Ко би рекао да ћемо се окупљати љути и огорчени скоро 25 година од када раздужисмо оружје…
Ко би се надао да ћемо бити разочарани….
Јесте ли сањали да ћете бити понижени….
Па зар нас није историја научила да су улицама Београда ратни војни инвалиди, јунаци са Цера, Колубаре, Кајмакчалана… просили за кору хљеба…
Гдје су сада јунаци и хероји одбране Требиња, Невесиња… гдје ли су они који су јуначке прси истурили на Ргоју, Трнову, Горажду, Олову и ко зна гдје све свуда не….
Како вам, браћо моја тужна и погубљена изгледа Ваша домовина када је гледате из ровова које су стид, страх, понижење и пасивност изградили у срцима вашим.
Нека, може само бити горе, тако говорите….
Колико још може бити горе, јадније и биједније за све нас…
Част, али и брука живе довијека…
Је ли нас срамота оних који нас гледају из небеског рова, застали на корак у вјечном јуришу…..
Четвртина вијека нам прође, а докле смо стигли…
Јесмо ли ишта научили….
Ко би рекао да ће побједници у рату бити посљедња рупа на свирали у миру…
Знамо ли да још има наше сабраће која није запослена, која се мучи…
Колико су нас само крали и од нас отимали од деведесетих до данас…
Наша основна болест је „празност“ . То је она чудна лијеност и пасивност цјелокупног бића, која нас стално убјеђује да је промјена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укоријењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош.
Резултат такве лијености – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човјек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свијета на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа.
Мени се чини да смо апсолутно неспособни да видимо свјетлост и да је желимо.
Па зар нам није понижење да дневнице зарађујемо код оних од лије смо каме дјецу нашу бранили
….
Зар вам срцу није тешко када, оне за које сте се борили, дјецу своју шаљете преко границе да би имали живот достојан човјека…
Ко је створио РС за коју смо се пет година борили…
Ко има образа да не помене мали Зејтинлик и остала војничка гробља и ко има образа да каже да је опасно рећи да су за РС најзаслужнији борци Војске РС….
Колико само питања можемо поставити, питања на која немамо одговор.
Или можда имамо састављен од само двије ријечи….
Јединство и саборност….
То нам је потребно да би били људи, да часно старамо сретни да смо створили прву српску државу западно од Дрине…
Колико је само питања тешко нама и шта све треба да урадимо да их ријешимо. Чини ми се да је лакше онда било узети пушке у руке него данас рећи не.
НЕ ЛАЖНОМ ПАТРИОТИЗМУ, ЛОПОВЛУКУ И СТРАНЧАРЕЊУ У БОРАЧКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ РС.
НЕ ОНИМА КОЈИ ВИШЕ НЕМАЈУ ШТА НИ САМИ СЕБИ ДА КАЖУ.
НЕ – ОСТВАРИВАЊУ ЛИЧНИХ ИНТЕРЕСА ПАРТИЈАШЕЊУ, СПЛЕТКАРЕЊУ И ПОНИЖАВАЊУ…
АЛИ…
ДА – НОВИМ ЉУДИМА
ДА – ЕНЕРГИЈИ ЈЕДИНСТВУ И САБОРНОСТИ.
ДА – ХРАБРОСТИ, НЕПОКОЛЉБЉИВОСТИ, ДОСТОЈАНСТВУ.
ЈЕР КОЛИКО СЕБЕ МИ ЦИЈЕНИМО ТОЛИКО ЋЕ НАС И ДРУГИ ЦИЈЕНИТИ.
Ратомир Мијановић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
