ПИШЕ: СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ

Нисам љубитељ радикалске политике, сем оне можда Стојадиновићеве, па ни лика и дела Николе Пашића јер је човек био први српски виговац, али тврдим да је Никола Пашић- одмах иза Александра од Југославије- најгоре интерпретирана српска повесна фигура пред њу-ејџ генерацијом националиста.

Истина, оно, да су његове политичке методе често излазиле из зоне легалног, па можда и прелазиле из националног у издајничко, међутим- како нам је Господ још рекао- ако се по плодовима познају људи, онда Николу Пашића можемо прогласити најуспешнијим српским политичарем икад. Од 1880. до 1926., налазио се у центру српске политике, где је доспео након идеолошког васпитавања међу српским и руским социјалистичким круговима у Швајцарској и Русији. 1883. је организовао Тимочку буну, након које је пребегао у Бугарску, где је био чак и саветник у министарству полиције, све до абдикације краља Милана. После повратка, био је премијер Србије и посланик у Русији, упоредо председник Радикала, одакле се повукао 1899. након Ивањског атентата до Мајског преврата, након чега се вратио на велика врата и креирао српску југословенску политику до саме смрти.

Рекох, је ли, да је био српски виговац. Из повеснице је познато да су виговци били социјалисти који су, након победе у Британији, постали конзервативци. Стога, вероватно, Шпенглер негде каже да су „у Француској победиле енглеске идеје“ (које Албиони нису хтели да спроведу код себе, исто Шпенглер). Пашић је био револуционар, један од <<ученика>> Светозара Марковића, све до доласка на власт. Након доласка на власт, његов рад је био усмерен према развоју правне државе и егалитаризма, због чега је био у сукобу с оба краља Обреновића. Након доласка чика Пере, Пашић је креирао целу унутрашњу (правну и егалитарну) политику Србије, ушавш’ чак и у клинч са црнорукцима након балканских ратова („Данас брада, сутра глава!“ Апис Пашићу) и спољну политику. Умро је, кажу, јер се шлогирао од Александровог прекора кад је очекивао да му додели још један мандат.

Успеси:

• Прво слабљење, па елиминација Обреновића
• Дестабилизација суверена из цетињског сутерена, Николе Петровића.
• Победа у свим ратовима у којим се Србија нашла за његова земана..
• Победа у тзв. Царинском рату
• Заједно с Краљем, успостављање савезништва са Француском и државама насталим након краха АУ, из чега је направљена Мала Атанта.
• Конципирање СХС као централистичке, србоимперијалистичке творевине и то након краха преговора тзв. федералиста- Давидовићеве владе и двоплемене југословенске браће.

Штета што Узуновић и Стојадиновић нису били политичари овог калибра. Штета што после њега, ево скоро 100 година, Српство није добило таквог политичара.