Слободна Херцеговина » ОВАКО ЈЕ ЗБОРИО ВЛАДО ШЕГРТ: На Голом отоку издајници су се тукли међусобно, а друг Тито им је пружао шансу да се поправе!

ОВАКО ЈЕ ЗБОРИО ВЛАДО ШЕГРТ: На Голом отоку издајници су се тукли међусобно, а друг Тито им је пружао шансу да се поправе!

  • Данас се навршава 29 година од смрти Влада Шегрта. Након скоро три деценије од смрти овог партизана кога је у комунистичку партију примио Сава Ковачевић српска јавност је подијељена. Биографија у којој се истиче изузетна храброст у борби против окупатора произвела је политичког комесара Ластве у чин генерала. Међутим, по команди Саве Ковачевића, чија је десна рука био Владо Шегрт, у Херцеговини је побијено на стотине људи само из разлога што се посумњало у њихову лојалност комунистичкој партији. Колике су биле размјере тих злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године свједочи извјештај Васа Мискина – Црног, члана комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942. године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници. Према том извјештају, казнене експедиције Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена више од 500 људи (махом цивила). Данас, на 29. годишњицу смрти Влада Шегрта портал Слободна Херцеговина објављује један од његових посљедњих разговора који је објавио новинар Марко Лопушина у листу “Интервју” у мају 1983. године.  

Превише говоримо о нашим дуговима иностранству, о тим привредним тешкоћама, а премало о братству и јединству, о нашем заједништву, које је у неким срединама озбиљно угрожено. Дужни смо. Добро, и ја ћу под старе дане да стегнем каиш, не желим дугове, не желим да будемо ничија колонија, али не желим ни да се толико свађамо

  • Мај 1983: Иако је као члан ЦК СКЈ и ЦК СК Босне и Херцеговине још 1960. године отишао у пензију, Владо Шегрт и данас веома активан, налази се у првим редовима, у борби, онако како је то чинио и као командант партизанских јединица. Свакодневно добија позиве радника, студената, грађана, да им говори. Владо Шегрт још ниједан позив није одбио. Недавно сте, чујемо, говорили студентима о нашем заједништву, али и о деобама. Шта је био повод за то?

– Повод је наша стварност, младићу! Сваким даном смо све даље једни од других, а ја то не могу да поднесем. Ја те наше диобе мрзим, омрзао их још као дијете… Сјећам се када је Црна Гора капитулирала 1916. године, отац је као добровољац отишао са војском у Албанију. Стричеви су ми у Требињу објешени. Мајку, три моје сестре и мене, Аустријанци су отјерали у логор. И ту сам видио зло… Имао сам девет година. Сваког дана су нас дјелили и одвајали. Нас дјецу сељака и радника, на једну страну, а дјецу осталих, на другу. Они би за доручак добијали чашу млијека и кифлу, а ми киселу репу и кило хљеба на шеснаест људи. Тада сам осјетио горчину диоба и подвајања људи…

НИСАМ ХТИО ДА УЧИМ ЊЕМАЧКИ ЈЕЗИК

  • Међутим, када сте кренули у школу, опет су вас, децу, подвајали?

– Да. У том логору направе они неку школу и одвоје нас неколико да учимо њемачки језик. Мајка ме је стално молила да не учим: “Немој Владо, ‘оће да нас германизују, да ми те
одведу…” Одбио сам да учим. Тукли су ме, грдне сам батине попио. Кад је неки наставник Вукрес, Хрват, видио да сам тврдоглав, дође да ме убјеђује, па вели: “Учи ти, сине, ова ће се земља ионако распасти.” Нисам му вјеровао. Опет сам слабо учио и опет су ме стално тукли због тога.

  • Тај отпор према окупатору и националној подвојености, касније је, под утицајем Николе Ковачевића, вашег комшије и великог комунисте, прерастао у комунизам. Никола вас је примио у СКОЈ, а Сава Ковачевић у Комунистичку партију 1931. године. Како, се то догодило?

–  Кад сам те године дошао из војске, гдје сам активно радио као комуниста и зато био ухапшен и мучен у затвору, срео сам Саву. Он ми каже: “Да прошетамо мало, дуго се нисмо видјели…” И кренемо у ноћ, онако сами. Кад ће он мени: “Пошто си све то издржао у Сплиту, одлучили смо да постанеш члан КПЈ и члан Мјесног комитета Грахово. Дођи у сриједу на састанак код пекара Лазовића.” Ја се збуним, нешто ми није јасно, па питам: “Па, зар ја досад нисам био члан Партије?” “Не, вели, био си само скојевац!” И тако, дођем на састанак и добијем задатак да формирам партијску организацију у Ластви, што сам већ 1932. године и учинио…

Владо Шегрт (десно) са друговима

ПАРТИЗАНСКИ КОМАНДАНТ МОГАО ЈЕ ДА БУДЕ САМО ЧОВЈЕК БЕЗ МАНЕ

  • Одмах по избијању устанка постали сте командант партизанских јединица. Шта је за вас тада значило бити командант?

– Бити командант у НОБ-у значило је бити човjек без мане, човjек кога красе врлине. Командант је био само онај ко је био храбар, сналажљив, ко је волио људе и умио да стекне њихово повјерење. Јер, ја сам те људе водио у борбу, у смрт и они су, вјерујући мени, вјеровали да сви заједно чинимо нешто свијетло. Ја то повјерење никада нисам изневјерио.
Никада у бригади нисам имао љубимце међу борцима. Сви су ми били једнаки. Али, увијек сам настојао да будем први у борбеним редовима, то је за мене било правило број један, лични примјер. Сви ти људи, борци, партизани нису могли другачије да те цијене, да те заволе. Они су били добровољци. Бити командант таквим људима значило је предводити људе који су одлучили да се бију, па и да погину… Чак ни у петој офанзиви никога нисам могао да мобилишем. Чим неког мобилишем, он увече побјегне. Зашто онда од њега да стварам непријатеља.

  • То је тражило и високу одговорност за сваког човека. Како сте тих ратних дана одржавали високи морал бораца?

– Личним примјером. Ја се нисам, као неки команданти, одвајао и издвајао од бораца. Заједно са њима јео сам, спавао. Волио сам своје борце, али вољели су и они мене. Пушио сам заједно са њима, шалио се. Али, у борби сам био строг. Не зато што сам се бојао њихових грешака, већ сам желио да извршимо задатак успјешно, да побједимо и да изгубимо што мање бораца. Ја сам се ријетко када повлачио, ја сам непријатеља тјерао да се повлачи. Јер, зна се, ко бјежи тај и батине добије…

БИО МУ ЈЕ УЗОР: Сава Ковачевић је имао пресудан утицај на Влада Шегрта

ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАЈТЕ: ИСТОРИЈА О КОЈОЈ СЕ ЋУТАЛО: Друго лице “народних хероја”

САВА КОВАЧЕВИЋ ЈЕ ПОСЕБНО ЦИЈЕНИО МУСЛИМАНСКЕ БОРЦЕ

  • Ви сте у вашим јединицама, међу борцима, имали и Црногорце, Србе, Хрвате, Муслимане. Шта мислите о тезама које се чују последњих година, да се нису сви подједнако храбро борили?

– То је лаж. Већ првих дана устанка један велики број, рецимо, Муслимана, чланова СКОЈ-а и КПЈ дошао је у партизанске јединице. Ми смо у Требињу имали и муслиманску чету, коју је народ посебно заволио, јер се жестоко и добро борила против усташа и Италијана. Сава Ковачевић је посебно цијенио муслиманске борце. Нама се, на примјер, док смо писали прогласе КПЈ за устанак, никада није дешавало да Муслиман пишемо малим словом, како то данас неки хоће да чине. Писали смо: “Срби, Црногорци, Хрвати, Муслимани – збијте редове!”

  • Откуда данас та сумња у Муслимане?

