ПОСЉЕДЊИ ПОЗДРАВ НОВИЦИ ГУШИЋУ: Пуковниче, ево ти мајке – Херцеговино, ето ти сина!

  • Одлазе нам велики људи. Један по један као бијели једрењаци. Свуда остаје јасно видљива духовна голотиња, и зубато сунце што се пробија кроз површности.

Отишао је храбар човјек, велики ратник и големи дах слободе. Вратио се свом небу. Угасила се ватра живог родољубља. Био је јуче, а данас га нема да прозбори.

И ништа. То ти је живот – искра, усклик, трепет. А као да је лако опет такав да се роди. Великани се рађају тешким трудовима цијелог једног рода, у страшним мукама врлинског трајања; губе се као море између дланова. Послије свега остану трагови њихове племенитости као капи од соли.

Тешка вијест затекла ме у повратку из Цариграда, код Једрена, на ријеци Марици. Слова са екрана посјекоше ми груди као турска сабља Угљешу Мрњавчевића на истом мјесту прије шест вијекова. Јаук угуших, невјерица ме обузе, а слутња оживље као казна.

Како то да је умро, па рекао је да дођем, да ме чека!

Новица Гушић не може умријети, понављао сам у себи, то не може бити! То не може бити!

Преда мном се расуше слике из ратне 1992. године.

Митровдан је у Херцеговини.

У мрклој ноћи петролејка бљеска са клина на старом зиду камене куће. Ледени сјеверац јауче низ планинске греде и мијеша се са тупом јеком артиљерије. Сви гледамо према Невесињу, а старица моли Светог Димитрија да војсци помогне, да се удар издржи. Мајка моли да нас не забораве ако народ крене у збјег према Црној Гори. Небо је гледало како се источна Херцеговина распиње и жртвује. Он је заповједао да се брани и не напушта.

Био је одлучан у ставу да Невесиње нема резервне положаје и да нико нема право да тргује Херцеговином.

Током Митровданске офанзиве тражио је од Врховне команде ВРС да авиони само надлете положаје и оснаже вјеру војницима у рову. Ни то му нису удовољили.

– Ми ћемо се бранити док могнемо, послије можете доћи и гледати мртво Невесиње! Повлачити се нећемо! – послао је задњи рапорт на Пале.

Ратног команданта Невесињског фронта, пуковника Новицу Гушића, упознаћу доста година послије у Београду. Невелик растом, прав и затегнут, са очима које бритко стријељају, сав одмјерен и пун душевности.

На помен Херцеговине он се озари и одиста оживи.

Задњих годину дана гледао сам га како брзо копни и нестаје, заточен у бездушју Београда. Стигла га је горка судбина славних српских војвода.Неправда и увреда части као одликовања од државе коју је бранио.

Земљу коју је задобио у рату, сањао је и желио у миру.

Остао је гладан јутра над Херцеговином, мајске свјежине крај Вележи и воде са каменице.

Горан Лучић са командантом Новицом

Сједимо тако у његовом стану на Новом Београду, а Новица нам кува кафу. Све је у њему господствено и одвише топло, очински нас дочекује и пита о свему. А осјећамо да је пун бола и тежине дана.

– Новице, сад кад бих ти рекао, држава те неће издати, идемо у нашу Херцеговину, да ли би пошао?! – питам га, знајући да му је “препоручено” да не долази у Невесиње.

– Истог трена! Не бих се ни окренуо! – одговара у жару, a душа хоће да му полети.

Отишао је незадовољан. Разочаран, угушен од горке слободе. Убио га је стисак свилене издаје. То је онај гајтан који се невидљиво притеже под грлом хероја.

Јер војник кад изврши заповјед хоће да гледа и милује Слободу. Српског војника је та Слобода, у свим нашим ратовима, давила свиленом марамом од издаје.

Он је то видио, али је непоколебљиво завјетовао

– Не заборавите свој народ и своју земљу, увијек се мора бити уз свој народ и бранити своја земља!

Љубите Херцеговину и српски народ као саме себе, браните их часно и достојанствено; земља је мајка, она нас рађа, она нас и повија у самртном часу!

Пуковника Новицу Гушића, ратног команданта Невесињске бригаде Војске Републике Српске, сјутра ће дочекати дуго жељена и сањана Херцеговина.

Пуковниче ево ти мајке, Херцеговино ето ти сина!

10. марта 2020.
у Београду

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: ПОСЉЕДЊИ ПОЗДРАВ НОВИЦИ ГУШИЋУ: Пуковниче, ево ти мајке – Херцеговино, ето ти сина!

Оставите коментар