2.000 ХРВАТСКИХ ЧЕТНИКА БОРИЛО СЕ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

  • Процена је да је у четницима било око две хиљаде Хрвата, а било их је и међу Словенцима, у такозваној Плавој гарди. Било их је и међу муслиманима, који су крајем 1943. године чинили осмину укупног броја четника, односно 12,5 одсто. Војвода таковски био је Хрват и по оцу и по мајци – Звонимир Вучковић Феликс.

Четници у Сплиту (фото: www.in4s.net/hrvati-u-jvuo-vjerovali-ili-ne-cetnicki-odbor-usred-splita)

Југословенство, упркос томе што се у западним крајевима бивше нам државе представља као маска за великосрпство, било је осећање које је владало МНОГИМ људима у СВИМ народима бивше Југославије. Управо због тога се у редовима ЈВуО налазио и велики број Хрвата, Словенаца и муслимана.

Поједини међу њима, попут Звонимира Вучковића Феликса, Хрвата по оцу и мајци, били су носиоци кључних позиција. Вучковић је био Дражина десна рука,  командант 1. равногорског корпуса,  и носилац титуле војводе таковског. У Дражином штабу је био и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник па потом писац.

Они нису били изузеци: Далматинци, до сржи одани идеји интегралног југословенства (због чега су загребачким Хрватима 1918. године поручили да ће они сами ући у састав Краљевине Србије ако ови не буду хтели), са Сплитом као најжешћим упориштем југословенства уопште, формирају одмах по капитулацији Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенички батаљон и Одред војводе Бирчанина који је касније деловао у склопу Динарског четничког корпуса.

Поред Сплита, Трогира, Шибеника и Макарске, четништво је међу Далматинцима било активно и на острвима као што су Корчула и Крк; када је Италија капитулирала 1943. године након инвазије наших савезника на “чизму”, хрватски четници у склопу 243. батаљона ЈВуО ослобађају острва Мали и Велики Лошињ, Црес, Силбу, Олиб и Крк, десантом из правца Сења. Тамо их дочекују локални хрватски четници из Пуната, који се тада звао Александрово, у част убијеног краља. Далматински партизани ће их убрзо све ликвидирати.

У Сплиту је већ 1918. године било основано удружење под називом Југословенска национално-напредна омладина која ће четири година касније прерасти у Организацију југословенских националиста (Орјуна), којој су непријатељи били српски и хрватски националисти, као и комунисти, и чији се припадници нису либили да врше атентате и терористичке акције.

У Далмацији је било активно око 50 огранака Орјуне чији су припадници на тим просторима себе називали “југословенским националистима хрватског племена”. Издавали су лист “Победа”, а њихови митинзи на сплитској риви су били масовнији од скупова подршке Анти Готовини.

Далматински књижевници попут Мирка Королије, Нике Бартуловића, Сибе Миличића, Ђуре Виловића и Ћире Чичин-Шаина славе југословенство, Србију и пишу екавицом.

Бартуловић ће чак 1944. године бити представник Хрвата на Светосавском конгресу у селу Ба, а Дражи је писао како млади Хрвати прелазе у православље да би исказали оданост војводи Бирчанину, који је предводио сплитски Четнички одбор чији је начелник био Радован Иванишевић.

Процена је да је у четницима било око две хиљаде Хрвата, а било их је и међу Словенцима, у такозваној Плавој гарди у којој су служили олимпијац Леон Штукељ и економиста Александар Бајт. Било их је и међу муслиманима, који су крајем 1943. године чинили осмину укупног броја четника, односно 12,5 одсто.

Телеграф.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар