• Данима покушавам да склопим текст о погледу Горана Марковића на ратове 1990-их кроз карактеризацију ликова у његовим филмовима који се баве овом тематиком.

ФОТО: imdb.com

ПИШЕ: др Немања Девић

Не само зато што ми је тешко да одапнем ма какву стрелу у правцу редитеља/сценаристе неких од мојих омиљених домаћих филмова и једног од храбријих критичара комунистичког тоталитарног друштва – од “Мајстора“ до “Тито и ја“ – већ и зато што је његов водећи филм на ову тему “Турнеја“ просто негледљив. Бљутав. Бездушан. И пропагандистички. Довољно је само бацити поглед на неколико сцена, па видети о каквом култур-расизму (једином јавно несанкционисаном, већ вазда подстицаном расизму) се овде ради.

ЛИМИТИРАН ПОГЛЕД ИЗ „КРУГА ДВОЈКЕ“

Минути 10-11, када београдски глумци прелазе Дрину ратне 1992, где их зауставља припадник ВРС. Пошто на питање има ли међу њима Муслимана добија одречан одговор, брадати граничар, могуће старешина, упита их док контролише документе: “Џавахарлал? Џавахарлал, јави се!“

Убедљиво најогавнији лик овог филма ког тумачи Гордан Кичић упита га онда полусажаљиво: “Извините, мислите на Џавахарлал Нехруа?“

“Јест, на њега“, одговара брадати међед, док ће му Кичић шмекерски и смирено указати: “Па то је улица у којој ја живим на Новом Београду“, на шта им задригли само ћутке врати документе и пожели срећан пут.

Прави примитивни Босанчерос, како га доживљавају у делу круга двојке, исто као и његови саборци који касније, када чују да су им дошли глумци из Београда прво питају: “Јес донио цигара?“, или пак кад сретну ратног профитера Данила, који живи у модерном дворцу, све је стекао отимачином, а аутентични Београђанин не може да га не упита: “Је ли, зашто ви сељаци волите бркате?“.

ПРИМИТИВНИ СРПСКИ БОРЦИ…

Представница хуманитарне организације Коло српских сестара је мушкобањаста баба у број већем оделу која говори грубим гласом и театрално се љуби искључиво по три пута. Београдским уметницима просто је невероватно да се међу таквима нађе један лекар из Београда, или мајка момка који је у рат дошао као добровољац из Немачке. Ипак, тај примитивизам у интерпретацији Горана Марковића везан је искључиво за српске борце.

И УЉУДНА ХРВАТСКА ГОСПОДА…

Док СерГеј Трифуновић у алузији на Аркана поседује читав арсенал псовки које су иначе својствене свакој његовој улози, једнако као и Сенад Башић онако како он види српског официра (59. минут), хрватска војска са командантом ког тумачи Богдан Диклић изгледа уљудно и префињено чак и у ратним условима, слично као и јединица Армије БиХ, чији југоносталгични командант, иако је до малопре оштрио нож за ликвидацију заробљеника, открива да је пре 1992. обожавао Београд, навијао за Звезду… и који је напослетку спасао своје заробљенике смртне казне само као велики познавалац театра и грчке трагедије.

ПИЈАНА ВОЈСКА И ЛАСЦИВНЕ РЕПЛИКЕ

Од минута 16-17, локални команданти ВРС (један чак у чину пуковника) и вође паравојних формација током борби за пробој Коридора сукобљавају се по идеолошкој линији, уз потезање оружја, слично као у “Ужичкој републици“, у сцени где се четници побију из обести, а њихов командант изговори чувену реплику: “Пусти их нек се истутње“. Макљажу прекида тек сирена за узбуну и гранате које падају по хотелу.

Исто ће се поновити и на првој линији фронта у месту Србобран (36-39), где пијана војска реагује само на ласцивне реплике, потом безмало силује глумицу на сцени и, опет из чисте обести, пребије на мртво име једног глумца. Луди Срби бију се и испред ресторана у Србобрану (предимензионирани сукоб између ВРС и СДГ), а и у њему ( минут 67), где после туче упадају у базен. Једино одступање од овако дехуманизирајуће слике могу се видети у сценама са библиотекарком (63), која стоички говори о погинулом сину и официром ВРС (84) који гине при извлачењу свог рањеног војника.

НИСАМ СРБИН, ЈА САМ ГЛУМАЦ…

Хрвати у овом филму не чине злочине. Муслимани да, али над својим сународницима из Велике Кладуше. За Србе се то наводи и посредно (“да ли си овде срео једног живог Хрвата“ и “ја размењујем – леш за леш“) и непосредно (53-58, где добровољци натерују заробљене хрватске војнике кроз минско поље, све уз песму Цеце Ражнатовић). Ипак, врхунац гадости следи кроз вербални сукоб два лика: београдског глумца Лалета (већ поменутог Кичића) и такође престоничког песника Љубића (В. Брајовић).

Лале и Љубић су антиподи.

Док је Лале Југословен српског порекла, толико присутан међу чаршијским уметничким светом, Љубић је нека врста алузије на Брану Црнчевића, Момчила Селића или неког трећег књижевника који је у рату подржавао своје сународнике. “Ја са овим нашим говнарским ратом немам ништа! Ја нећу да погинем! Ја нисам Србин, ја сам глумац!“, одређује се у 52. минуту Лале, држећи ту позицију све оштрије до самог краја филма.

Љубић, с друге стране, на првим линијама фронта скупља грађу за роман “Српска трагедија“, што је сама по себи чињеница која код Горана Марковића и његових истомишљеника наилази на подсмех. Лале и Љубић се вербално сударају већ у првим затишјима, на прослави у једном хотелу, када Љубић подиже морал војницима, између осталог уз питање: “Изложисте своје животе опасностима – зашто?“, на шта се Лале цинично додаје: “Па и ја се питам“ (69).

НОВЕ СРПСКЕ ПОДЈЕЛЕ

Врхунац пак следи у њиховој оштрој дискусији, која се такође претвара на крају у нову српску тучу (86-87):

Љубић: Ми не можемо да изгубимо овај рат. Зато што је са нама Бог. Цео свет, сви су се заверили против нас, само Он није. Он је све време на нашој страни.

Лале: Како је могуће да је цео свет против нас, само нас воли једино Бог? (на то му већ манити Љубић одговара у стилу српских аутохтониста, што овога само још више ражести)

Лале: Чекај да ли си ти човече нормалан? Или сви ви који серете о Србима као небеском народу сте такви гадови, да то радите само због пара?

Љубић: Младићу, молим вас, мене немојте да доводите ни у какву везу са новцем. Ја свој народ волим из дубине душе.

Лале: Ма ви сте и направили овај рат, идиоти једни! Ви који залуђујете народ вашим нацистичким срањима (sic!).

И онда Лале, по Марковићу с пуним правом, креће да лема Љубића. Сцена се завршава тиме што их заробљавају Муслимани, који Љубића идентификују као писца који је позивао на “чишћење“ и, извесно, ликвидирају по кратком поступку, хладним оружјем, будући да чујемо његов крик “Мили моји“, али не и пуцањ. Београдски глумци су се на то сморили, мада не и пустили сузу, јер је за Љубића, ћетника и великосрпског националисту, ратног хушкача, таква судбина једино и била извесна – и предвидива.

ПРОЈЕКАТ КОЈИ СУ ОСИМ СРБА ФИНАНСИРАЛИ ХРВАТИ, БОШЊАЦИ, СЛОВЕНЦИ, САВЕТ ЕВРОПЕ…

Будући да се у времену настанка филма радило о ренесанси идеје братства&јединства у Београду, “Турнеја“ Горана Марковића у медијима је представљана као “најбољи српски филм у 2008“, да би исте године била и српски кандидат за “Оскара“. И све би то можда био и репрезентативан узорак за политичка гледишта за један, не безначајан, део српске уметничке чаршије, да којим случајем не сазнајемо да иза овог филма стоји подршка тадашње политичке елите: поред државне логистике и спонзорстава више банака и јавних предузећа које видимо у одјавној шпици, сазнајемо да су генерални спонзори оваквог памфлета између осталог и “Телеком Србија“ и “Нис“. Неће им бити довољно то, него ће у време сарадње Тадић-Додик (2008) бити анимирани и надлежни из Републике Српске, што ће представљати врхунац учествовања у овом аутошовинистичком пројекту – да институције Републике Српске учествују у стварању филма који је сатанизује и обезвређује њене творце.

“U projekt su ušla ministarstva kulture Srbije, Republike Srpske i Hrvatske, RTS, RTRS i Federalna televizija Bosne i Hercegovine, Slovenci i na kraju Savet Evrope i Euroimages“, рећи ће касније сам Горан Марковић, откривајући и читаву идеолошку потку читаве приче – у тренутку када је сматрао да је и не треба много скривати. Није само јасно ко је кога анимирао: званични Београд европске институције или европске институције власти у Београду.

ТРИ МИНИСТРА КУЛТУРЕ У ЗАПАЖЕНИМ ГЛУМАЧКИМ УЛОГАМА

Карактеристично је да су у филму у то време запажене улоге остварили три тада актуелна или екс-министра културе: Бранимир Поповић из Црне Горе (кадар ДПС), Емир Џаџихафизбеговић (СДА) и Воја Брајовић (ДС). Али је најважније да је иза свега тога, као идеолошког пројекта стварања нове слике о рату у региону стао ни мање ни више но Савет Европе и његов фонд за подршку филму Еуримаж.

То је показало да слика суровог грађанског рата у Босни и Херцеговини, поједностављеног на сукоб лудих Срба, финих Хрвата, и “нешто-између“ Бошњака, није само плод маште Горана Марковића и његових сатрудника, већ да је кроз њих проговорила и читава једна политика о српском народу као једином одговорном за ратове и злочине у бившој Југославији. Толико о уметности, истини и спонтаности. И посебној врсти рата који се, ништа мање перфидно, води и данас. А ми се слатко исмејасмо “Турнеји“ и овај пут, око Нове године 2022, када нам је увек изнова сервирају на националним телевизијама.

Што би језиком својих саплеменика рекла најумнија српска глава за такве: “Гледа мајмун себе у зрцало.“

• Аутор је научни сарадник Институту за савремену историју у Београду