– Не знам. Кад смо 1942. године дошли у Прозор, нико нас, партизане, тако није дочекао као тамошњи муслимански народ. То могу сви данас посвједочити.

ДРАШКОВИЋЕВ РОМАН “НОЖ” ЈЕ ОБИЧАН КЊИЖЕВНИ БЛЕФ

  • Ви сте о томе често говорили последњих месеци?

-Јесам. Ја сам Гачанима говорио о књизи “Нож”, на примјер, прије него што је она изашла из штампе. Рекао сам тада, то је наопака књига која је написана на рачун “великих дјела” војводе Самарџића, који је поклао тол’ки народ. И рекао сам, то није Драшковићев роман, то је обичан књижевни блеф. Јер, наопако је лако писати, али није лако бити поштен. Оно што у тој књизи пише о том дјетету, то није истина. А књига се позива на сјећања, на историју, на догађаје. Нисам даље хтио о томе да говорим, да не закрвим људе, јер су се ионако касније због те књиге у Гацку многи завадили.

ВОЉЕТИ ТУЂУ ЗЕМЉУ ЗНАЧИЛО ЈЕ БИТИ ИЗДАЈНИК

  • Зашто се догађа да нас заваде?

– Зашто, зато што се позивају на “истину” која, док се испостави да то није, унесе у нас немир и злу крв, и готово. Да се разумијемо, ја нисам да се ти људи који пишу пендрече. Али, сам такође за праву истину. Антоније Исаковић је писао о Голом отоку, на примјер. Али он није рекао да је нама Голи оток можда и био нужан, јер људи које смо тамо слали нису вољели Тита и Југославију, него Стаљина и СССР. А вољети туђу земљу у то вријеме значило је бити издајник. А издајник мора да се хапси. Е, сад ко те је на отоку тукао. Па тукли су их Стаљинови ђаци, фактички сами између себе су се делили на батинаше и батинане.

И данас све то писати и слати на Титову адресу, то, по мом мишљењу заиста није лијепо. Тито је људима који гријеше увијек пружао шансу да се поправе, да поштено живе. Међутим, они који су га опет издали и они који ће нас опет издати, морају да знају да ће ићи на Голи оток. Ми Југославију и тако морамо да бранимо. Зато ни пет пара не дајем за тамо неке одборе и умјетнике који протестују и желе да буду суд поред суда, држава у држави. То нигдје нема. Али, ја вјерујем, све ће доћи на своје место, истина увек побеђује… Само ми стари борци да збијемо редове, јер Тита нема, а ми одумиремо, неко мора ову земљу да брани и чува.

ЗА МЕНЕ СУ СВИ НАЦИОНАЛИЗМИ ОПАСНИ

  • Једном приликом сте рекли да су тековине НОБ-а и револуције угрожене?

– Националисти хоће да царују, једни србују, други би исламску револуцију, трећи НДХ. У појединим срединама братство и јединство су заиста угрожени. За мене су зато сви национализми опасни. Сjећам се седамдесетих година, национализам смо средили за десет дана. А сада, боримо се, али споро. Видите, тек су сада тог Бакалија склонили из Партије. А он је затровао толику омладину на Косову. ЖивИо је као плејбој, лумповао и проводио се са дјевојкама по Дубровнику, живио је као цар у свом племену. И ми, умјесто њега, кажњавамо тамо неке дјевојке на 15 година затвора. Зато мислим да морамо бити много више јединствени. Прије свега ЦК СКЈ, па и читав СКЈ, па Предсједништво СФРЈ, Савезна скупштина и републике и покрајине, морају да рашчисте између себе многе ствари. Ми морамо стално да се боримо, заједно, сви, за наш пут који смо изабрали и прописали, нема нам друге… Ми морамо у наша руководства довести младе, енергичне људе. Ми стари почели смо да побољевамо, да заборављамо, да се замарамо. Кад сам ја са тридесет година могао да будем командант, да ослобађам ову земљу и да стварам народну власт, могу и ови млади људи да се боре за будућност Југославије, да граде и спроводе нашу политику, и самоуправљања и несврстаности…

Факсимил из листа Интервју у коме је објављен разговор који сада преносимо

НЕКИ ДРУГОВИ НЕ ЖЕЛЕ ДА СЕ РОТИРАЈУ

  • Да ли сте ви због тога отишли у пензију још 1960. године?

