• Дуван из Требињске шуме, који је некад мирисао царским двором у Бечу и резиденцијом на Дедињу, данас је пред нестајањем.

Многи домаћини у овом дијелу Херцеговине одавно су дигли руке од производње дувана, али породица Врећа у Крњевићима на ободу Поповог поља, ипак, не жели да се угаси традиција узгоја „шумљака“. Ријеч је о дувану који у Требињској шуми нема масовну производњу, као што је случај у Љубињу, али „жуто злато“ које расте на породичном имању Врећа има необичну традицију. Старији мјештани су говорили да је овај дуван пушио посљедњи аустријски монарх, а у њему су уживали и на српском двору. Још су жива и сјећања да је „шумљак“ пушио Јосип Броз Тито. А гдје је дјед стао, унук је наставио. Овај дуван данас поручује и Титов унук Јошка.

– Он живи у Београду, али је лако наћи људе и везе са овим крајевима и доћи до онога што тражите. Добар глас се далеко чује – каже Васо Врећа који је наставио традицију производње дувана.

„Равњак“ из Требињске шуме одавно је постао легенда. Због његове ароме, квалитета, али и доброг гласа, домаћинима из овог дијела Херцеговине емисаре су слале многе познате личности. Међу њима је било и највећих владара свога времена, а мјештани причају да се још прије Тита „шумљак“ пушио и на аустријском царском двору у Бечу.

– Дуван из Требињске шуме је свјетски познат и признат, а узгој ове сорте овдје је вјековна традиција. Не знам да ли има иједна земља у Европи гдје није стизао наш дуван. Ријеч је о аутохтоној сорти која још опстаје, али у веома малим количинама и у односу на потребе тржишта немамо га ни приближно довољно – каже Врећа.

„Равњак“ од домаћина из Крњевића поручују и данас многи из свијета познатих, па и актуелни владари послије Тита, али Врећа нерадо говори о именима. Каже, посла има само са посредницима који долазе у њихово име.

– Тако је било и за Титово вријеме. Нико тада није знао да то иде директно предсједнику. Дошао би човјек који тражи најквалитетнији дуван, спреман да плати и највишу цијену – каже Врећа.

Дуван из Требињске шуме је изгубио тржишну битку са хибридним сортама, знатно вишим приносима и мањом цијеном производње. „Равњак“ готово да и не постоји у рецептурама дуванске индустрије. Његови произвођачи се уздају само у праве дуванске сладокусце, који лако разликују арому правог „шумљака“ од тона дувана, разних сорти и квалитета, који се по пијацама или путем интернета продају под том истом фирмом да би лакше нашли купца. Ни предност да прави „равњак“ у односу на друге сорте и даље држи добру цијену није од помоћи.

– Ништа није урађено ни да се брендира и заштити. Посљедњих деценија производња је опала. У Требињској шуми свега је још неколико домаћина који саде „равњак“. Ипак, не одустајем од те традиције. Без обзира на то што је производња дувана солидан додатни приход у кућни буџет, питање је колико би се постигло да није љубави према овом послу – истиче Врећа.

Иако их је индустријализација притисла, требињски домаћини се не дају и покушавају да одрже традицију. Традицију која је дуванским димом повезала три двора.

Ратомир Мијановић
ИЗВОР: ГЛАС СРПСКЕ