Ратује се. Нема га, мајци, да се не ратује. И јуче се ратовало, и данас се ратује и сутра ће се ратовати.

Умало први, стварни рат који је могао да се деси, а о коме бих могао бар нешто да памтим, био би рат за „Трст је наш!“ Само да се десио. Не „Трст је наш“ да се десио, него рат. Јер „Трст је наш“ није постао наш. Па рата због њега није ни било. А и да га је било, све би то мени било далеко.

(Много година касније, кад сам први пут посјетио Трст, долазило ми је у главу и оно вријеме кад се дешавало све оно око њега и с њим. И у једном моменту ухватио сам се како жалим што заиста није постао наш. А да је постао, данас би можда био у Словенији. Ето, поново не би био наш… А чији наш? питам се, питам се.)

Рат у Кореји није ме нешто посебно интересовао – јесте да се причало и јесте да се читало о њему из оно новина што нам је до села стизало: Српска ријеч, редовно, или Политика и Вјесник, повремено. Кад ко купи и донесе. А и Кореја ми је, посматрајући је на глобусу, из Комоговине, била баш далеко.

Него да ја овдје малко застанем па да о нечему другом… А на „Трст је наш“ и Кореју вратићу се касније.

Рат је, у ствари, а ријеч је о њему, у животу сваког нормалног, добродушног, разумног, хуманог људског бића веома опака и опасна појава. Веома ружна, трагична појава. Опасно крвава појава. Јер рат је у историји људског рода заиста оно што је било и што јесте најгоре што је могло да му, том људском роду допадне у начин живљења од првог дана кад се тај људски род појавио на васионској кугли која се зове Земља.

Ратовање – један од најстаријих заната људског соја (pixabay.com)

Па је ратовање, уз простититуцију и шпијунажу, и то раме уз раме с њима, такође најстарији људског соја занат. Јер та два, проституција и шпијунажа наиме, о којима је било ријечи у прошлом запису, не само понекад него су често у дубокој служби управо ратовања, рата, ратова.

О много чему је у историји људског рода – откад је глинених таблица, знаковља по пећинама и којекаквим каменим громадама, откад је клинастог писма, језика и њихових писама, а посебно откад је Гутембергове машине за штампање… о много чему је дакле писано и много шта је записано, али о рату, ратовима и ратовањима вјероватно је свега највише. Да је човјек у могућности па да све то стави на какву огромну вагу… милијарде тона… И ђаво нека зна колико још.

Постоје многе теорије рата, ратова… а све оне своде ратове на освајачке и одбрамбене – наравно да их је било и других, за нешто друго. И нема цивилизације, и нема савремених народа ни њихових држава на споменутој нашој кугли, а да једне и једни нису освајали, нападали, а друге и други да се нису бранили. Па се и обрнуто догађало.

Путујући неких година по Европи, нагледао сам се на трговима бројних градова, а посебно главних градова, споменика с високим постаментима на којима су подигнути у каскајућим позама коњи и коњаници на њима, с мачевима и сабљама у рукама. Велики српски пјесник Бранко Миљковић (1934–1961), има у једном од својих стихова и ову мисао о коњима и коњаницима, коју препричавам: „Кад би народи знали шта је требало да се њихови јунаци попну на коње, срушили би њихове споменике.“

Теоретичари рата и аутори разних књига о рату, ратовима, не пропуштају прилику а да се не позову на у свијету познато дјело У рату (на српски је превођено и с насловом О рату) Карла фон Клаузевица (1780–1831), пруског генерала и писца, који је служио и у вријеме Наполеонових ратова, и на једну од његових главних мисли, забиљежену у тој књизи, о томе како је „Рат наставак политике другим средствима.“

Да, другим средствима. И то гадним средствима. А ту не мислим само на наоружања и на број војника оних који нападају или оних који се бране – мислим на много тога што прати рат. Што га чини ратом. Што небројеним злима испуњава његову дубоку нутрину. С тим да се увијек има у виду и она страна људских вриједности онога ко се брани.

Иако рођен претпосљедње године Другог свјетског рата и до поласка у школу растао уз приче о страшним смртима, болестима, гладима… својих најближих, својих комшија и сељана, као и многог другог народа по ближим и даљим мјестима за која сам само чуо, све је то мени било давно. И као негдје далеко. Као да то није било недавно. Као да то није било у селу мог рођења и у селу мог најранијег одрастања. И као да се то није дешавало и мојим најрођенијима, мојим комшијама и другим сељанима.

И тако је то било до првих све озбиљнијих причања и читања о страхотама које су причали и о њима писали они који су то проживјели и преживјели. Тек тада су ми године рата почеле да се ближе. Па ми се понекад чинило као да ме, све кријући се, прате и у којекаквим прикрајцима чекају.

Јер тешко је било дјечјој глави да схвати да је неко могао да убија туђу дјецу, да убија туђи народ. Тешко је било тој истој дјечјој глави да схвати причу о томе како су долазили неки из неког ближег или даљег села и клали народ који им ништа није учинио. Да су долазили неки и пљачкали и односили све што би налазили. Да су долазили неки и палили куће, штале…

И у тој истој дјечјој глави вртјели су се тада садржаји безбрижних игара, бројних сеоских послова која су обављала дјеца и још брижнијих школа и свега оно што се у њима тада учило. Па понешто и научило.

А онда је и мојим дјетињством почео да кружи страх од могућег рата. Мада га је, тог страха, много више било код наших старијих.

Али да се ја вратим почетку овог записа. На великој карти тадашње Југославије, окаченој на предњем зиду, иза стола наших учитеља, а близу велике фотографије друга Тита, као и заједничке слике чланова Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, Трст је заиста био далеко. Осим тога, не може послије једног рата тако брзо да почне нови. Ваљда се зна, размишљао сам, размишљали смо, ми, дјеца, ђаци, и о томе ко је побиједио, а ко изгубио.

Трст је некад био наш (pixabay.com)

И Трст је био наш све док се та парола није сасвим загубила, угасила. Ту се негдје, тих година, између Трста који није био наш, провлачио и рат у Кореји. За који су говорили да га воде Рус, Кинез и Американац.

Руса и Кинеза нисмо тада спомињали, а Американац нам је слао, за ужину у школи, путар, сир, млијеко у праху… Моја маленкост је једном добила и фармерке, прилично очуване, које сам носио пуне три године. Старије су од оних за које је књижевник Игор Мандић (1939–2022) писао да су биле прве у Хрватској. Иначе, недавно упокојени Игор написао је 1971. године, за мене, поводом моје збирке пјесама Грумен, а у тексту у коме је нанизао веома кратке осврте на још неколико пјесничких збирки других пјесника, да сам писмен. Што је тада било изузетно повољно, с обзиром како су код Игора други пролазили. Касније смо били у првом Савјету загребачких новина за културу Око, које је покренуо филмски режисер, академски сликар, књижевник… Фадил Хаџић (1922–2011).

Биле су то године, оне године кад сам био „писмен“, кад се већ добро и прилично јасно назирао (и припремао) рат, започет давно, давно…  

Па је дошло вријеме кад сам почео да размишљам о томе како ратови, рат, ратовања, како то ништа није било ни давно ни далеко.

И доста година касније, читајући пјесму „Човек пева после рата“ српског пјесника Душана Васиљева (1900–1924), пишући овај запис у београдском насељу Кумодраж 2, док се ратује по Украјини, читајући пјесму, из које наводим стихове једне строфе, стихове из којих ће ми се (и не само мени) много тога и само рећи:

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!