– Јесам. Тада је донета одлука о ротацији. Као члан ЦК СКЈ и ЦК СК БиХ ишао сам на терен и убјеђивао људе да напуштају своје функције, да мјесто препуштају новим и млађим људима. Међутим, када смо били на Извршном комитету, видим неки наши другови у ЦК немају намјеру да се ротирају. Ја кажем:“Људи, обећао сам на терену да ћу и ја отићи, зар и ви нећете у ротацију?” Они мени: “Немој тако, Владо, забијаш нам нож у леђа?” “Опрости, договорили смо се, одговорим, ја идем у пензију.” На то су ми Тито и Ранковић кроз неколико дана поручили: “Не иди, узми неко функционерско мјесто.” Не, ја идем и отишао сам. Тражио сам да ме на конгресу разријеше дужности у апарату и наставио сам политички да дјелујем, иако сам у пензији.

ПРЕВИШЕ ПРИЧАМО О ДУГОВИМА, А ПРЕМАЛО О БРАТСТВУ И ЈЕДИНСТВУ

  • Нисте се покајали?

– Не, никада. Чак ни онда када ми је пензија била 1.800 динара, па су се Роћко Чолаковић и Иван Рибар, такође пензионери, жалили, па су нам пензије повећане. Сада имам 46.000 динара. Дјеца су ми љекари у Сарајеву. Имам доста унука, доста радим, путујем, говорим људима. Ја сам активан политички и то ћу бити до смрти. Али, ако данас треба да стегнем каиш, добро! Прича се, пао нам стандард. Мислим да никада боље и богатије нисмо живели него ових посљедњих година.

И НАРОДНИ ХЕРОЈ “СТЕГАО КАИШ”: У вријеме када је настао овај интервју 1983. године СФРЈ је бакротирала, па су грађани боновима куповали основне животне намирнице. Свако домаћинство имало је право да по пунољетном члану купи 200 грама кафе мјесечно, килограм детерџента, литар уља, а из резерви се куповало брашно и шећер.

Само, чини ми се да превише говоримо о нашим дуговима иностранству, о тим привредним тешкоћама, а премало о братству и јединству, о нашем заједништву, које је у неким срединама озбиљно угрожено. Наравно, да ни ја не желим дугове, и да не желим да зависимо од некога, не желим да будемо ничија колонија, али не желим ни да се толико свађамо…

Разговарао: Марко Лопушина, (Интервју, мај 1983. – извор Југопапир)
Уводне напомене и опрема текста: Слободна Херцеговина

ИМПРЕСИВНА БИОГРАФИЈА: НАРОДНИ ХЕРОЈ, ГЕНЕРАЛ, МИНИСТАР ПОЉОПРИВРЕДЕ, ПРЕДСЈЕДНИК ПРЕЗИДИЈУМА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ БиХ…

Владо Шегрт рођен је 18. децембра 1907. године у селу Аранђелову, код Требиња. Основну школу је завршио у селу Ластви и до 1941. године се бавио земљорадњом. Често је радио као сезонски радник и у дружењу с радницима, дошао је у додир с радничким покретом. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1928, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1931. године. У Партију га је примио Сава Ковачевић, који је на њега имао велики утицај. До формирања партијске ћелије у Ластви, Владо је био члан партијског руководства у Грахову, код Никшића. Године 1936. Владо је постао члан Месног комитета, а 1939. године Среског комитета КПЈ за Требиње. У априском рат налазио се на положајима у Боки которској, избјегао је заробљавање и наоружан дошао кући. Одмах по повратку, ступио је у везу са Савом Ковачевићем и другим комунистима Требињског среза. Радио је на организовању оружане борбе и давању отпора усташама. У свом селу је формирао партизанску чету и био њен политички комесар. Од септембра 1941. године ова чета је однијела неколико значајних победа над Италијанима и усташама, што је утицало на становништво да се масовније опредјељују за Народноослободилачки покрет (НОП). Код села Кленка, између Билеће и Требиња, разбио је, са својом четом, 6. јануара 1942. године, италијанску колону и заплијенио велику количину количину оружја, муниције и другог ратног материјала.

У току Народноослободилачког рата обављао је дужности: политичког комесара партизанске чете, команданта батаљона „Лука Вукаловић“, команданта Првог херцеговачко-црногорског ударног партизанског батаљона, од 28. јануара 1942; команданта Северно-херцеговачког партизанског одреда, од априла 1942; команданта Херцеговачког партизанског одреда, од средине јуна 1942; команданта Десете херцеговачке ударне бригаде, од 10. августа 1942; заменика команданта Треће ударне дивизије и команданта 29. херцеговачке дивизије НОВЈ, од средине новембра 1943. до краја рата. У борбама у западној и централној Босни, на Купресу, око Имотског и Посушја, око Мркоњић Града, Гламоча, Јајца, Бусоваче, Турбета, Жепча, Прозора и Раме, борци Десете херцеговачке ударне бригаде извојевали су низ победа. У борбама за Прозор, Раму и на Неретви, у борбама за ослобођење Невесиња и Гацка, у периоду март-април 1943. године, борци његове бригаде уништили су бројне италијанске, четничке и домобранско-усташке снаге.

У борбама на Сутјесци Шегртова 10. Херцеговачка ударна бригада, водила је тешке борбе, са њемачким снагама, на Пивском Јаворку, Волујаку, Маглићу и у долини Сутјеске.

Као командант 29. херцеговачке дивизије, водио је многе борбе у Херцеговини, код Дубровника и Херцег-Новог, Мостара, Сарајева, Трста и Љубљане. Из рата је изашао у чину генерал-мајора. Био је вијећник ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, а од септембра 1944. године и члан Обласне Народноослободилачке скупштине и члан Обласног одбора Народноослодбодилаког фронта Херцеговине.

Послије ослобођења Југославије, обављао је низ одговорних друштвено-политичких дужности. Био је министар пољопривреде у првој влади Народне Републике Босне и Херцеговине, од 1945. до 1948. године; предсједник Президијума Народне скупштине НР БиХ, од 1948. до 1953. године и потпредседник Народне скупштине НР БиХ и др. Биран је за народног посланика Скупштине БиХ и Савезне скупштине, непрекидно до 1967. године. Био је члан Централног комитета КПЈ и члан Политбироа ЦК КП БиХ, до 1965. године; члан Главног одбора ССРН БиХ и члан Савезног одбора ССРН Југославије, до 1963; члан Главног одбора СУБНОР-а БиХ и Савезног однора СУБНОР-а Југославије; члан Главног одбора Удружења резервних официра и члан Савјета федерације. Године 1954. у Сарајеву је објавио књигу – хронику из Народноослодбодилачког рата, под називом „Крв на камену“. Умро је 1. августа 1991. године у свом родном месту – Аранђелову, гдје је и сахрањен. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден партизанске звезде са златним вијенцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године. 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Ко румп Reply

    “Ја сам Гачанима говорио о књизи “Нож”, на примјер, прије него што је она изашла из штампе.”

    Хахахаахаа, какав необразовани, комунистичком идеологијом заслијепљени примитивац. Суров према идеолошким противницима. Тобоже толерантан, прави се невјешт као да не зна колико су невиних људи, на десетине хиљада, побили на правди Бога.

  2. Varljivo sunce Reply

    Ministar poljoprivrede, ptedsednik Prezidijuma BiH… hahahaha… hahahahahaha..nepismen covek..kao, doduse, i Bravar….zato smo i propali. A i danas ova hiperaktivna radikalska druzina sa kupljenim diplomama, radi isto i proci cemo isto.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина