На данашњи дан рођен је Иво Андрић: Не смемо престати да исправљамо криве Дрине

На данашњи дан рођен је Иво Андрић: Не смемо престати да исправљамо криве Дрине

  • Иво Андрић је најпознатији српски писац и једини Србин добитник Нобелове награде. Рођен је 9. октобра 1892. у селу Долац код Травника, од оца Антуна и мајке Катарине.

andric

Отац му је преминуо када је имао само две године. Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио и основну школу. Године 1903. уписује Велику гимназију у Сарајеву, када почиње да пише прве песме. Као гимназијалац, Андрић је био велики поборник интегралног југословенства и припадник националистичког покрета Млада Босна, чије деловање је кулминирало убиством Франца Фериднанда у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914. године.

Године 1912. почиње да студира на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Затим одлази у Беч, који не прија његовом крхком здрављу, па прелази у Краков да би наставио студије на тамошњем филозофском факултету. У Кракову га затиче вест о атентату који је извео његов саборац из Младе Босне, Гаврило Принцип, па Иво одлази из Пољске и креће према Босни. Аустријска полиција га хапси у Сплиту и пребацује га у тамницу у Марибору, у којој ће као политички затвореник остати до марта 1915. године. Бележи песме које ће, заједно са другима, касније бити објављене у збирци песама „Еx понто“.

По изласку са робије, Андрић у Овчареву и Зеници остаје све до лета 1917. године и због поновљене болести плућа одмах одлази на лечење у Загреб. Ту Андрић дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа „Књижевни југ“. У Загребу га затиче и слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“, објављеном у загребачким „Новостима“ оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум. Ипак, ни у Загребу Андрићу није сасвим удобно, па у октобру 1919. године почиње и своју политичку и дипломатску каријеру као чиновник у Министарству вера у Београду. За разлику од Загреба, Београд му прија, а посебно узврела књижевна атмосфера у којој учествује, проводећи време са Милошем Црњанским, Станиславом Виневаром и Симом Пандуревићем. Само годину дана касније, Андрић креће у свој дипломатки поход постављањем у посланству у Ватикану.

У Београду му је те 1920. године штампана приповетка „Пут Алије Ђерђезела“. По повратку из Ватикана, 1921. године, Андрић је постављен за чиновника у Генералном конзулату Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а већ следеће дипломатски пут га води у конзулат у Трсту. Објављује приповетке „За логоровање“ и „Жена од слонове кости“, као и познати циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“. Године 1923. постаје вицеконзул у Грацу, а настаје проблем зато што није завршио факултет, па му прете отказом из надлежног Министраства иностраних дела.

Понудили су му да факултет заврши државним испитом или докторком дисертацијом, а Андрић бира другу опцију. У Грацу је 1924. године одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске власти“ и тако стекао право да се врати у дипломатску службу, што и чини када бива постављен у политичко одељење Министарства иностраних дела. Године 1926. примљен је у Српску академију наука и уметности, а СКЗ му објављује збирку приподедака.

Следи постављење за вицеконзула Краљевине Југославије у Марсељу, а затим и мирнији дипломатски период у Паризу, у који стиже 1927. године, на три месеца. Андрић је искористио боравак у граду светлости да зарони међу полице Националне библиотеке и архива Министарства иностраних послова, прикупљајући грађу о Босни на почетку 19. века за своја будућа велика дела. У истраживању му много помажеу писма Пјера Давида, француског конзула у Травнику.

Посао вицеконзула преузима у југословенском осланству у Мадриду. Објављује приповетку „Мост на Жепи“, а затим иде у Брисел, па у Женеву, где ради као секретар делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Друго дипломатско путовање Иве Андрића 1933. године га поново враћа у Београд, када постаје саветник у Министарству иностраних дела.

Остаће забележено да је одбио да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике. Пише интезивно, мада мало објављује, а 1934. године у „Српском књижевном гласнику“ му излази први део књиге „Јелена, жена које нема“. У међувремену постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела. Велики писац, који у плодној дипломатској каријери био сведок важних тренутака, године 1939. постаје опуномоћени министар и посланик Краљевине Југославије у Берлину. Акредитиве приликом доласка у главни град Немачке предаје канцелару Рајха Адолфу Хитлеру.

Видевши у ком правцу иде Немачка, у пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку. Његова оставка није прихваћена и 25. марта у Бечу присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда 1941. године, Андрић се са особљем Посланства повлачи из Берлина и враћа у окупирани Београд.

Одбија да прими пензију и живи као подстанар у бурним ратним годинама. Није потписао пронемачки „Апел српском народу“ и одбија да му се објављују приповетке док народ пати и страда. У стану у Призренској улици и тишини коју пресецају бомбе и ратна разарања, Андрић довршава своја два највећа дела — „Травничку хронику“ и „На Дрини ћуприја“. Оба су објављена 1945. године као и роман „Госпођица“. Године 1958.

Иво се оженио својом великом љубави Милицом Бабић. Заједно почињу да живе у Улици пролетерских бригада 2а. Велико признање му стиже у виду Нобелове награде 1961. године за роман „На Дрини чуприја“. Иво Андрић је био масон. Ово су његове речи о томе: „Кад ми је понуђено да ступим у Слободну зидарску ложу, био сам млад човек кога нису привлачили ни друштвене забаве ни партијско-политички живот. И врло сам радо прихватио прилику да се нађем у друштву озбиљних и добронамерних људи, где бих могао, можда, и користити земљи и друштву и усавршавати се и подићи лично“.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина