцинацијама дјелује доста реално. Један од разлога за халуцинације, осим поменутог, као и сурових теренских и климатских услова те страха и обезглављености формација приликом извлачења, могао би бити и стално виктимизовање од стране муслиманског руководства. Оно се толико озбиљно представљало жртвом да је нерационалну количину страхаупумпало и у припаднике својих јединица. Многобројна свједочења о халуцинацијама муслиманских војника виде се и на другим ратиштима. Овакве ствари су доводиле чак и до међусобних борби и губитака у муслиманским јединицама. Нејасна остаје чињеница да нападач није извео готово никакве нападе са прве линије фронта како би олакшао извлачење сопствених јединица. Такав потез очекивале су и јединице ВРС на положајима одбране, али се он није десио. Спорадични сукоби, настављени наредних дана, нису активности које је потребно посебно наглашавати. Може се рећи да су једино припадници 41. бригаде тзв. Армије РБиХ из Мостара успјели послати неколико извиђача, појединаца, који су познавали терен како би покушали повезати остатке изгубљених јединица из прве линије фронта, гдје су у једном дијелу у томе иуспјели. Стражари Невесињске бригаде ХК ВРС су чак примијетили неколико група, поготово ту ноћ, 11. на 12. новембар, али их, због неизвјесности о њиховој бројности те због отежаних временских прилика, нису нападали. „Било је извлачења њихових и у склопу нашег 3. батаљона. Није пуцано на њих никако. Не знаш у моменту ко је, ни шта је. Наши су други у засједу отишли били… Био је један човјек, на митраљезу наш, сам. Он их је пустио. Велику групу… Не знам да ли је већа храброст што није пуцао или да је пуцао. Тек доље, кад су одмакли, запуцано је. Сутрадан су нађени један пиштољ и пушка“, наводи Гаврило Црногорац.552

О истом догађају из муслиманске перспективе писао је Шефко Хоџић који наводи да су се у тој групи, која је боравила у колибама на Хуму, у Вележи, и која се извлачила преко Буска уз помоћ извиђача, који су спремљени по њих, налазила 73 муслиманска борца.553 Разбијене групе нападача извлачиле су се и увалом између Гњилог брда и Кобиљаче, на споју 3. и 4. батаљона,куда су и улазиле претходне двије вечери. Браниоци су, такође, знали да су далеководи један од главних оријентира тих група, па се минобацачка ватра усмјеравала на те регионе.

Због евидентног неуспјеха, неосвајања Вележи и платоа подвелешких села, кота изнад Врањевића, и даљег пробоја према Невесињу, у муслиманским војним редовима извршене су три анализе ове операције. Све ово довело је до међусобних оптуживања између херцеговачких муслиманских војника, њихових команданата и генерала Дрековића за неуспјех акције чији је резултат био велики број губитака. „Команда корпуса покренула је кривичне пријаве против старјешина које нису извршиле постављене задатке“.561

Расправа о акцији ,,Јесен 94“ протегла се и на послијератне године у Федерацији БиХ, карактеришући ову акцију као један од највећих пораза тзв. Армије РБиХ. Генерал Дрековић јавно признајући ову акцију ,,за свој највећи пораз у вријеме командовања Петим и Четвртим корпусом“,562 осим жестоке критике у муслиманским херцеговачким круговима, недуго након акције био је суочен и са смјеном од стране Алије Изетбеговића.

Српски борци су још дуго свједочили у штампи о данима офанзиве. „Билећанин, Мајо Столица, који ‘у око погађа’, каже да су исламисти имали много рањених, што закључује по мноштву крвавих трагова. Мртве нико и не броји. Нађене су и маказе, радио-станице, ИЦ уређаји… Спасоје Шиповац вели да је привукао сандук муниције и сандук тромблона и залегао… Чедо Чабрило у шали говори да се три дана у Подвележју сладио заробљеном чоколадом, а Вељо Кулаш додаје: ‘Под Буском њих четири иду право на нас. Лудо, па ето ти… Тврдо је Невесиње… Много тврдо’“.572 „Раденко Солдо из војне полиције: ‘Мислим да послије свега Mуслимани задуго неће кренути према Невесињу!’“573 Наглашавали су браниоци тих дана да су „и на пушку јачи“ од непријатеља и да им се сада не може приговорити како само артиљеријом надјачају. У штампи даље налазимо: ,,Драган Зиројевнћ, МУП Невесиње: ‘Наивно сy ушли и наивно изгинули. Како су прошли, најбоље знају они који сy их упутили у ову авантуру’. Ново Продановић: ‘Поновио се Митровдан ‘92. и наша велика побједа. Митровдан је заштитник Невесиња! Бог да ‘прости наше погинуле јунаке, а рањеницима да оздраве чим прије.

Јер, бој се бије, бије…’“

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.