• Родно Требиње овог љета било је туристичка дестинација многих мени драгих људи, тако да сам тамо била стално у акцији – прича Наташа која је свој рођендан, 22. јула, прославила на оригиналан начин.

Глумица Наташа Нинковић говори о томе како је пре одласка на Филмски фестивал у Нишу где је добила награду Фипресци обележила дан када је рођена и описује како се овог лета проводила са супругом и наследницима
Узбудљиво лето испуњено тренуцима релаксације које је поделила са члановима најуже породице, глумици Наташи Нинковић (43) није могло на лепши начин да се приведе крају. Она је на недавно завршеним 50. Филмским сусретима у Нишу добила награду филмских критичара Фипресци, што је најбоља потврда да је сарадња са Марком Новаковићем у његовом филму Без степеника, била пун погодак. Kратком боравку у граду на Нишави претходио је одмор који су јој ове године чинила путовања по мери са супругом Ненадом Шаренцем и синовима Матијом и Луком.
– Био је то врло динамичан, дуг и леп распуст. Праг је најлепши барокни град, а први пут сам посетила и Братиславу, чији је центар веома занимљив, пун необичних оригиналних ресторана, кафеа и радњица. Родно Требиње овог лета било је туристичка дестинација многих мени драгих људи, тако да сам тамо била стално у акцији – прича Наташа која је свој рођендан, 22. јула, прославила на оригиналан начин.
– Провела сам га на једном језеру у Немачкој и у обиласку баварских замкова са најмилијима. Био је то предиван дан, током којег смо се одмарали у природи. Уживање крај језера комбиновали смо са мало градских дешавања посетивши Минхен и Берлин, мада нам је више пријала тишина и чистота баварских Алпа. Ипак, како моји синови расту, одмори с њима постају све краћи. Отпутујемо негде тематски, у природу, крај воде где можемо да се бавимо спортовима и друштвеним играма или се упознајемо са нечим новим што мора да буде пажљиво одабрано и кратко – с осмехом каже поносна мама близанаца који су ове недеље пошли у осми разред основне школе. Ипак, септембар има симболику и за глумицу и њеног супруга јер су се четрнаестог дана баш тог месеца пре осамнаест година једно другом заклели на вечну љубав.
– Сигурна сам да овог пута нећемо славити годишњицу брака – додаје уметница која никада није полагала на формалности. Важније од тога јесте њен однос са супругом, пун разумевања и подршке коју је од свог изабраника имала и док је у Нишу примала признање.
Иначе, филм Без степеника на овом фестивалу освојио је три награде. Поред Наташе, признања су добили Рената Улмански за споредну ролу и Властимир Ђуза Стојиљковић постхумно за најбољу мушку улогу.

– Свака награда је лепа. Kад дође од публике, осећаш се вољено, ако је од колега поносно, а кад је дају критичари, онда си почаствован – каже глумица којој је фестивал донео нову прилику за дружење са колегама. У Нишу их је овог лета било доста, а међу члановима жирија, поред Драгана Мићановића и Бранислава Зеремског, била је и њена пријатељица и колегиница Весна Чипчић.
– Што се тиче дружења у Нишу, мени је Весна Чипчић другарица и с њом је увек весело и добро. Уз њу иду пуноћа живота и радост живљења. Међутим, можда је највећи утисак са целог фестивала сам одлазак тамо пошто је у колима на путу до Ниша с Александром Ђурицом, који у филму игра мог супруга, и са мном путовала Рената Улмански. Била сам изненађена колико је у њеним годинама могуће бити тако ментално активан, отворен за ново и другачије. Данашњим речником речено – културолошки апдејтован. Уживала сам док сам је слушала и много ми је драго што је потпуно заслужено добила награду – каже Наташа, која је још под утиском радње самог остварења у којем је играла раме уз раме са великаном домаћег глумишта Властимиром Ђузом Стојиљковићем.

– Наш филм „Без степеника“ скреће пажњу на проблем старијих људи у нашем друштву. Сувише смо себични и фокусирани на своје потребе, а осећање пожртвованости и одговорности које би требало да имамо према родитељима и старијим рођацима, подређујемо сопственом конформизму. Овде је приказано двоумљење једне жене која се пита да ли да свог оца стави у дом или не, а има разлоге и за и против. Ипак одлучује да то уради, што је негде разумљиво, али у исто време потресно и тужно. Сјајна Ђузина глума доводила нас је до суза. Био је изузетно виталан током снимања, мада је истовремено радио неколико послова и никад се није жалио. Ипак, ја не волим да причам о људима постхумно. Битно ми је да сам му рекла што сам хтела док је био жив. А био је велики господин – закључује Наташа.

Извор: Story.rs